СТЕПЕНИЦИ

(ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ)

ОГЛАС

 

Тражим нужни смјештај

Да склоним ријечи на сигурно

Да вратим под кров откуцане пјесме

Да имам непознатог сусједа

И своју клупицу у парку

Пјесме да јој рађам

 

Купујем омању ријеку

Згодну за усељење

Гдје у свакој воденици

Свој жрвањ могу срести

 

Потражујем изгубљену Љубав

Злато Прстење Разгледнице

И све што је остало иза успомена

 

Тражи се угао између добојских и вучјачких немира

 

Ту су остали моји кораци

Откуцаји сата Надошле воде Разбуктале ватре

Обећања говора и смрти мјесечине

Стихови просути на књижевним вечерима

 

Ту плачу моје године и расту сјенке

 

Размјењујем главу испод подигнуте сјекире

За сјај њене оштрице

 

Мијењам смјер казаљки на сату

Оне појачавају трку изнад историје

 

Тако данима Тражим Купујем Мијењам

Потражујем Размјењујем

Разгрљавам Раздањујем

 

Онда сједнем с лицем у шакама

Мало се одморим размјерим ријечи

И наново распишем Оглас

 

МЈЕРА РИЈЕЧИ

 

Отказала сам одлазак у библиотеку

Пијачни је дан

Данас ћу лијепо да тргујем и купујем

Не спорим сласт погодбе

Овдје се небројено пута може изговорити ријеч

Мјера ријечи је тек на крају

Свако има своју тезгу од снова

Тргује се Купује се

 

Дугме са старих панталона

Јастук испод главе за велике и паре мале

Змијски свлак Јеленов рог

Џепни сат и рупа на џепу

Телафонски број Прашина испод метле

Скупе и јефтине цигарете

Стари кишобрани Ножеви из грудног коша

Трун у оку Сјенка испред ногу

 

Купује се свјетлост испод свјетионика

Брдо у Царевини Коњи и коњаници

Пут испод корака Стражари на стражи

 

Магле из хиљаду деветсто деведесет друге и треће

Купује се све и свашта

Само живот нема цијену

 

ПОДИЗАЊЕ СВЈЕТЛОСТИ

 

Скотрљала сам се низ степенице

Таквом брзином да нисам успјела

Од тијела направити скулптуру

 

Устала сам и тражила се Горе

На почетку пада

 

Како тада тако сваки дан

Док силазим размишљам

Шта ми се још могло десити

Да нисам устала

 

И како је сваки силазак

Избачен у тијело Оног

Који живи од своје тежине

Неизвјестан

 

СТЕПЕНИЦЕ

 

Стижу ми гости изненада

 

Одмах с врата преносе ми поздрав од тог и тог

Који није могао доћи због тог и тог

 

Ако ако сви сте добродошли

Силази мој глас низ степенице којима се пењу

Држећи се нажутјеле ламперије

Као да носе планину на леђима

 

Јежи ми се кожа по тијелу

Како не саградих боље степенице у оволикој кући

 

А ријеч је о степеницама са четрнаест томова

Постављених од истока ка западу

Да заслужено носе терет сунца по цијели дан

И годинама враћају на почетак годишња доба

Која ће их једнога дана потпуно измијенити

И низ степенице када се угасе свјетла

Спустити збир година

 

Затим…

Гости изненада одоше ни гладни ни жедни

Тако брзо преко свих четрнаест степеника

А ја са највишег гледам и мислим

Како између нас степенице више и не постоје

 

Довољно је вјеровати да су биле

 

 

СТЕПЕНИЦИ

 

ПРВИ

 

Он ме води у живот

 

Прво уђем у мрак… затварајући улазна врата

Степеник или брежуљак под стопалом

 

Да ли сам морала баш одавде започети

 

Оних дванаест попут изораних бразда

Као да долази неко важан

Ослушкују бат мојих нових ципелица

 

Пењала сам се А за мном и сви остали

 

Из страха да не изврнем ногу

Држала се рукохвата причвршћеног за зид

До посљедњег степеника

Размишљајући да се с њим спојим заувијек

Да пазим на ход свих који се пењу

Јер је увијек тежи и спорији него кад се силази

 

Они не знају из којег дијела рукохвата на њих мотрим

И шта смишљам ако би се с прага вратили

 

Пењање је увијек пут изнад провалије

Корачаш…Корачаш… А стопало се помјерило није

 

Са животом стално се надмећеш

 

ДРУГИ

 

Прво уђем у мрак Обазриво живот да не изгубим

Како се пењем ка врху тако из мрака излазим

 

Излаз је на крају свијета Скривен као тајна

Окрећем се…Овдје се ништа не налази

Морам натраг Крај се на почетку рјешава

 

Први степеник личи на други

Други на трећи Трећи на четврти

 

Кад их пресијече сунце тек тада се један другом открију

И освјетљавају Оног који долази да их напусти

 

Само ја… Само ја мање мрачна од свих

Остајем да опет започнем пењање

 

ТРИНАЕСТИ

 

Прво уђем у мрак без кога

Ни један улазак није могућ

Најзад сам стигла у врх видног поља

 

Још нисам свјесна колико је времена

Из корака истекло Осим да никад

Не смијем да их заборавим

 

Колико се циља из унутрашњости

Мојих киша и надања помјерило

 

Отворених врата и подигнутих зидова

Истовремено… На дуже вријеме…

 

Колико се само сањало и умирало

За сунцем које излази

 

Неочекивано ход у пењање прелазио

 

Тако сам провела пола вијека на путу

До Тринаестог степеника

Наизмјенично кроз тамни кланац и свјетлост

Преоравајући ријеку Хранећи се

Црним и бијелим хљебом

 

Одозго гледала како се свих тринаест степеника

Поново рађа у дугу блиставу стазу

Којом се стиже у свемир

 

Не примјећујући слабашну свјетлост

Иза мојих леђа изненада осјетих како

Летим низ степенике и заустављам се

На самом дну одакле сам кренула

Размишљајући зашто нисам смислила

Боље Степенике кад већ мајстори нису

 

Подижем скупа живот и смрт и чујем

Из мрака глас „Сад види шта ћеш“

 

Ко би вјеровао да ће случајан пад

Постати Свјетионик у којем се

Састајем са поезијом

 

НАСУПРОТ ОГЛЕДАЛУ

( Петру Крду)

 

Бициклом одлази на посао

Окрећући педале врховима прстију

Са истрошеном кожом на стопалима

 

Точкови све брже  улазе у Свјетлост и Страх

Да се раздаљина не повећа као Терет у ногама

 

Улична врева повремено додаје и одузима кретање

Усисава простор Провлачи се између кваке на вратима

Градског аутобуса И путника на станици

Између дрвета опкољених украсним биљкама

 

Подиже планету до краја висине И видим

Ногу бициклисте На земљу сада стављену

И другу која бицикл у широком луку напушта

И све ствари остављене на своје мјесто

 

И Овај бицикл прислоњен уз дрво

Секунду удаљен од спуштане гране

Која га заклања од града

 

Да Тај бицикл што се осјећа усамљено

Као и стабло док расте гледајући у небо

За птицама које су га напустиле

Баш као и њега душа човјечја

Као и простор што их спаја

(И даље неког чекајући)

 

Као Смрт насупрот  свом Огледалу

 

ВОДА У ДОДИРУ СА СВИЈЕТОМ   

 

Све је брже кретање воде у чаши

Ускоро ће напустити њено дно

Гдје је некад било најсигурније

 

Чаша је могла и да не постоји

Тамо гдје сам је оставила

На прозорску даску Унутар граница

Да вода скапа од монотоније

 

Овако се подиже небу Кружно заротирана

Као да ће пробити зид чаше

 

Чудим са за шта се држе капи

Док вода се креће изнад дна

Као земља испод ногу

Као очи увис жедну док ме преводе

 

Постоје ријечи које са дна чаше искачу у вријеме

И у сваком тренутку Извор се може догодити

Без сјећања да је у простору овога дана био неко други

 

На сваки мој покрет он би се умножио

Више него што ми се чини

 

У мом срцу мијешају се воде

Пристигле дуж једног живота

 

БОНСАИ

 

Добила сам на поклон Бонсаи

Дрвенасту биљчицу са прилично згуснутим коријењем

У малој саксији И стаблом дебљине подлактице

Што својим растом личи уличној серпентини

Упркос жици која га држи

Свезаног за дно саксије

 

Нема изгледа да ће Та танка жица

Годинама срастајући са стаблом

Икад напустити његово тијело

 

Она све више личи на љестве

Уз које подижем ријечи када о њему причам

Као о себи самој уз малу напомену

Рекавши тихо Што може тише

(Док бонсаи ћути насред даске на прозору)

 

Опрости мени што жица није теби

Не знајући како да му објасним ту

Стегу око срца Кад је изван отаџбине

 

ПРЕОБРАЖАЈ

 

Свако јутро прије одласка на посао

У спаваћој соби за столићем са двије ладице

И огледалом

Утрљавам крему на лице

И размишљам шта се још може спасити из младости

 

Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања

 

И ништа ми важније не преостаје

Него да широм отворим прозор

И удахнем Свјетлост

Као врелу јутарњу кафу

 

Осјећам како се ту више ништа не може да догоди

Осим Ријечи које је вријеме у часовник записало

И шесту деценију своју тајну мисао откуцава

 

Трнци који се из пета пењу у главу

Опомињу ме да кренем

 

Успут до посла Свјетлост ме

У себе Преобрати

 

ОЗБИЉНЕ СТВАРИ

 

Испијајући црну кафу из бијелих порцеланских шоља

Разговарамо о озбиљним стварима

Откривајући једна другој Оно што до сада нисмо

 

Показује ми избодене прсте иглом

На старој сингерици

Коју мора што прије да поправи

Како би укрпила сва годишња доба на кецељи

И све тајне Споља и Изнутра да ушије

 

Хиљаде опроштајних писама И важних разговора

 

Улица без живе душе на њима

И ћошкова гдје рука не досеже

 

Загледајући у своје модре игличасте рупице

На јагодицама прстију тихо прозбори

 

Тешко ми је кад видим да се свијет распада

А до сада смо од овога живјели

 

СЛИКАР

 

У неколико потеза

Насликао је њено

Тијело

 

Никада нисам замишљала

Да тако изгледају

Руке које га

Свлаче

 

САКУПЉЕНА ТЕЖИНА ДИМА

 

У углу кафане као да никад

Између њихових глава неће проћи

Свјетлост

Сједе три човјека

 

Први је наслоњен на сакупљену тежину

Дима у ћошку

Други на првог Трећи на другог

 

Устане ли један од њих

Полетјеће нам очи

У замирући простор

(Колико нам оставе мјеста)

Под њиховим столом

Од кога су сви дигли руке

Само им пјесници посвећују живот

 

ВУКОВИ

 

У своје недостижне трагове

Силазе вукови

С планином у зубима

У поље непозвано

 

Цијелу ноћ

Свијетли мрак вучјим очима

 

У раздање

Прокријумчаре свој тренутак

И помијешају вилице

С онима који их траже

 

РАЗГОВОР У СМИРАЈУ

 

Иза два старца лагано корачам тротоаром…

 

Колико је сати Један другог пита

 

Нисам сигуран Некад ради а некад не ради

Казаљке су једна од друге сасвим далеко

Колико између нас двојице

 

Па што носиш онај који не ради

 

Да видим докле ће издрћати

 

Не гледај у тај него у онај

Који је требало да буде на руци

 

Ко зна шта тај крије испод старог сјаја

Сваки пут кад мало заћути

Мислим… напољу се смркава

И све близу је краја

А тек сам за послом

Овог тренутка кренуо

 

(О)ПОРУКА

 

Заустависмо се насред ходника

Наше куће

Окренути лицем једно према другом

 

Ових дана баш ништа не пишем

А знам Син и Кћери никада неће одустати

Од жеље да им читам у башти

Испод куће Са својим теретом

У очима чемпреса и бреза

Нижући стих на стих

Који ће се макар за пола вијека

Сусрести на заслуженом мјесту

 

Ако више Ништа за будућност

У пјесми не оставим

И ово је довољно

 

Мало је простора између

Малих и великих даљина

И оних које се увијек могу прећи

 

У НАРАНЏИ СУНЦА

 

Мајка ми причала како ме под

Трешњом рађала

И како сам с муком

Напуштала њено тијело

Из наранџе сунца Усред љета

Двадесет првог јуна

Иако је отац желио малог сина да има

 

Умјесто главом Земљу сам дотакла ногама

И закопала сунце између нас двије

Као камен темељац долазећим годинама

 

У помоћ су прискочиле и тетка и бака

Ни првој ни посљедњој мени

Да сперу бол са тијела

 

Не знам како и зашто

Али по мјери тог бола додавала сам године

 

Нисам рачунала

Да мјеру остављам потомцима

 

ПОРУКА

 

Поручила сам мајци да сутра долазим

 

По обичају

Увијек ме чека сједећи на столици

Примакнутој отвореном кухињском прозору

И гледа у танку телефонску жицу

Која скупља птице Повратнице

С путева разних

 

А оне нису само птице

Јер носе цијели свијет у крилима

Као и ова жица што није само жица

Него топли дом који осим птица

Нико не може да сагради

 

Поручила сам мајци да сутра долазим

 

Нека ме чека тамо гдје је навикла

 

НА СЛОГОВЕ

 

Мајка ме рађала као да је из реченице

Ријеч по ријеч на слогове растављала

 

Мало мене рађа Мало рубине пере

Ручно…Ишчекујући трудове

Од трена до трена

Као да је већ тада знала

Да ме за исте послове припрема

 

У хладу Под трешњом

Зреле плодове из облака

Под јунско сунце помјерала

Да би ми на сигурно спустила главу

Да запамтим своју собу…Кућу…

 

Упознам тијело

И све оно због чега је мајка

Треперила тога дана

Зидајући планину од сунца у сјенци За

Будућу мајчицу свијета

 

Ипак…Никада нисам видјела Оног

Ко је планини прозоре затворио

И који ме изнутра гледа

 

ВРАТА НА ТРЕШЊИ

 

Тај дан нисам дошла у Заказано вријеме

На Заказано мјесто

 

Повремено извирујући из своје сјенке

Придржавам дијете у себи

И страх који у мени надолази

 

Отац ми је поручио по старијој сестри

Да би било добро да се нађем

На лицу мјеста

Прије него што трешњи посијеку гране

Оборе тијело и Изваде земљу из коријења

 

Стојим и питам се Како да ми укину

Родно мјесто Савршен град у којем је

Мој први плач пробуђен за овај свијет

Јер нико у селу (осим мене) није рођен

Под сјенком Великог дрвета

 

Тада је Отац на трешњи направио врата

 

Сви су знали да је то моја кућа

Са непроцјењивом вриједношћу у коју су

Дјеца из комшилука улазила као у Светилиште

Или у Дворац изједначен са највећим брдом у оклини

Одакле птице рађају свој лет

Као што је трешња родила мене

Каква нисам сада

Која сам свој живот у трешњу сакрила

Па још увијек из мене израста

 

А данас Када стигнем тамо На трешњино брдо

Нема Оног ко је задњи пут под њом вечерао

Ни Оног брда Ни Оне трешње

Ничег…

Нико се жив не јавља

Само мале моје птице

Из несанице

 

ИСПРАЋАЈ ОЦА

 

Тог јула двадесет деветог

Деведесет и осме

Сви вратови сунцокрета

Окретали су главе

У наша лица од воска

 

Родбина Пријатељи и Познаници

Пристизали су из испуцалих стаза

Свако у своје невоље

На највише брдо у Стојчиновићима

Прије него ли се одрони из крила моје мајке

 

Цијели један мали град

Скупља прах очеве свјетлости

Пред чијим ће ходом очево тијело у вјечност

 

Већ видим нову гомилу бусења

Како притишће младу траву

На рачун дубоко ископане јаме

 

Наспрам сунца које се објесило о небо

И виси…виси…

И жестоко пружа одговор

Умноженој дубини Тамноће из ње

 

Ооо

Овог ће часа испод свјетлости

Одвести Очево тијело

Обучено у одијело за одлазак

С комадићима препеченог сунца

Оца да грије

Кад ноћ се

У тијелу поравна

 

ТРИ МАЛЕ ЊЕЖНОСТИ

(Драгани, Драгану, Данијели)

 

Учила сам своју дјецу

Да куцају на врата собе

У којој повремено Спавам

Дишем и пишем

 

У очекивању мог гласа

Скупи се ћутање пред вратима

Од три мале њежности

 

Свако од њих на једној нози држи тијело

И двоструко оживљене уши посред браве

 

Наравно све зависи од тога

Колико дуго куцају и колико дуго их не чујем

 

Дешавало се да пред вратима

Запале мир чекајући прилику

У којој имају нешто важно да ми кажу

 

Тако једном изненада отворих врата

 

Обасја ме рађање свјетлости у малим очима

Јер имају нешто важно да ми кажу

За мој тридесет пети рођендан

 

ДЈЕВОЈАЧКА ХАЉИНА

 

Улазим у спаваћу собу

 

Зидови се сакрили у дно

Својих додира

 

Моја дјевојачка хаљина

Потајно провирује из ормара

Претворена у чежњу

 

Она више никуд не путује

 

Понекад јој једно раме сиђе

С дрвене вјешалице

И мени се чини да више не личи на моје

Осим топлине која ме спаја

С неискошеним дијелом вјешалице

 

МАЛЕ ЈАМЕ У ВИСИНАМА

 

Кад се сврака огласи из гнијезда

Моји сељани знају да се мале јаме

Праве у висинама

 

Послаће горе најспретнијег

Међу њима

Гледајући га с блатњавог друма

Како из гнијезда као из тијесне собе

Ставља у њедра посљедњу сунчеву зраку

И како оклијева

Доље да се врати

Изненађен висином којој се није надао

И страхом да други пут на њега

Неће рачунати

 

ПОСТАВЉАЊЕ ЦИЉА

 

Сјећам се из младости

Уских дрвених степеница

Испод музејске зграде

На чијем се врху окупило

Неколико средовјечних госпођа

Сатима расправљајући о неважним стварима

Говор се руши у звоно на оближњој цркви

Које се оглашава најјаче што може

 

Сачекам тренутак

Додам осмијех на лице

И кренем горе

 

Сиђите да се попнем

 

Госпође се једна у другу загледаше

Без иједне изговорене ријечи и покрета

Мирно посматрајући размак између степеница

 

Примијетила сам да им се не жури

 

ЈЕДАН ДАН МОЈЕ СВАКОДНЕВИЦЕ

 

Пробудила сам се рано…

 

Сјецкајући Купус Мркву Лук

Целер и остали зелениш

Размишљала  како се возим на посао

 

Потом  потрчала уз степенице

Које воде у поткровље

Обећала сам кћерки да ћу је пробудити

 

У ормару међу одјећом

Проналазим костим боје бијеле кафе

Да затворим мрак у тијелу

(Прије него што се прошири и потроши

Породичну свјетлост)

 

Казаљке на зидном сату у ходнику

Троше моје вријеме

 

Њему пишем поруку Јави се кад се пробудиш

 

Док возим Разговарам мобилним

С професорицом Роси која ме још једном

Увјерава да у чизме са истрошеним потпетицама

Као мала смрт незнатна за живот

Могу стати све брчанске улице

 

У размаку између двије ријечи

Паркирам аутомобил

 

Онда се сјетим да се јутрос

Баш ништа није десило

Како сам замислила

 

МРАК ЖИВОТ И СТРАХ

 

Ходник без иједног уграђеног прозора

Гдје сам се изненада зауставила

Због нестанка струје

Личио је на огромну сабласт

Из које не могу до врата

Да се вратим

 

Кренем полако Стопу по стопу

(Не чујем у грудима своје кораке)

 

Хватам се за мрак Рукама

Зубима…

Крагном на кошуљи

Која почиње да гуши истакнуту

Јабучицу на врату

 

Изненада стопалом Лијеве

Нагазим прсте Десне ноге

 

Вриснем и питам Ко је То

 

Неочекивано отворише се врата

 

Као из шаржера улети Свјетлост

 

Стопалу се и даље чини да сам Ја Мрак

 

Можда и јесам другог ничег не могу

Да се сјетим

 

ПЛИВАЧИ, ВОДА

 

На знак пиштаљке поскакаше у воду

 

Отплуташе далеко Један поред другог

Потапајући тамну страну глатког тијела

 

При сваком завеслају Пливачи у своју улицу

Из грудног коша додају ваздух

Ковитлајући га кроз водене таласе

Који би неког из свог загрљаја

Могли избацити на површину

 

Већ слутим напола голо тијело

Како плута воденим страхом

И открива свој живот

У који сам све ове године вјеровала

 

А шта је ту ново Кажем себи

И Оном до себе

И Оном до Оног испред мене

И Оном испред свих у борби за злато

Осим несраће што ниси имао више среће

 

И среће што се То није баш теби догодило

Него Оном у чију срећу ниси сумњао

За кога се зна да је једини међу несрећнима

Као што се о Њему сада ништа не зна

Двадесет година послије

 

ТРКА

 

Поставили нам стазу у непознатом предјелу

На старт једнако пристижу и мртви и живи

Мада није поштено да имају стазу

И они који у својим ногама немају

Кораке

 

Неки трче обучени у сомотно одијело

 

Неки свучени до голе коже

А не знају да је и немају

 

Неки за туђим срцем док имају даха

Неки у историју с разлогом и без разлога

 

Прљави и замашћени жути и румени

Троми и разгаљени Видовити и слијепи

Са Богом у зубима

Вјетром и кишом Ватром и водом

Мраком и зором

С надом и падом трче да стигну

 

На циљу чека Свјетлост

 

Побједник је онај кроз кога прође

 

И ПОГЛЕДУ ЈЕ ХЛАДНО

 

Пролазим шумом…

Посјечена стабла хладну ми

Огрлицу око врата стежу

Мртвим својим годовима

 

Мрки пањ моју ријеч прогутао

Погледу је хладно

 

Док пролазим пријављују лист

Који пада на своју смрт

Стабла мртвих мојих годова

 

Пријављују птице

Из мојих груди истрчале

И оне дуж погледа ми пале

С крилима на пола копља

 

Враћам их у своје грло

Као  тишину да усељавам

Јер страшно је у овој шуми

Бити пјесма

 

ТАМНА СТРАНА СТОЛА

 

Сједјели су за кафанским столом

 

Преко дима и тек

Ишчезле дневне свјетлости

Тражиле се ватре у њедрима

 

Већ се видјело како једно другом

Не праштају погледе изван поезије

 

Он је три пута устајао…

Одлазио…

И враћао се на позив

Унутрашњег гласа

Чији се ехо

Спасавао негдје у дубини тијела

 

Када је вративши се с муком

Подигао поглед изнад себе

Више ничег није било

Осим могућности

Да сједне за

Тамну страну стола

 

У ДАХУ ЈУТРА

за Мићка

 

Најједноставније што сам могла

Најпростијим ријечима

До сада изговореним

Када је Он у питању

Једно јутро

Враћајући се из шетње

У дворишту

Испред куће

Уз грм ружа

Које још нису довршиле цвјетање

Рекла сам (му)

 

Као да сам те ја родила

 

РАТАРКА

 

Опет одлази у врт рано

А јелен се удаљава планином

Опасним путем за непознатом кошутом

 

Тако дубоко у поље силазе њене руке

И жању жито једноставно И беру трњине модре

Приносе устима јесен у изобиљу

 

Оструге се пењу разголићеним кољенима

Вјетар преко њих затвара Пут у брдима

 

Наслоњен о прозор

(све то гледајући) Он размишља

Како да постане мајстор и направи Врата у пољу

Да може ући одасвуд

 

Довикује се с набујалим потоцима…

 

Остави врт Напусти поље

У пољу Жетву Трњине Оструге Пут у брдима

И дођи

 

Уђи у собу  Поквари браву

И лези крај мене

Жено

 

ПОТОМСТВО

 

Силазили у јечмено зрно

Набрекло од једрине за Велику жетву

 

Љубило се класје око наших чланака

И дисале нас околне ливаде

Које су мирно

Посматрале наше главе

Подигнуте житу преко паса

 

Нисмо познавали једноставност њиве

Свједока пред којим смо скапавали

Као звијери у планини кад дођу

Дуге и гладне зиме

 

У нама вук гладовао бијело јагње

Док поваљасмо жуте поњаве

По сушној земљи

 

Извлачило се зрело зрневље

Из своје кошуљице и по нама падало

Ал не чусмо како злато звони

Само смо знали како иза нас

Остаје Потомство

На оном мјесту

На којем се никада нећемо растати

 

На мјесту сасвим обичном

На мјесту гдје нам је дрхтај и Дан остарио

 

МИРИС ПАРФЕМА

 

Потопила сам за прање

Најљепшу кошуљу

Купљену у Кнез – Михаиловој

 

Тужна сам баш као и овај дан

Као и ова недјеља

Као и ова прљава вода

Што ће однијети мирис

Његовог парфема

Са моје кошуље

 

ИЗНЕНАДА ПИСМО

 

Ево изненада и неочекивано

Пишем ти писмо

А не знам хоћу ли га

Икад написати

 

И ако напишем

Да ли ћу га послати

 

Ако пошаљем

Да ли ће ти стићи

И ако стигне ја нећу знати

 

Као ни ти што не знаш

Да ти годинама пишем

 

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

 

Jованка Стојчиновић Николић  је рођена је 1952. у Ритешићу код Добоја (БиХ).

Објавила је 15 књига поезије : Звијезда скитача (1975), Тијесно небо (1994), Самоћа руже (1995), Голо сунце (1996), Камен моје крви (1996), Босо биље (1997), Оскоруша (2000), Горка свјетлост (2002), Кључаоница-Изабране и нове пјесме (2003), Облик свјетлости (2006), Мрак од чистог злата (2006), Тамно око улице (2009), У првом лицу (2011), Тамно око улице, 2.издање (2011). Тринаести степеник (2014), Одабрани час (избор из поезије, 2015).

 

Саступљена је у више антологија:

Песме о мајци (антологија пјесама о мајци), Бранислав Бојић, “Агро еко“, Београд, 1998.

Велика тајна (Од Стевана Тонтића до Ђорђа Сладоја), Перо Зубац, БМГ.Београд, 1997.

Сањаш ли (Љубавна поезија), приредио:Ненад Новаковић, „Бесједа“, Бања Лука, 2003.

Из века у век (Поезија словенског народа 20-21.вијека), С.Н.Главјук, И.М. Числов, Москва, 2003.

Antologia Festivalului International

Noptile de Poezie de la Curtea de Arges (Dumitru M.Ion I Carolina Ilica), EAI “Orient-Occident, Bukurest, Rumunija

Насукани на лист лирике (Антолог.српског пјесништва у БиХ, друге полов.20.вијека),

ЖивкоМалешевић, Анђелко Анушић, Завод за уџб. и наст. средст. И.Сарајево, 2006.  године.

Кад срце засветлуца (од Љ.Ршумовића до Ј.Марјановић), Перо Зубац, Српска књига, Рума-2009. године.

Чувари Вертограда, Антологија српске поезије Југоисточне Европе, Темишвар, 2012/2013; Издавач: Савез срба у Румунији; (Славомир Гвозденовић и Миодраг Јакшић).

 

           Награде : Награда  Удружења књижевника РС(бањалучка подружница) и град Бања Лука,(за најбољу књигу у 2009.год), Награда  Удружења књижевника Романијско-сарајевско-дринске подружнице (за необјављен рукопис, 2002. године) Кочићево перо,  Шушњар,  Шумадијске метафоре, Вински бал,  К.З.Јован Дучић,  Кључ Добор града, Рудничка врела, Милан Лалић, Кондир косовке девојке, Годишња награда УК Републике Српске за 2014. годину, Хаџи Драган, Златни орфеј – УП Седмица (Франкфурт), Међународна књижевна награда Златен прстен (Скопље)…

 

 Златна значка – Културно просветне заједнице Србије,

Признање Министарства просвјете и културе РС (за допринос развоју културе…) Амблем града Добоја (за допринос културном стваралаштву)…

Повељу Удружења грађана града Добоја (за допринос развоју културе…)

                                                                                                                              

Сарађује и објављује поезију, прозу, књижевну критику и есејистику у часописима и књижевној периодици : Књижевник –  Бања Лука, Путеви –  Бања Лука, Српска вила –  Бијељина, Сарајевске свеске –  Сарајево, Кровови –  Сремски Карловци, Знаци –  Варна (Бугарска), Браничево –  Пожаревац, Подглад – Варшава (Пољска)

Савременик Београд, Бдење Књажевац, Траг  – Врбас, Нова зора – Билећа, БаштинарБрчко, Исток – Књажевац, Стремљења  – Приштина и Косовска Митровица, Свеске – Панчево, Крајина Бања Лука, Значења Добој, Ријеч Брчко, Даница, (Вукова задужбина)-Београд, Књижевне новине Удруж.књижевн. Београд, Градина – Ниш, Босанска ВилаСарајево, Липар Крагујевац, Књижевни преглед –Београд, Мајдан –  Костолац, Приједорски потпис – Приједор, Акт – Ваљево, Тенсо – Ваљево…

 

Поезија јој је преведена на руски, италијански, њемачки, румунски, бугарски, македонски, енглески, јерменски, словеначки, украјински, пољски…

 

Оснивач је те више од деценију Директор и селектор позоришног фестивала у Добоју„Театар фест“- Добој.

 

Оснивач је Ликовне радионице „Тврђава“, Добој и њен вишегодишњи селектор, као и концерта „Богојављењска ноћ“ ( одржава се од 1997. године).

 

Проф. др Богомир Ђукић у Издавачкој кући Артпринт из Бање Луке, објавио је књигу Свјетлост над Стојчиновином, Пјеснички опус Јованке Стојчиновић Николић (2015).

 

Била је предсједник Удружења књижевника Републике Српске од 2012

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.