НА ПЕГАЗУ ДО ГОЛЕ ПЕСМЕ

 

Не знам да ли у знању других припадам људима који не знају шта је „криво дрво“, али сећам се да понешто знам о „Кривом торњу“ Михајла Милошевића и „Кривом солитеру“ Душана Опачића. А да то и не знам усудио бих се да узјашем Пегаза како би се и мени „указала слика и прилика голе песме“ као Стојану Богдановићу за чијим песничким „убодима“ је започела да тече моја читалачка радозналост одмах након што сам сазнао да је тај нишки Орфеј и несврстани књижевни фајтер – доктор математичких наука и универзитетски професор.

На овом свету постоје, увек постоје, они који ће се у овом мом тексту, одмах истраживачки заинтересовати, или пак просто, као чичак, закачити, за природу такве моје радозналости. Да се ти истраживачи тог спектра мог интересовања не би превише мучили и међусобно, као рецензенти, кловновски надметали и кињили, рећи ћу, или пак одаћу, да се моје симпатије за овакав лик, Витмен би рекао фајтерске поезије, као и за друга есејистичка, афористичка и сатиричка остварења Стојана Богдановића, вежу због чињенице да је импресивном хоризонту математике припадао и мој брат Душан, који је, као мој врстан и најпоузданији ментор, умео да о мојим микроесејима илити „малим насловима“  расправља као о најездама вируса и бактерија, које су у дубокој повести живота, рушилачки затирале читаве редове генерација и породица диносауруса и лептира, па чак и најпаметније врсте микроорганизама. Али, да се дигресијски не бих расплинуо с овим малим освртом на брата, вирусе, диносаурусе или лептире, враћам се у кућу песмозбирке „Криво дрво“ из 2014. године (заједничко издање Народне библиотеке “Његош” и Уметничке академије “Исток” из Књажевца, уредници Владана Стојадиновић и Срба Игњатовић) у којој је њен аутор Стојан Боогдановић уврстио неколико краћих песама о: чекању, пуцању, звоцању, гутању, хоћкању и нећкању, а све то, као зарад духовитих коментара о мерењу времена од рата до рата, или од доктрине до доктрине. И, управо у тим мишљењима и коментарима Богдановићу је успело да изнедри своје најбоље стихове о: песнику коме није потребно време, већ коме је довољна песма, да је (песму) чисти или почисти, док га, својим латентним оружјем, не уби ово време. 

Богдановић „балоне“ тих духовтих излива пуни хелијумом ироније, свестан да с тим „пуњењима“ треба, како је то једном сликовито написао Хаџи Драган Тодоровић,  направити искорак из уобичајене фаме времена дајући у њој нарочиту драж различитом и посебном. А не предавати се само одласцима у посету чуварима илузија, који су одолевали Богу смрти Танатосу или Богу среће Каиросу, или чуварима прелаза, како би се што егзактније уочила и разумела апликација разлике, или процес разликовања дозволе од забране. У ту авантуру „уздуж и попреко“, Богдановић упада са шармом „шмекера“, који, баш, не мари шта ће о његовим литерарним одразима и концесијама рећи критичко-читалачка књижевна публика, а поготово онај њен део који ништа не чита, већ, само гледа и „ровари“ по угледаном, као један новосадски ноћни чувар, који је постао и члан жирија једне угледне књижевне награде.

И, ево, како је више сати протекло у мом скромном ишчитавању Богдановићевих ироничко-афористичких, или афористичко-ироничких „дугих и кратких песама“, какве пише и Саша Радојчић, или „дугих и кратких сенки“, какве волшебно „црта“ и препоручује Јовица Аћин, или „кратких и дугих санкција“ какве врховна америчка администрација уводи престрашеним политичким непослушницима. И, ево, да поновим, како сатима тражим место у „тематском речнику“ мојих „малих наслова“ за „кривo  дрво“ Стојана Богдановћа, који као „шашави зујкан“ Мирослава Антића чека „пред неким факултетом или вишом школом поезије“ да му се „укаже гола песма“, као од мајке рођена, и „да притом гледа да ли му се неко смеје иза леђа“ и све то на прелазу између аминашких гестова дозволе и забране што је „Антиће“ почесто „коштало“ муљања по џеповима, депоима и трезорима туђих песама, „болних, или безболних“ апликација.

А, Стојан Богдановић у „малим световима“ мојих симпатија има места да се раскомоти и да „не кука“ како нема могућности за путовања „којекуде“, као што их имају какви тобожњи савремени глобтротери. Богдановићево „криво дрво“ је метафора куле, торња, или пирга православне богомоље, његовог језичког, интелектуалног, ерудицијског и побуњеничког духа, Александријска, Ајфелова, Небојшина, Јоанина…Он на њима, као поред “кривог дрвета” чека рађање песме и њене неједначине и једначине са једном или са више непознатих. За њу му, као “алат” не треба ни граматика ни статика, ни метрика ни еротика, ни тактика ни стратегија…, јер „песму ако је права / није штета причекати је“, па и поред „кривог дрвета“, поред кога се Пегаз нишког Орфеја  у дворишту „чекаонице поезије“  слади зеленом травом „голе песме“. И зато такви срећни чекаоци никада не губе време чекајући да им се укаже њима једино довољна песма, па било да се све то дешава испред Економског факултета у Нишу, или на неком другом имагинарном месту.

12.8.2017.

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Стојан Богдановић је рођен 1944. године у Великом Боњинцу, Бабушница. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду. Доктор је математичких наука. Оснивач је Нишке школе за алгебру и информатику. Објавио је преко сто шесдесет научних радова у најпознатијим светским часописима из теорије подгрупа, теорије аутомата и фази скупова. Писац је неколико монографија из области математике и информатике, на енглеском и српском, као и више уџбеника. Пише поезију, приче, есеје, афоризме…Песме су му превођене на: енглески, француски, италијански, грчки и пољски језик. Почасни је грађанин Књажевца. Добитник је награде „11 јануар“ града Ниша.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.