Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ: ЖИВОТ КАО МОЋ ПЈЕСМЕ (Стојан Богдановић, Зид, Апостроф, Београд, НАИС-ПРИНТ, Ниш)

СТРЕМЉЕЊА

Јун 2017,  141-148

РИЈЕЧИ

1-2(2017), 438-443.

 

Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ

ЖИВОТ КАО МОЋ ПЈЕСМЕ

                        (Стојан Богдановић, Зид, АПОСТРОФ, Београд, НАИС-ПРИНТ, Ниш)

Читајући књигу поезије „Зид“ Стојана Богдановића, обједињену у 11 поетских кругова (циклуса), сусрећемо се са специфичним, самосвојним и интелектуалним пјевањем окарактерисаним као иронијско-хумористичко казивање, истовремено откривајући поетску реалност препознатљиву по мотивима и сликама из стварности, односно животног окружења.

Пјесник нас на самом почетку пролошком пјесмом „Ловац“, упозорава на индикативност судбине пјесничког рукописа, пратећи њено кретање са дна до висине сфере, упозоравајући нас на непознаницу шта може да се догоди са пјесмом уколико пјесник не погоди „циљано мјесто“: „Песник понад рукописа./У заседи чека смрт./Варкају се./Ловац узима стих./Пуни песму/У смрт да испали./(Од)јекну.“ („Ловац“).

Борба за опстанак пјесме у животу је једино добар стих, јер управо њиме пјесник, пуцајући у смрт, обнавља живот.

Тако у циклусу „Летина“, у првој пјесми насловљеној „Прави стих“, пјесник пјесму пореди са дјететом, дајући јој њежност и „невини“ несташлук са специфичном симболиком: „Прави стих је као несташно дете,/стално извирује/и како год га покријеш, увек се открије./ („Прави стих“). „Летина“ увијек са собом носи чаролију и одређену дозу варке, јер зависи од спољних фактора, а пјесма од унутрашњег стања лирског субјекта и његовог допуштања да она „узри“. Тек тада може да има дубину свога битка. Да би пјесник окопао своју пјесничку ријеку, мора да очисти сав коров из коријена, јер увијек може да прерасте у пјесму и одузме јој љепоту. Ако не иде, „мењај начин обраде“, поручује пјесник. Упозорава на „окренутост свету“. „А рекоше да је човек свет“ („Зашто“). Ипак, са великом дозом страха, јер на човјека се прстом показује и потказује без јасног увјерења у истинитости догађаја. Пјесма је сажета, без сувишних ријечи и образложења, мјестимично више назначена, као што рече за акварел академски сликар Ђорђе Петровић, да је најбољи акварел, када преко сликарског папира ставиш газу и сликаш, а оно што остане испод (на папиру), је акварел. Зашто онда не би својство добрих стихова биле ријечи које преживе пуцањ у њих?

Пјесник вријеме сагледава из различитих ситуација. Између прошлог и будућег, тек је тачка или тренутак који их дијели. „Човек постоји само тренутак./Остало време он пеца тај тренутак…“ („Разлог“). Отуда и храброст и умијеће да у себи пронађе себе. Да изнесе своју бјелину која ће надмоћно дјеловати на околину.

На почетку другог пјесничког круга („Снегови Миџора“), пјесник као да тражи поравнање  и стварну мјеру у животу, који логично произилазе из доживљености просторне пуноће: „Живот ме промашио./Само још смрт да ме промаши./Па смо квит.“

Кроз поему у двадесет осам пјевања осмишља иронијску „наративну“ причу о „сестри“ Марији и рођењу дјетета, као историјски пролаз кроз духовност и пуки опстанак, па све до најновијих догађаја из историје под кишом „америчких кликера“. “А последице пада америчких кликера биле су исте./Све је на нашој земљи сравњено, спаљено и озрачено./ Али не сунчевим зрацима./Од чега год да је, није добро./Од кога год да је, много је… Здушно захваљујемо домаћим и страним издајницима/Који су српски народ ослобађали од непријатеља,/Од живота.“ („Снегови Миџора“). Тако се на догођеном мјесту заметнуо „Милосрдни анђео“.

Једини свијетли узорак ове баладе је „дјечакова перцепција“ одсликана у пјесничкој, и како рече Б. Лазић, једина разлика између дјечије и умјетникове свијести. Пјесник, запажајући животне слабости, ипак вјерује у моћ пјесме, јер ако случајно „ухвати живот“, метнуће га у пјесму, сигуран да ће у њој (пјесми), преживјети,  („Лов“), јер „Живот је ловац,/Увек је на трагу смрти,/Прати је у стопу.“ („Живот је ловац“).Стално сучељавање са животним изазовима, којима су неминовност  препреке, треба савладавати у борби за опстанак, поштујући егзистенцијална питања и битак поетске мисије: „Нема више великих песника./Једнога уби прејака реч,/Код другога, рече ми један чо(в)ек, /Смрт се обрукала:“ („Нема више великих песника“).

Али, зато постоје путеви као навигатори новој пјесничкој снази под условом да их препознајеш и „ловиш“ свакодневно. „Најтеже је ловити себе“. („Нај“). Мост сусретања и спајања је онај извана и изнутра. Тек када један другог открију, угледаће се и нови свијет, човјекова судбина, траг од самог себе, траг у себи… Тада ће тијело и облици у њему „заузети“ нови положај, сходно открићу и потчињавању себе себи.. Тако ће и небо бити ниско. Упркос свему, носиће га на леђима. Дакле, опет натоварен, али уз тежину и жудњу за висином.

Лирски субјекат везу са природом и животом у њој чува и штити управо када примјећује да му се осушила бреза под прозором, јер са њом је нестало пребивалиште (дом) птице пјевачице, љубави и поезије, а тиме и дијалози са пјесничком душом. Унутра, у тијелу поезије је најтоплије. Усавршени су разговори са самим собом, често у ћутању. Мирише чај од босиока.

Мјера мотивације у књизи је различито али добро распоређена (по циклусима), па тако у поетском кругу „Први пољубац“, одговорни су осјећаји који су побудили илузије. Пјесник прави планове цртајући и градећи замкове у пијеску који неки „обешењак“ погази и тако сруши „творевине“ изграђене љубављу. Потом, наиђе ријека и за тренутак све поравна, остави пустош свима. Но, заљубљени поново, понесени стваралачким оптимизмом на обали (када све прође) чекају први пољубац, односно понављање претходног тренутка („Први пољубац“). На пољубац и из сјећања, гдје год да „вирне“, „као некада кроз оно прозорче/Што гледа на сокак…Први пољубац гледа ме право у брк“. Ето, први пољубац је увијек окренут „према животу“, као прва храна у доба одрастања, као љубав.

Није важно са које је стране тада падало сунце, важна је топлота у тијелу, души, без обзира на ишчезнуће свјетлости те вечери, јер „историја нашег народа почиње са првим пољупцем“. Чак ни ведрији дан не може започети без пољупца; пјесниковог склоништа као провјереног мјеста и правца, уплетених у сам пјесников дух.

Из прошлог у садашњи вијек, Богдановић нас уводи кроз сатиру, наглашавајући понављање догађаја, осврћући се на актуелности из садашњег живота, апострофирајући „историјско политичке тематике“, иронизујући судбину нашег народа којег вијековима прате муке и несреће, па и оне које долазе од „савезника“. Тако види свој „пут до решења“, опет на ироничан начин, и представља га у пјесмама: „Стање“, „Скица за портрет“, „Старе приче“, „Пут“… користећи везани стих: „Народ мора мало да стење./Ако народ неће каиш да стеже,/Онда нека пости или вођа да ожеже“. („Пут“).

У циклусу „кише горких суза“, Богдановић обраћа пажњу на своје пријатеље посвећујући им пјесме („Зрно“, Р. Павловићу), за кога се нада да ће једнога дана исклијати у њему и обогатити пјесничку структуру, али и пјесма „Малине Миркана из Трешњевице“, које једне године нису успјеле обрадовати родом свог домаћина, наговјештаваjући нам о нелогичној појави у природи. Довољно је измјерити само једну, остале се могу пребројати.

Тако пјесник својом емоцијом посредује у пјесми, саосјећајући бол са пријатељем којег почиње све да боли кад киша крене из Хилдесхајма, обавјештавајући нас о временском стању свијета и космоса. Као да је сва Планета стала у муку живљења: „Наше је/Светове да састављамо/И рупе на души да крпимо/А то се може само песмама“ (уз рођенданску честитку за М. Л). Посебан страх и зебња јавља се ноћу, о чему постоји свијест и нада, те потреба да се он (страх) превазиђе.

Понекад нам се чини да су мотиви у пјесмама познати, наизглед свакодневни и уобичајени, међутим, унутар свега је дух, духовни битак и цијела истина, као што су оптимизам и сјај у служби живота надопуна једно другом… Бљештавило над водом Охридског језера надодаје сјај пловилима као што су: чамци, барке, педалине, глисери, бродићи…

Динамику пјесме („Охридски запис“), појачава вјетар који „гурка“ благе таласе пред собом, затим молитва која долази из Св. Наума, или брчкање купача по језеру. Вода поред општег значаја има и специфични, симболички, јер постаје опоетизована, чак и кад комшија телефонира на плажи, она се подиже у висине како би се метафизички зближила са космосом.

Сам наслов пјесме „Освета“ у први мах одводи нас у супротном, а не очекиваном смјеру. Заправо, пјесник се сусреће сам са собом, обрачунава се и суочава са истином и смишља „гадну освету самом себи“. Освета је заправо у чекању. „Пожелим да имам све што други имају,/А ја немам,/Па да то поделим онима који немају,/Као ја што немам./Знам да је најбоље да поделим све што имам/И да уживам у томе свему што сам поделио“ („Освета“). Потреба, како већ рекосмо сусретања са самим собом, је сврсисходна као доживљај прочишћења-катарзе, среће што је од користи за друге, па можемо на исти начин вредновати или ставити знак једнакости између узимати и давати, те пјесников осјећај љепоте окарактерисати као свјетиљку нечијем мраку.

Посебно бих издвојила пјесничке кругове (циклусе): „Песме о тачки“ и „Зид“.

Тачка у орбити пишчевих интересовања има вишеслојно и непролазно значење. Тачка посједује све могуће тренутке, па је као таква изазов и предмет интересовања многим писцима, али ипак нема исто значење, као нпр. књига пјесама „Тачка“ Љубомира Симовића, објављена 2004. године у „Стубовима културе“ (Београд), уноси тачку кључања или мржњења, тачку гледишта. Тај наслов значи све осим онога што значи као знак интерпункције, како Симовић и сам рече о књизи. „Расправља са савременошћу, али и са нашим култним памћењем и традицијом, обнавља ишчезле идеје, проговара о врло важним темама“ (Гојко Божовић).

Насупрот томе, Ранко Павловић у књизи пјесама „Срж“ („Рад“, Београд, 2005), идеју и мисао тачке као сржи изводи у потпуности и до краја. Тачка је присутна у свим животним почецима и крајевима (чак може да се „прометне“ у три тачке). Да означи почетак и крај свега, јер њено пулсирање је у самом прапочетку па је Павловић проналази у шкољци, пахуљици снијега, на врху игле, ножа, у грлу, у црвеном крвном зрнцу, у сјеменци босиока, слиједећи њено метафизичко стање.

Читајући књигу поезије „Канделабри“, Ларе Дорин („Прометеј“ Нови Сад, 2015), такође у десетак пјесама пјесникиња нам скреће пажњу на њено размишљање о тачки као „мјери живота“. Тачка је омеђена и има своју границу, свој круг унутра у којем је „то нешто“ коме треба доказати своју припадност. Л. Дорин тачку („круг тачке“) подразумијева као стање у којем је магија живота.

Пјеснички круг (циклус) „Песме о тачки“, за Богдановића подразумијевају универзалну вриједност у разним димензијама и доменима: „Ако знаш где да метнеш тачку“, проблем је ријешен. Дакле, питање је логике, а не само поетике. Притом, пјесник не мисли на тачку као знак интерпункције, него на разне животне подухвате и напоре да за све треба имати мјеру. „Треба знати стати“ и имати осјећање „свијета и појава у њему“.

С друге стране тачка стављена на крају реченице има двојако значење: Да заокружи мисао и да јој не дозволи да „исцури кроз реченицу“ („Ако знаш“).Тачка је „највећа и најтежа ствар на свету“. Стоји иза свега, подупире све, ослонац за све, пресјек у који се мисли уливају, рупица на џемперу, центар свијета… „Центар је исто нека тачка,/све док те отуда не избаце./Као из Културног центра“, рећи ће Богдановић у пјесми „Тачка“, у којој на самом крају прави обрт. Тачку користи као субјекат који слободно размишља и говори критикујући стање у држави, те на ироничан начин оживљава везу са друштвеним животом.

У другом контексту, тачка има своје мјесто и у дневном  реду и пролази одобравање или критику постојећег и предложеног, гдје нема поетске осјетљивости.

Архимедова тачка за Богдановића је Свијет, а човјек скуп тачака. „Кључна тачка је онде где кључа живот“ („Под разно“). Служећи се тачком, открива нам креативност и способност извођења у мисаоно поље, наводећи „Црну тачку“, која осим на друму, најчешће станује у човјеку, а свијетла тачка је напросто измаштана… Она је у небу, космосу и носи асоцијативно-рефлексивну дубину уобличену по пјесниковој замисли, обојена сатиром, нарочито када је у питању однос између власти и народа.

Стојан Богдановић, своју поетску осјетљивост наставља „Разговором са мајком Божјом“ у којем се по „унутрашњем диктату“ и логици обраћа не само мајци Божјој, већ на веома емотиван начин заправо својима, мајци и оцу, који су већ одавно у небеским висинама, али су често и у стварном разговору са пјесником и његовим сензибилитетом. Поетско филозофски разговори непрестано се додирују: „Сваку причу започиње сабајле,/А завршава пред зору. „Каже ми/Иди сад учи математику, поезију и музику/… Почни са таблицом множења./Сети се како је Отац заповедио, /Идите и множите се“ („Разговор са мајком Божјом VIII“). Порука је интересантна и двозначна („идите и множите се“), чиме је математички однос претворио у продужење људског рода и породичне лозе, која је гаранција за одржавање врсте у будућности и перспектива животне и духовне снаге.

Путујући умјетничком стазом, Богдановић истовремено прати кретање у савременом животу, тако да му рад на рачунару („Још нисам сео за компјутер“), представља комуникацију са Свијетом, јер прича није завршена… „Поезијом се баве многи… па и сами песници“.

Отуда се писмом јавља Матији („Писмо прво, II, III, IV, V“). Не пише због писма, него да би увео тематику расправе, да препозна и селекционише све спорне ријечи, зато што постоје „Златне ријечи“, као и људи који их изговарају, али „у време мирно и када загусти…Човек је велики кад брата има“.

Унутрашње перцепције су путоказ ка Господу (њему безрезервно вјерује), саопштавајући му да је љубав једини истински лијек који човјека изводи на пут.

Без Љубави, као општег појма због којег долази до великих промјена и преображаја, како унутар човјека, тако и државе, па чак и на планетарном простору, немогуће је рјешавити „проблеме“ на свим животним нивоима: „Отаџбину не чине само ђаци, студенти, радници, сељаци,/Политичари и разни букачи,/Отаџбину чине сви, сви, сви, па и мртваци“, чиме јасно показује своју патриотску опредијељеност и борбу за очување идентитета.

Поетски круг (циклус), насловљен  „Зид“, у цјелини је посветио разобличавању друштвених неправди, наизглед лако пишући о познатим темама, као што рече Д. Стојковић, Богдановићеве се пјесме читају лако, а памте дуго. У том маниру објелодањује истину прошлих и садашњих тренутака метафорично исписујући Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, За дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавање, За засмејавање, За олајавање, За лај(ккковааа)ање, За избегавање, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога и ни за кога.

Сликајући стварно стање, „стање затечености“, пјесник је дубоко у пољу личне свијести, забринут за човјекову судбину. Цијело пјевање циклуса „Зид“ је састављено од кратких прича, вјешто обликованих у Богдановићево одсликавање друштвеног стања, које је забрињавајуће за човјека, са доста ироније, наизглед хуморно и лирски изговорено и уобличено, а у дубокој суштини је право лице друштвеног поретка на глобалном нивоу.

Када започне зидање живота, пјесме, језика, онда се свака ријеч, цигла, књига, мора дотакнути, подићи, узети у руку и осјетити њену тежину и значај да бисмо од њих изидали Зид за све употребе.

Користећи се новим изазовима технике, Богдановић у раван са осталим зидовима, „освјетљава“ и зид на друштвеним мрежама (фејзбук, твитер…), чији је и сам свједок, јер нигдје толиког неповјерења и лаких „прелажења“ и лајковања на профилу, баш као на том зиду. “Чудан је свет./Једни само лајкују, а не читају/Други читају, а не лајкују./Трећи, нити читају, нити лајкују/… Има и оних који не могу да прођу поред мог профила а да не баце камен…“ („Зид V i VI“).

Дакле, дате су могућности, зависно од карактера корисника, да својим ставом подилазе, хвале, критикују, па чак и пресуђују. Питамо се на основу чега неко може туђи живот подредити личном ставу о животу.

Али, дневно-политичка, или економско-социјална стварност, управо и одређују виђење „трауме“ новог времена.

Градећи Зид(ове), Богдановић не губи из вида њихову „свјетлост коју бацају на наш пут“. Отуда се јављају зидови малограђанштине, зидови кућа за сиротињу, зидови за прескакање, као што се некад преко тарабе прескакало. На свом путу спознаје, не изостаје зид који се прави да би некад био срушен („Берлински зид“), или зид за заштиту од погледа или територије („Кинески зид“), па све до Шенгена, „Зид дугачак као историја“…

Улога ових ријечи је управо историја, исписана да открива све оно што је унутра ријечи (зида) стало, као у простор без граница. „Има зидова великих као песма“, али само једна ријеч извучена из њеног темеља, промијениће и комплетно значење и улогу зида.

Да ли постоји уградбени материјал који би могао надомјестити изглед зида пјесме и вратити му функцију?

Градећи свој зид, пјесник се служи различитим, често и другачијим материјалом, рјеђе коришћеним у пјесничкој грађевини, са различитом симболиком и доживљеношћу: „На зиду се нижу године/… Он мери минуте, сате, дане и године,/Мери живот. На њему сунчев зрак обележава подне/На Ћурчиновој кући усред Панчева“.

Метафорично, јунак ове приче осјећа (не)склад између себе и Свијета, враћајући се у вријеме које није успио да понесе, чији је пратилац била сунчева свјетлост, као мали животни, поуздани простор који је лирски јунак подизао у себи и изван тога.

Постављајући многа питања друштвеној заједници, страхујући да ли ће икад добити одговор, истовремено гајећи наду као логичку посљедицу јавног живота, шестарећи пјесничким врлетима, Богдановић остаје самосвојан пјесник, чијим путовањима кроз живот треба вјеровати.

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *