ДРАГО КАМЕЊЕ БЕЛЕ ХАМВАША

1

За поезију, као и за есеј, најважнији je нос. Ако не намиришете лепоту и мисао, онда од поезије нема ништа. Лепота је испред користи. Она је суштина. А патике, чак и да су лепе, служе само за навлачење! Када се човеку излижу патике, не значи да је много лизао, него да треба приштедети ноге. Када човек дигне нос, он хоће да му га сви виде.

Ако човек скрене, онда може да се врати и да крене другим путем. Ако поново скрене, онда опет може да се врати. Ако потпуно скрене, онда је постао песник и повратака нема. Може и есеје да пише.

Ако хоћете да читају ваше текстове, онда морате писати како они мисле. Ако хоћете да читају како ви мислите, онда ћете морати да чекате. Не верујем да ћете дочекати! Никада се не зна колико ће трајати то чекање. Али ђаво увек дође по своје! Хамваш је то знао и стрпљиво је неговао своју грозницу. Најбоље је када се човек расправи са собом, али је ђаволски тешко.

Човек најбоље пише када је у грозници. Није важно чиме је грозница изазвана. Да ли стиском због недостатка времена, или због дугова као код Достојевског, или што га неки ђаво тера, свеједно је. Онда текст излази намах, или у наставцима, али сваки наставак уцело. Грозница се не мора видети на лицу писца, али ако се не види у тексту, онда је ствар пропала. Песник испуста душу у песму. Хамваш је то знао и изливао је текст заједно са својом душом. Бела Хамваш је испустао душу у свој текст.

2

Есеј је филозофија која кипи – врућа, коју мораш да чекаш да се охлади да би је конзумирао, а када се охлади, онда је тврда, као камен – као трахит помоћу кога су Инке градиле степенице да би досегле Бога. Инке су то успеле тек уз помоћ Беле Хамваша, он је на Мачу Пинкчу додао последњи степеник.

Есеј је права форма за мудраца  какав је Бела Хамваш.  Мудрац није изнад, нити је испод, него је изван. Напосе он је створио свој есеј, који је питак и када је врућ, који својом поезијом истовремено узбуђује и смирује. Буди из летаргије и поставља на место за размишљање, а то је место за одмор. Дакле, нема мирног одмора. Мир никако.

Занимљиво је да многи европски и амерички есејисти сматрају да је Монтењ зачетник есејистичке форме. Можда мисле на есејистичку прозу, али есеј може бити и песма… То је некоректно према бројним врхунским мислиоцима који су упражњавали писање есеја и неколико миленјума пре Монтења. На пример, Лаоце, Цеце, Чуангце, Конфучије и његови ученици (Средишњи склад, Трећи разговор: Визија друштвеног поретка, О музици, само су неки од врхунских есеја мислилаца древне Кине). Наравно да не треба заборавити и све оне силне филозофе старе Грчке на чијим је делима васпитаван Монтењ. Неки су, као Б.Бергер, чак нашли и да је Рудолф Каснер највише достојан наследства Монтења. Ето, поделише и оно што није њихово. Монтењу то није потребно. Илустрације ради навешћу један есеј-песму, да поткрепим своју тезу, иако се односи на америчке песнике:

 

МИНИ ЕСЕЈ О ПОЕЗИЈИ

 

Американци не пишу добру поезију.

Њих интересују бомбе.

(Ни Чарлс Симић није отишао у Америку због

                                                                  поезије.

То га је снашло после.)

Сви врхунски амерички песници су постали то

Када су се вратили у прапостојбину, у Европу.

(У Енглеску, Француску, Италију,  и у

                                  Немачку, мало ко.)

То није случај са руским, јапанским и кинеским

                                       или индијским песницима.                                                           

Они су врхунски и када за њих нико из осталог света

                                                                    ништа не зна.                   

 

Американци су склони подвалама.

Они су смислили да је све поезија.

 

Српски сељаци би писали добру поезију

Кад не би гледали преко плота.

3

Кажу да је његово главно откриће „баштина“. Са тиме ћемо се сложити. Додаћемо да се у њој налази будућност. Баштина је будућност. Из будућности се иде у баштину, а из баштине се иде у будућност. И само тако се то може тумачити, а тумачиће се и у будућности. Проверу је издржала, јер су Хамвашеве књиге штампане у будућности, и то још увек не све. За будућност има времена. А камен „изговара сваки глас више стотина хиљада година“ – каже Хамваш.

Као што се Хераклит „пекао“ на ватри, као што је Ниче снажно пригрлио Диониса наслањајући се на античку филозофију, као што су се Лаоце и Чуангце држали таоизма, као што се Конфучије залагао за тумачење старих моралних концепата, тако се Хамваш чврсто ухватио „баштине“. Али не своје, не националне, него светске, баштине „вечног човечанства“, баштине свих цивилазација.

Баштина се разликује од талога историје. Баштина није соц. Баштина је светиња, а уметност је бог.

Хамваш је високо ценио Ренеа Генона. Неки тврде да је Хамваш његов настављач. Могли бисмо рећи да је усвојио његову дефиницију:„Баштина је непрекинуто одржавање везе која постоји између човека и трансцедентног света, свести о човековом божанском пореклу и о његовој сличности са богом, као о једином задатку очувања људске судбине.“

Баштина је пчела, баштина је цвет. Баштина је слон, а не његове изрезбарене кљове у салону неког идиота. Баштина је земља, баштина је море, баштина је небо, баштина је дубина, висина, ширина. Баштина је река. Баштина је дужина. Баштина је мисао, баштина је уметност, баштина је пуноћа. Баштина је живот, баштина је смрт, баштина је на живот и смрт. Баштина је ген. Баштина није (не)маштина. Баштина је љубав.

Баштина је човек.

Баштина је подсећање човека на његово божанско порекло, она је веза човека с богом.

Баштина је птица, баштина је цврчак. Баштина је пчела радилица. Баштина је баштица.

Отац је башта, а баштина је Бог Отац.

И ген је баштина. Баштина није (не)маштина. Баштина је „Врти коло“. Баштина је оно место на коме се човек осећа као бог. Баштина је место на коме некога чекаш. Баштина је „Криво дрво“.

4

У есејима о композиторима, сликарима, вајарима, Бела Хамваш обавезно анализира не само уметничко дело, него и, то обавезно, карактер, неку карактерну црту уметника за коју Хамваш мисли да је била од пресудног значаја за његово стваралаштво. Такође се из његовог есеја може судити и о стању друштва у коме је уметник о коме је реч живео.

5

Хамваш је целог живота био у заточеништву у својој земљи. Из азила се слобода друкчије види. Она се сања. А развијају се разне врсте зависти, љубоморе…

Хамвашева оцена Листа је без скрупула, без пардона. Лист је био Мађар, али лондонски. Што се Листа тиче Бела Хамваш каже: „Дело звучи сјајно, – једино што у њему нема ама баш ничега. Ова кобна двосмисленост не може да се види боље ни код једног другог музичара као код Листа. У његовој музици је све на свом месту, све је тако као да је он одиста велики музичар. Само што му човек не може да поверује. Лист стално вара. Не свесно. Та то је страшније него да је свестан.“

Хамваш је покушавао да проникне који је то ђаво терао Листа да тако ради. Натоварио је Листу да је лажно живео, те се из тог лажног живота изродила и лажна уметност. Очито да је Хамваш патио од моралисања. На то је без сумње утицало протестантско васпитање. Његово огромно знање није могло да искорени ставове стечене у детињству о моралу и о живљењу уопште. Ово личи на правдање његовог става о Листу. Али то није то.

А зашто Хамваш није могао Листу дати бар двојку? Зато што је то његов однос према уметности: или је уметност или није. Када је уметност у питању, онда постоје само петица или кец. Тако је Лист добио Хамвашеву оцену. А Хамваш је би личан, уносио је  у текст сву своју личност. Али то није било ништа  осветнички.

6

Горчина која је изашла из Хамвашевог живљења утицала је на дубину његових мисли, на дубину његовог есеја. Сваког. Улазила је у поре есеја.

Када је у питању уметност, он је бескопромисан. Био је начисто да ће се то што пише читати. Био је у праву. Није опраштао никоме. Најважнија му је била искреност која и даје лични печат.

Бела Хамваш није марио за величине, нити је пред њима узмицао. Није мимоишао ни Микеланђела:

„Будилачки покрет у уснулој материји – то је знао и Микеланђело када је клесао Зору на надгробној плочи Лоренца Медичија. Само што и Микеланђело омаши тамо где омаши сваки скулптор, изузев Грка: Не зна да је пластика драма. Зато што је драма, може да поднесе само једну једину мисао: мисао делања. Предмет вајарства увек је покрет, или, што је исто: спокој. Јер су покрет и спокој заједно драматични. Микеланђелов камен који се буди није драмски, напетији је од тога, – истовремено: малаксалији је. Не креће се и враћа, него хоће да се извије и стропошта се. Зора надгробног споменика се ломи, есквилинска Венера се савија. Зора стреловито лети, есквилинска Венера лети машући крилима.“

Закључак. Не копирај, капирај! Цеди из свог узраста, из свог доба, из свог искуства. Гледај да буде живо. Нека ти се смеши. Нека се смеши свима. Мрдни мало. Мућни мало! Немој да буде круто. Нека се савија. Нека сви виде да се помера и када стоји! Мораш да му уденеш своју душу. Она ће отуда уместо тебе лајати на звезде. То је изгледа једини пут до звезда.

7

Бела Хамваш није болећив. Држи се искрености као песничког става. Не попушта. Ни Шуману није остао дужан.

„Шуман никада није осетио олимпијску радост. Његова дела су изводили други, не он. Када је студирао, да би, наводно, брже досегао спремност, радио је неке вежбе рукама и прсти су му се укочили. Кажу да је мучно било слушати када је компоновао: тешко је рио по диркама, муцао, шантукао, своје звукове није могао да обухвати, ни да их раздвоји.“

Да ли је у питању Поуисов манијакални идиотизам самокажањавања?

„Када је Роберт Шуман рио по клавијатури и знојио се уместо да прохуји преко ње попут грчког тркача, и стењао уместо да рецитује, шепртља уместо да баци диск, он је призвао подземље. Било је прерано. Још није знао хоће ли умети да придобије наклоност богова: био је још млад да би био принуђен да се одрекне олимпијске победе и тиме присиљен да се позива на одузете руке, да кљастим прстима оправда свој пораз. Предухитрио је себе. Још пре него што је изашао на борилиште, предао је борбу.“

Шуманову предају Хамваш је сместио у опште лудило роматичара.

„Шуман је живео у свету у којем је лудило било обавезно.“

Да ли је ова оцена стања у друштву Шумановог времена оправдање за Шумана, или је само констатација да се и Шуман уклопио, да је и њега појела средина и амбиција, да је у његовој музици изостала искреност?

8

У есеју о Веласкезу Хамваш истиче захтев да сликар, уопште уметник, мора имати став који би требало да се види на слици, у делу:

„Нужно је коначно да сликар покаже какав је његов став према ономе што је насликао. Јер слика без става је фотографија. Уметник треба некако и на некакав начин бојом, цртежом, искривљавањем, истицањем, поставком, схватањем, да каже шта слика: воли ли то, презире, смеје се или усхићује. Ово је за сваку уметност важећи обавезни субјективитет који одговара на питање: шта вреди уметнику оно што ради? Јер оном ко слику гледа управо толико вреди.“

Хамваш је указао да је Веласкез уживао у „прози“  глупости, комике и мудрости, те је уметничком врстом неозбиљности истако психологију ових озбиљних ствари. Умео је и да употреби задршку, „Без разлога се нико не смеје.“. Додајмо,

БЕЗ РАЗЛОГА

Нико не пева без разлога,
Нико не плаче без разлога,
Нико не кука без разлога,
Нико се не смеје без разлога,
Нико не пише без разлога,
Нико не лудује без разлога,
Ни разлог није без разлога.

Нико није луд,
Сви се праве блесави!

9

Бројгела је детаљно сецирао, од слике до слике, описивао је сакрални део слике и онај други део у коме су сељаци који лочу и ждеру, који живе свој живот поред распетог Христа, у коме су идоти… и у чијим се ликовима Бројгел наслађује и ужива.

„Бројгеловска уметност је диаболична уметност, из ње зрачи: уживање у свесном рушењу живота. Бројгел свесно ослобађа, заједно са магијским својствима уметности, и демоне пустошења: злобу, подлост, превару, нискост, прљавштину, болештину, беду и идиотизам. Ослобађа их и радује им се. Посматра их док раде, ужива у њима, као што Вагнер ужива у мукама Амфортаса чије тело прекривају красте, Достојевски страсно ужива у убиствима Раскољникова и Смердјакова, као што Бодлер с уживањем удише мирисе својих „лоших цветова“, као што Хајдегера обузима заблудно уживање када стрепи, згражава се, протестује, чами и страхује, – с пуном свешћу да када страхује, када стрепи, призива оно од чега стрепи, – то јест, када потоне у „ружни привид“. Он им се диви, мази их, утопљава, подстиче, – кад би у овом свету било љубави, могло би се рећи: воли демоне. Под Бројгеловим погледом „живот пати“ и он се радује патњи. Бројгелова је филозофија пантагруелизам без радости, – животни му је циљ разарање сопственог живота, уживање му је дијаболична инспирација: чулна страст у мрцварењу, – магија његове уметности: ослобађање ђавола који разара живот.“

10

Камен је био магични материјал градитеља и скулптора који је својом чврстином, па и бојом, подсећао на вечност, на неуништивост, те је Хамвашу био често објект за компарацију када је посезао за упоређивањем са нечим трансцеденталним, за несазнатљивим мотивима за градњу, рецимо, као избор локације за градњу Мачу Пикчуа. Помоћу камена се могла изградити кула, могло се досегнути небо.

Хамвашево камење се није могло носити око врата, није се могло носити на ушима, на носу, ни на прстима, ни на рамену, нити на леђима. Његово драго камење – његови есеји, се носи у глави. Хамвашеви блокови – есеји, су тешки, од тврдог камена, али се лако читају. Лако се носе. Наређани су тако да се спојнице не виде. Подупиру небо. И то им је једина улога. Истичу лепоту. То је од њих једина корист. Мало ли је?

Да бисмо скратили причу  овај фрагмент ћемо завршити песмом о камену.

 

КАМЕН

 

Ако камен баците на Бога,

Пашће вам на главу.

 

Камен није за бацање.

Камен је за зидање.

Камен је стуб.

Камен је ослонац.

Камен на камен,

Човек на човека.

 

Камен лежи на дну и боде небо.

Камен је видиковац.

Камен је пећина.

Камен чува све који му се обрате,

Камен изгледа хладно и чврсто.

Камен само тако изгледа.

 

Камен се носи око врата.

Камен око врата подсећа на дубину,

На тешку мисао.

 

На камену су уписани први знаци,

прва слова природе,

прве књиге.

 

Камен није само подсећање

На гробове рођака, пријатеља, предака,

Са камена се чита мудрост,

Историја,

У камену је тајна лепоте,

На камену је уклесана поезија.

 

Камен вам се смеши.

 

Смеши вам се есквилинска Венера

Беле Хамваша.

 11

Његови есеји личе на кутије за јаја – egg box cartons, у којима ниједан бокс није празан. Јаја су пробрана, сва су исте величине, аутор је довео ритам есеја до перфекције. Нема дисонанци, нема отпада и ниједно јаје није мућак. Јаја се полакао отварају, легу се мисли, излећу као птићи. И ниједна вас мисао не оставља равнодушним. Бела Хамваш не нуди мир.

У поговору за „Невидљиво збивање“ Антал Дул пише: „Скривени постулат есеја Беле Хамваша: онај текст чији је степен субјективности низак, незанимљив је. Ако есеј није личан, он је досадан. А досада значи смрт есеја.“ Овај постулат важи за сваки Хамвашев есеј. Штавише, Хамвашеви есеји су екстатични,  писани су у заносу, а екстаза је ритам, каже Црњански.

Његов есеј личи на ризницу са накитом коју је маг изненада отворио да би изненадио публику. И успео је. Отварајући врата или прозоре он вам отвара очи, отвара вам свој свет. Омугућава вам да прогледате. Чак и оно што видите после његовог читања видите бистро као да сте обрисали наочаре, а многе ствари гледате кроз нове.

Описујући камене блокове, њихову грандиозност и њихово изношење на Мачу Пикчу Хамваш се толико уживљава у тај чин тако да читалац види њихову огромност и колико су тешки као да је писац сам притиснут неком громадом, као да му је на леђима. Ту атмосферу Хамваш преноси  на читаоца. Опсена. По завшетку читања есеја читалац се у чуду пита како са својих леђа да скине камење Мачу Пикчуа којим га је Хамваш натоварио. Како скинути чини?!

Интересантно је споменути да је Хамваш у „Метеорима“ нагрдио Византију и Балкан, а у „Пет генија“  убраја и Византијски геније. Апсурд. Рекосмо да нема дисонанци у оквиру једног есеја, али то не значи да нема супротстављених ставова у различитим есејима. „Све што је у Византији остварено је нечувено танан, префињен, сложен начин живота: беспримерно лицемерје, висок разврат, ђаволска церемонија, сладуњава поквареност, безумно немилосрдна власт и глад за златом – све је то дошло у слој народа који чак није био варварски. Јер народи на Балкан нису приспели онда када су били дивљи као мустанзи. То су били патрљци народа, срча од распршеног народа, и то парчад гелера са специфично оштрим ивицама, који се ни за хиљаду година нису углачали и ова парчад ни до данас не могу да срасту у јединствен народ. Најцрвљивији и најпокваренији начин живота у историји света доспео је овде, у ову смешану руљу, на сметљиште патрљака народа.“ Нема сумње да је овај инсерт из Хамвашевих  „Метеора“ одличан пример за квалификовање као шовинизам. Иначе, лако се уочава да је све особине које је приписао Византији пронашао на дворовима Шпаније, Португалије, Енглеске, Холандије, па и на дворовима разних папа.

Направио је велику дистинкцију између камења Мачу Пикчуа и камења Метеора. Прво је поређао тако да се може приближити Богу, а друго као пропадање у дубину ништавила, иако је и оно уздигнуто, поносито, подвижничко.

Да ли се геније може бавити нечим ниским, да ли га могу потчинити ниске страсти, да ли се из пишталине у којој је Хамваш живео, а у његово време цела Мађарска је била пишталина, могло друкчије мислити? Из жабље перспективе се не види суседна бара. Из птичје перспективе се не види сунце! Да је хтео боље видети Византију и Балкан било је довољно да се попне на Будим или да скокне до Сент Андреје.

12

У Естетици Беле Хамваша има и таквих есеја који су питки, заводљиви, због Хамвашевог шарма, а који се баве тврђењима типа: „Женска уметност има обележје пролазности.“ Што он покушава и да докаже. Таква је есеј „Индијанске изатканице“. Реч је о тканинама које су израђиване у Перу. Он представља ткање Перуанки као врхунско откриће. Као да жене на другим локацијама широм Земље нису ткале и као да то код Перуанки јесте женски посао, а другде то није посао жена. Исти је циљ ткања, исти је и смисао овог рада. А зашто је Хамваш изабрао баш перуанске тканине то је само он знао.

Овај есеј му је послужио да би уздигао жену коју је историја неоправдано лоше третирала. И читав есеј је упоређивање мушког и женског стваралаштва.

Мушка уметност има обележје бесмртности, или тежи томе, женска има обележје пролазности. Тек овде-онде он говори о индијанским тканинама. Због тога није морао да путује у Перу посредством списа углавном шпанских освајача, или, за његово време, есеј је писан 1939. године, савремених истрживача чија имена наводимо: Тело, Селер, Кребер, Шмит, Деринг, Лехман. На основу радова поменутих истраживача „дошло се до открића“: „Међу Индијанцима је ткање једна од најдавнијих уметности, готово истодобна са израдом керамике, које је било занимање жена, и тајну бојења, цртања потпуно су знале само жене.“

Као да су у другим културама, месопотамским, египатским, индијским, кинеским, жене зидале храмове, пирамиде… док су мушкарци ткали и штрикали.

Наравно да Бела Хамваш претрује када каже: „Нигде се тако поуздано, написмено, не види природа женске уметности као у перуанским изатканицама.“  Као да се то не види на пиротским ћилимима. Љубица Арсић пише: „С овим ћилимом великих размера, названим „батал” (толико је велик да га батали), на коме је приказана живописна башта с дрветом и голубићима на гранама, млада је у нови брачни дом уносила жељу за рајском радошћу и срећом. Но, ово дрво живота с плодовима и живуљцима разних врста означавало је и својеврсну филозофију живота и смрти,(подвукао С. Б.) свест о нестајању и обнављању особе која га је „шарала” ткајући ћилим, никад прочитану књигу прадавних симбола сачуваних до наших дана.“

Даље, Љубица Арсић изванредно објашњава суштину слике, јер ћилим је пре свега слика: „Ћилим је, такође, свети простор правоугаоног облика сачињен по схватању о четворострукости света у коме постоје четири свете планине, четири велика мора, четири стране света, четири годишња доба. Он је свети простор дома, личног породичног света који мора да се издвоји од јавног метежа. Номади су га носили замотаног свуда где су ишли и простирали тамо где одлуче да се зауставе и помоле. Он је храмовно место на коме клањају муслимани, небеско огледало на земљи, одраз онога што је на небу.“

Као да су двопређне чарапе источне Србије, које су чувени професори Књажевачке гимназије, Вида и Светозар Поповић, сакупили, класификовали и поклонили Завичајном музеју у Књажевцу, штрикали мушкарци.

Перуански митови су нестали. Као да нису ни постојали. А природа уметности, па и женске уметности на чему инсистира Бела Хамваш, се најбоље види у култури оних народа чији су митови сачувани.

Сложићемо се са њим да је ткање, бојење, вез, навез, чворови, чипке, било у функцији израде слике што је суштина.

Сложићемо се и са тиме да су ове радње ручно извођене, али не можемо из тога извести општи закључак: „Женска уметност је увек једна врста ручног рада.“ Просто, не може се веровати да жене, на пример, нису певале, нису играле. Мислим на перуанске жене, па и друге.

Зашто подаци о томе нису допрли до нас? Што су се митови изгубили? Што су нестали читави народи, а остала њихова чуда? То су питања која ће остати зувек.

13

Бела у есеј уноси све своје знање и сва своја осећања, целу душу и зато је есеј пун поетског набоја и представља прави спев. Мало би било да кажемо да је његов есеј песма у прози. Он је у њега уградио своје усхићење које изазива слична осећања и код читаоца.

Када Бела Хамваш описује керамику, перуанске вазе, човеку се чини да он сам покреће вртешку на којој  обликује вазу, потом смирено зналачки исцртава линије стварајући чудне ликове глава људи и животиња да би на основу лепоте закључио како је неуништива култура народа Перуа асимилирала, или боље речено, потпуно истопила освајаче.

Да би смо дочарали како култура народа који је срастао са својом земљом топи освајаче навешћемо једну луцидну Хамвашеву компарацију: „Када се дивље племе насели у ове пределе, то је као да га је прогутала огромна змија. У почетку живи у утроби змије у својој целовитости; потом, полако и неопажено, почињу да га гризу и упијају различити сокови; освајач буде сварен. Земља га раствори. Нестаје његова борбеност, жеља за влашћу, снага, сокови га растачу, мељу, све док од њега не остану само кости, а змија коначно и њих раствори. Освајач мисли да је победио када је узео парче земље; а баш он је храна, – он је плен те земље.“

Остаје нам само да закључимо да култура и јесте најбоља одбрана свакога народа и да је лепота испред користи. А то би по мом схватању била суштина Хамвашевог есеја „Естетика перуанских ваза“ из његове „Естетике“.

Када су током рата понестајали новци за различите потребе војске у Великој Британији, један генерал је предложио да се жртвује култура, чувени британски премијер  Винстон Черчил му је одговорио: „ Генерале, а шта ћемо онда бранити?“ Дакле, култура.

Али Хамваш зна и друкчије да види, оно што је истакао позитивно код староседелаца Перуа, да је њихова култура прогутала освајаче, то је сада негативно код староседелаца Балкана: „Цело мухамеданско царство почело је да тоне у византијски глиб, а да од своје моћи ништа није могло да преда Византији или Балкану. Балкански олош је пропустио прилику да постане један једини народ, органски срастао са муслиманима. Ствар наравно није била случајна. С једне стране: дух Византије је увек више подстицао распад, него срастање; с друге стране: могу срасти здрави и неоштећени делови народа, удови, трупови, али не дроњци. Мухамеданство је на Балкану доживело слом… Мухамеданска идеја о светском царству није могла да изађе на крај са Балканом и зато се удавила у Византији. Никада још у таквом смраду није иструлела светска сила као што је мухамеданска.“

Наравно да му је било блиско сазнање о томе како се распала мађарска монархија, могао је бити компетентан сведок са личним учешћем у дешавањима да је слика распада Византије иста као и слика распада Аустро-Угарске, али преовладали су неки други, чудни, комплекси човека из малог народа. Штавише, могао се позабавити распадом  и саме Угарске чији је први краљ био Свети Иштван (Стефан) на чијој капи је ћирилични вез?! Можда би тада морао признати да су за распад криви Балканци и дух Византије. То би значило да је култура Византије прогутала још једног освајача. А то признање за једног протестанта је болно, па је боље прескочити га.

Како је један овако генијални ум могао сметнути с ума Нерона, Брута…

Како је могао сметнути с ума инквизицију?

Како је могао сметнути с ума крсташе –  пљачкаше?

Како је могао сметнути с ума пљачку Константинопоља? Како је могао сметнути с ума  разарање Византије?

Како је могао сметнути с ума конквискадоре?

Како је могао сметнути с ума шпанске пљачке и масовна истребљења народа?

Како је могао сметнути с ума енглеске разбојнике и истребљења Индијанаца, Абориџина…

Како је могао сметнути с ума Хитлера и истребљења Јевреја и Цигана?

Како је поред свих тих гадости, поред свих тих зликоваца, поред свег тог олоша, упро прст у Византију?

Како је од оних који су копали очи свецима, који су рушили велелепне византијске архитектонске грађевине, што је још горе који су хришћанске цркве претварали у коњушнице и у џамије, како је од њих очекивао сродство?

Како и зашто?!

Како се могло десити да се Хамвашу врећа са злим духом развеже баш над Византијом. Коме је упућен његов „Метеор“? Откуда оволики одијум према Византији, према камену који је сишао с неба? Откуда њему тај одијум, њему који је целог живота теглио камење зидајући степенице према Искупитељу? Који је говорио, „Трпети и не молити се за освету и не мрзети, него бити у све тешњем савезу са Господом“. Који је говорио, „Јер истина је светлост. Бог је једина истина“. Који је говорио, „Не мрзети. Бити у савезу са Господом.“ Који је говорио да „Постоји само једно дело, искупљење.“ Који је ваздан носио јеванђеље. Који се у „Еноху“ покајао и заувек искупио. Наше је да се молимо!

14

Ерудиција Беле Хамваша је запањујућа, застрашујућа и задивљујућа…. Како је могао све то да сакупи у једну главу и да артикулише коментаре који ни најбољи књижевници, филозофи, музиколози, етнолози и археолизи, критичари уметности – мислиоци, нису успевали да сачине, знајући да му живот није био нимало наклоњен? Можда га је баш то и натерало на оваква прегнућа.

Његов мото је сакривен у књизи Silentium, у есеју Енох. Он каже: „Ко не гради, он руши.“ Реч је о сталној градњи и разградњи. Tertium non datur. Трећег нема. Мир не постоји.

15

Бесмртност се додељује после смрти. То правило није прекршено ни у случају Беле Хамваша. Ако су га за живота игнорисали, а он свестан своје величине благо им се смешио, бесмртности ипак није успео утећи.

Сведочио је, а да ли се тиме искупио? Мислим да јесте. Јеванђеље које му је било главно сведочанство су писали, а дописивали и безброј пута преправљали, сведоци који нису били присутни догађајима о којима су сведочили. За разлику од њих Бела Хамваш је био прави сведок. Не судски. У суду се не сведочи. А ни ученици нису прави сведоци, ако нису мученици!

16

Током историје постојали су људи који су били богови, али их је историја обрисала или је тај део историје затамњен. Било је и оних који су крунисани трњем. Белу Хамваша ће историја стално откривати. Стално ће брисати космичку прашину.

17

Хамваш се ваздан држао Бога. Нема места сумњи да му је то у ситуацији када је анатемисан од државе помагало да истраје у осудама нечовечности. Указивао је то, али мислим да је стално имао на уму Христа, не неког апстрактног бога. Уосталом, ако бог нема бар једну људску особину, он и није неки бог!  Бела Хамваш је мислио на Христа и када је писао о невидљивом и свеприсутном Антихристу, Анти-Христу.

Мисао која је означена као универзум би требало да садржи све, а то значи све и ништа. Међутим, ништа није супротно од све, како многи – већина – мисле, јер, ако је све нешто, онда супротно од нешто није ништа, него нешто друго, што би заједно са првим дало ништа, стога би ништа било оно што садржи све и још нешто!?
Свет није јединствен, па ни Бог није једини. Вама нико не брани да верујете у његову јединственост. То вам је као када верујемо да је нека жена јединствена. Ни универзум није јединствен. По правилу, ми смо заробљеници (робови) једног универзума, који је јединствен као такав, а то не значи да нема других универзума. Али из овог се може изаћи само као мисао.
Када се говори све, онда се мора рећи све са тим и тим својством. Али се и све мора ограничити на неки јединствен скуп.

Море се смирило и добило ону пређашњу краљевску боју – маринско плаво, а шта се дешава у дубини то само вода зна. Вода је носилац свега. Она је носилац живота. Она све памти. У њој живе разне немани, али је само људи загађују, и само је људи могу упропастити, само је људи могу претворити у пластику. Људи од земље и воде ће сагорети воду и убити земљу.

Пластична острва шире безнађе и ништавило. Заузимају она места у мору на којима се купао месец. Море је огледало неба. Море лечи све.  Пластична острва се шире и умножавају. Потискују лепоту.

Кези нам се пластика. Пуна уста пластике. Гледамо кроз пластику. Једемо из пластичних посуда. Купамо се у пластичним кадама, у пластичним базенима. Пијемо из пластичних флаша. Божанско, Дионисово, пиће држимо у пластичним бурадима.

Пластична брда потискују живот. Антихрист: Корупција, безумље и бахатост. Производи пластику. Пластичне осмехе, лудило. Производи кретене, идиоте, дебиле – бомбе. А ми хоћемо поезију, религију, филозофију, уметност, хоћемо мисао и лепоту. Нећемо ишчашени свет. Свет са ишчашеним ногама се само вуче као пребијена мачка. А ко ће ловити мишеве?! Пребијена мачка не лови мишеве.

Одвајкада су се будале уче на сопственим грешкама. За тај наук увек буде касно.

Живот су људи добили на вересију која је времном претворена у релативно дугорочан кредит. Камата је ускро прерасла главницу. Како се извући из овог бескрупулозног дуга, који разара човечанство и производи монструме који притежу омче око људске душе? Ако би се пожурило са отплатом, тада би постојала бојазан да би престали и мотиви за живљење. Као да човек не може живети без страха и без кајања. Но, боље је искупљење. Важна је свака трунка живота. Песник у „Трункама“ каже: „Боља је трунка живота, него сва смрт.“

О ништавилу нећу ни да размишљам. Оно је горе од смрти. Човек се може искупити само мишљењем.  Само га нова мисао може ослободити својих дугова.

18

О пријатељству се размишља од Гилгамеша, древног сумерско-вавилонског епа, пре око 4000 година, а можда и пре. Увек се ту спомиње и љубав.

Бела Хамваш каже: „Љубав и пријатељство имају само једну сродну црту, а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја.“

Не слажем се са Хамвашем!

Не слажем се са првим делом Хамвашевог тврђења. Љубав и пријатељство су таква чуда да се већим делом поклапају. Немогућа је љубав између непријатеља, као што је немогуће пријатељство без љубави. И Дучић каже: „Пријатељство се зове љубав између човека и човека… Пријатељство је за човека најдубља веза и најлепше осећање.“

У другом делу се тражи кривац, тј. субјект који је крив са распад. И о томе се може расправљати.

Нема песника који се није бавио феноменом пријатељства. Ако никако друкчије писали су песме које су посвећивали пријатељима, а чије су теме биле пријатељство. Изванредан есеј „О пријатељству“ је написао велики српски песник Јован Дучић. У свом тексту Дучић је показао велику ерудицију, износећи и зналачки коментаришући мишљења о пријатељству током читаве ере тзв. западне цивилизације, од античке Грчке до оног доба када је песник писао есеј, а то је прва половина двадесетог века. Може се рећи да је Дучић први написао историју пријатељства.

И аутор овог текста се бавио овим феноменом у свом тексту „Пријатељство“.

Бела Хамваш је написао есеј „Пријатељство“ („Невидљиво збивање“, Службени гласник, 2012) мањег обима него што је Дучићев спис. Али знатне дубине, а то је зато што је писан песнички. Можемо се не слагати са неким његовим ставовима, али се Бели Хамвашу песничка жичка не може порећи.

19

Бела Хамваш у својој Естетици, у портрету Веласкеза, а и у другим портретима, па скоро да је тако у свим његовим есејима, држи се става:

„Нужно је да сликар покаже какав је његов  став према ономе што је насликао.“

Овај став он и сам користи нижући своје слике као сјајне перле, певајући своје есеје, звонећи на узбуну истицањем, поставком, искривљавањем, презентацијом свога схватања да би читаоцу саопштио: воли ли то, презире, смеје се или усхићује.

Није на одмет приметити да му есеј тече као синусоида. Сваки брег или доља синусоиде представља причицу за себе, есејчић. Најпре даје свој поглед на општи проблем, (и ту је он најбољи), потом то примењује у анализи конкретног објекта, или субјекта, зависно од тога о чему, о коме је реч. Па поново, све до краја списа, који обавезно овери сентенцом, закључком. Тако његов есеј улази сигурним корацима у филозофију и поезију, не одричући се ни Бога. Може се устврдити да у сваком његовом делу важи она Владана Деснице: „У књижевном дјелу свака реченица мора бити умјетничка.“

20

Бела Хамваш каже:„Лепо је увек пре корисног.“ Лепота се може користити и искористити. Да ли се корист може улапшати или пролепшати, на то не знамо одговор. Да ли корист може довести до екстазе, онако како до ње доводи лепота? Сумњам. Наизглед лепо и корисно се не могу упоређивати. Али Бела Хамваш наводи следећу причу: „Дарвин је на Огњеној земљи запазио једну жену. Била је гола, али је носила фризуру као кулу, била је тетовирана и нашминкана. Украси: шкољка, цвет, фризура, фарба.“

Дакле, лепота пре свега. И сви ти украси и sинsуљке су у функцији подршке лепоти, а ипак мислим да је  женска лепота веома компликована и да Хамваш наводећи Дарвиново запажање није до краја рекао шта је све знао о женској лепоти.

21

Сваки есеј у „Естетици“ јесте ода уметности. Уметност је подигнута на највише место – на престо. Њу је Хамваш прогласио за Бога. Њој је поверио управљање животом.

„Уметност је“ – каже Ниче – „прави задатак живота… метафизичка делатност живота“. А Бела Хамваш наставља:

„Све што човек чини или може да учини зависи од стварности, смештен је у њу и никада из ње не може иступити. Једино је уметност изнад стварности, у стању је да „мења“, да твори, да ствара… Управљање животом у свим временима било је у рукама уметности…“

Отац је башта, а Бог Отац је баштина!

 

Агиа Триада – Ниш, 2017.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.