Милица ВУЧКОВИЋ: БУРЛЕСКНИ ЛОВ НА ЖИВОТ УНУТАР “ЗИДА” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

БУРЛЕСКНИ ЛОВ НА ЖИВОТ УНУТАР ЗИДА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

            Зид, то је историја.

Зид као човек. Наслонити се на зид у недостатку човека. Проћи главом кроз зид. Бити сатеран до зида. Прескочити зид. Невидљиви зид између два бића, невидљиви зид у целом човечанству, миленијумима учвршћиван.

Али и видљиви зидови, саграђени шакама робова. Зидови домова, зидови институција, зидови храмова. Зид плача. Кинески зид. Велики индијски зид. Берлински зид. Хадријанов зид. Антонинов зид. Северов зид. Ђавољи зид.

Изнад свих њих, виртуелни зид на Фејсбуку. Једини зид над којим савремени човек лако остварује илузију власти. Фејсбуковци, или како их песник Стојан Богдановић назива фејс букве, свашта могу да раде са тим зидом: остављају брљотине, па штукну, опсесивно пишу па опсесивније бришу, љубавишу и нестају, све у свему, Фејсбук зидови омогућују својим корисницима да непрекидно учествују на тзв. олимпијади глупости, где је „Свако против сваког,/Сви против свих,/Сви за све,/Сви, сви, сви,/Сви за једнога,/А један за себе.“

О зиду се писало много, готово онолико колико су се од настанка цивилизације до данас они градили и разграђивали, али то много никад није прерасло у довољно или у превише, јер увек су измишљани нови зидови као паравани за игру али и за заштиту од игре. А игра се никада не завршава, ни она историјска, ни политичка, ни љубавничка, а нарочито не поетска. Стојан Богдановић то зна; због тога свој Зид прави од својеврсне игре речи и њихове вишезначности, од алузија и асоцијација, од питања која се претапају у одговоре, да би се понуђени одговори вратили на почетак запитаности.

Стојећи пред Зидом Стојана Богдановића, читалац не осећа тежину као пред било којим другим зидом. Испровоциран рупицом у зиду, читалац добија иницијацију, порив да прислони своје око на њу и као кроз кључаоницу посматра шта се то дешава са оне друге стране зида, у пространој авлији Богдановићеве поезије, тамо где све врви од живота.

Наслов збирке песама Зид уједно је назив једног од циклуса који се нашао у овој збирци (Летина, Снегови Миџора, Лов, Први пољубац, Са медведом кад се сретнете, Пут до решења, Кише горких суза, Песме о тачки, Разговор са Мајком Божјом, Помагај, Господе, ако Бога знаш) и истоимене песме која носи цео циклус, а у којој је Стојан Богдановић можда и најсублимираније показао врцавост своје аутентичне песничке вештине, да значење једне речи од метафизичке искре пренесе у сирову свакодневицу човека и народа. Тако ће у нечему што личи на предговор песми, он најавити да се ту налазе „Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, За дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавање, За засмејавање, За одвајање, За лај(ккковааа)ање, За избегавање, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога, и ни за кога.“ Ту открива зашто су срушени многи зидови али не и Кинески: да би Кинези могли преко зида да гледају туђе земље и нишане комшинице (онако како Србијанци то раде преко плота), затим како зидови ве-цеа служе „да би човеку омогућили илузију усамљености“ (о томе у Додатку за оне који нису гадљиви на неовангарду), па како Бог није имао времена (или у инат жени није хтео) зидове за зида, али је то надоместио стварањем даљине (та даљина је, каже песник, иста у свим временима, али од расположења и наше немоћи зависи да ли ће бити дужа или краћа). Најзад, „Ни зид не зна/Зашто га зидају“, као што ни човек често не зна зашто живот пролази.

Осим зида, живот са својом сапутницом смрт, живот који личи на криво дрво, живот сабијен у тачку, песма као тачка на живот или као три тачке, најава наставка, недореченост и наслут доречености, песма као писмо себи, пријатељима и животу, они су феномени који инспиришу и окупирају математичко-поетски Богдановићев ум. Око тих мотива (живот, смрт, криво дрво, тачка, песма, писмо), окреће се песничка збирка Зид показујући да, иако су то готово без изузетка и лајт и лутајући мотиви сваког песника сваког народа, код Богдановића они задобијају лични, веома особени израз, по којем постаје препознатљив чак и међу песницима сличног сензибилитета. Основни тон којим Богдановић перципира, обрађује и износи стварност јесте (ауто)иронија. (Ауто)иронија је и средство али и циљ: то је први и уједно последњи бедем одбране интелектуалца у временима када интелект (нарочито осећајни интелект) постаје мета за исмевање и прогонство, из центра утицајности изолује се на периферију друштвене егзистенције, све у настојањима да му се смањи вредност и одузме битност. Богдановић је бржи: он такав свет ставља на нишан своје мисаоности и речитости; он храбро излази, како примећује Матија Бећковић, на бојно поље певајући без мане и страха. Начин на који Богдановић ређа циглу по циглу, идеју по идеју, филозофију по филозофију, подсећа на речи Вилијама Блејка: „Морам да створим властити систем, да не бих постао роб туђег.“

Богдановић једнако проговара о животу као тајни која нам је дата, андрићевски казано, без нашег знања и без наше воље, као и о животу на локалном нивоу, унутар државе и народа чију нарав добро познаје. Све време док пева о животу, доминира утисак лова – живот и човек јуре и хватају један другог и једно другоме често и измичу. У пару иду песме Живот је ловац и Смрт је ловац. У првој се закључује да продужење живота долази услед сталног приближавања смрти, а друга предочава заседничку природу смрти, која живот „уме да кињи до смрти“. Од свих ловљења, „најтеже је ловити себе“ и избећи мртве, јер они су увек ту, са нама, шеткају се, кезе нам се, хватају за гушу, мртви никада не спавају. И једино нас они могу нечему научити, али ми ни са живима не умемо да комуницирамо, до разумевања мртвих је тек тешко доћи.

Песма Стара канта износи занимљиву филозофску мисао, да је цивилизацијски човек страћио своје време учећи многе механичке радње, али не и то како би могао да умре, тако да му ништа не буде.

Човеку је увек тешко

Зато што није утувио

Да нема пробе.

Све се дешава први пут.

 

Хтео је да оде тамо горе,

Па да се врати поново.

 

Страћити и проћердати су глаголи помоћу којих песник описује однос живог човека према животу. Живот се проћердао брзо, јер је дат као поклон (да га је човек сам стекао, као што је са случај са свим стварима које уз муку и напор добије, више би га пазио). Боље је да се тај поклон онда и понесе, иако некада буде и претежак, па ако не може да га издржи, нека га човек успут и баци.

Тамо где живот даје светло, смрт баца сенке. Духовито се Богдановић обрачунава са смрћу: „Живот ме је промашио./Само још смрт да ме промаши/Па смо квит.“ (Снегови Миџора). Духовито и продужава свој живот, тај вечни агон у коме сагоревамо: „Мој живот ће се злопатити/И после моје смрти. Слабо сам шта за њега учинио/А богме, и он за мене!“

 

На циклус Лов логично и по емоцији надовезује се циклус Први пољубац, али први пољубац, праћен рупама у сећањима и носталгијом, није једина тема коју Богдановић овде обрађује. Судбина песника се и даље разматра:

 

Бога је измислио песник

Да људи не би помислили

Како сам са собом разговара.

Дакле,

Реч је о доскоку.

 

(Доскок)

 

Песник Богдановић уме да доскочи историји и да је стави на преиспитивање. Циклус Са медведом кад се сретнете ослања се на стару причу како преживети сусрет са медведом: правити се да си већ мртав. Све песме овог циклуса полемишу о српско-француским односима кроз историју, о којима ми мало знамо, а још слабије их повезујемо. Богдановић врши једну врсту десакрализације мита који Срби имају о француском народу, да су их ови помагали у моментима свих великих криза. Подсећа на масовна страдања Срба у ратовима, где Срби нису били помагани од стране савезника, већ су, напротив, гинули уместо њих или уместо са њима заједно, а ови су им се за то захвалили из ваздуха, 1999. године. Нови Гали су попут старих Латина: „лажу ка’ и остали,/А правдају се заборавношћу“. На крају свих лажи остаје истина да су слободу, како Богдановић тачно запажа, изгубили ослободиоци. Истина је и да је капорал ускратио помоћ Србима, а жалосно је што тај каполар није био једини „који је српским главама трговао“. Богдановић није гневан док говори о издајству нама апострофирано пријатељског народа. Он заузима свој став из свести о расклиматаној демократији, нашминканом кокошарству, псеудохуманизму, бласфемичној Европи.

Међутим, Богдановић не заборавља ни ситне и крупне болести нашег менталитета. Вибрира између два рационална стања: једног који увиђа да смо за своју колективну судбину добрим делом и сами криви, и другог који саосећа са удесом нашег народа. Отаџбину чине језик, преци и свеци, а томе што и сами знамо (али на шта нас вреди свакодневно опомињати), песник додаје и следећи конститутивни елемент: „неизвесна будућност онима који се понашају као овце“. Кише горких суза падају из изрешетаног неба за многим неисказивим стварима које човека снађу и у којима се он не снађе, али и за Мирканом из Трешњевице, који није успео да једне године набере малине ни за хлеб. Тачније, убрао их је толико да су биле избројиве, а за мерење је била потребна апотекарска вага. (Чак и то се уротило против српског сељака – Миркан у Трешњевици, а апотека чак у Ариљу, не ради недељом, када је и свечано брање малина.)

На путу до решења изласка из кризе појављује се још један проблем: и сам пут изискује решење за себе. О стању у држави смело и експлицитно говори Богдановић, ништа не завијајући у метафоре: „Житом пуни камиони/Испод жита перу се милиони.“ Пут до решења је пут у губљење сваког иденитета и суверенитет, пут у већи мрак, пут у беспуће. Нама управља циркуска парада оних који по диктату проповедају о Европској Унији, а предњачи им вођа, за кога је смишљена и крилатица: „Вођа кад се пење/Народ мора мало да стење.“ Представа је таква да „све је смешно и сви плачу“, циркус је прилагођен времену и условима (са акцентом на европске вредности), не преостаје ништа друго него да се у стилу Доситеја Обрадовића „дамо на знање“. Пишући о вођи који „брка људима у џепове и око, и то дубоко“, песник је дао и кратку реминисценцију на нашег најбољег сатиричара Домановића, чија се Србија, нажалост, није много променила од данашње, а ни од оне Јовановића Змаја, где је у краљевству Јутутуту краљ обећао свом народу да ће дати јухахаха.

Подстакнут државним обележавањем стогодишњице Великог рата, када се размишљало и говорило о новим подвалама народу и закланом овну за задригле госте, најмање о историјском догађају због кога су се окупили страначки глодари, Богдановић у духу старе поезије и филозофије, чији је задатак и био просвећивање и оправдани јавни бунт, не крије своје мишљење о нагризајућим социолошко-политичким проблемима.

Изнад свих питања трепери недокучно питање Бога. Свете ствари песник разматра не одвајајући их од профаних, штавише, преспајајући локално са митским и историјско са актуелним, како би његов ефектни цинизам повукао у дубље рефлексије. Снегови Миџора прича су која се комплексно рачва у неколико праваца и могућих тумачења, попримајући раблеовску атмосферу раскошног апсурда. У њој ће се срести Марија која је безгрешно зачела, али то је извесна Марија из комшилука, чије су се обнажене ноге пресијавале у бистрим водама Тимока. Непристојно радознале комшије су жигосане, они су руља која без неког одређеног разлога би да зна шта ће бити даље са Маријом и њеним дететом, гори од фарисеја и Римљана. Бројне историјске ситуације су се овде сплеле: и Рим, и Турци, и Бугари, док Маријин мали расте, несташно и вешто баратајући америчким кликерима палим на земљу као милосрдни анђели. Није само раблеовски потцртана ова песма; у њој има и оне бурлескности какву је у српску књижевност уносио Растко Петровић: искон на граници блуда.

Спас од искривљеног Бога и комшијских поруга јесте само веза са истинским Богом, Оним чија су постигнућа „разни облици вечности“. Са таквим Господом песник седи, мезети и разговара, не примећујући како се то вознео, како без мердевина да се врати на земљу.

Богдановић је најбољи у афористичним и језгровитим песмама, попут песме Крст:

 

Понад главе крст

У чуду

Шири руке.

 

Често и дистихом он постиже семантичку пуноту: „Црна тачка није Бог,/А ни Бог није тачка.“ Циклусом Песме о тачки дотаћи ће централну и преломну тачку: „Свет ће се наслањати на песника/Као небо на криво дрво,/Он ће бити једина Архимедова тачка.“ Тачка је увек одговор, завршетак краја, крај завршетка, извесност да после ње долази потоп, да она и саму себе поништи. Сем ако та тачка није кључна тачка, тачка као део упитника.

Јер једино песник има привилегију да опонаша Бога, да коначност пролонгира и чува тајне зидова. Зато Богдановић своју раскошну збирку завршава стиховима: „Не бојим се питања/Бојим се одговора.“

 

Милица Вучковић

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *