НЕПОТРЕБНИ  САВЕТИ  МЛАДОМ  ПЕСНИКУ

 

Не постоји млади песник, нити песникиња.

Људи могу бити млади, док песник или то јесте или није.  Ако некоме

хоћемо да кажемо да му је песма лоша, неумесно је за то кривити

младост.

Рађамо се као рапсоди. Нико нас не тера да се тиме бавимо у

животу, кад нас је и време разрешило свакојаких озбиљности већ и

самим глаголом “бавити се”.

Живети као песник ствар је избора.

 

Живи, упијај, слушај, читај и понекад пиши.

Све што мораш да чујеш је музика, ништа друго не мораш.

Савети, уколико је то реч, јесу свуда. Уметност  је препознати их.

 

Мене је Милош једном саветовао да напишем песму “Марија”.

Одговорила сам му: “Ја сам Марија, / тридесет седам са два, /

хладно ми је услед врућице.” Смејали смо се. Знали смо да смо

одувек знали: оно што пишеш собом, можда ће и ваљати. Писање и

јесте непрекидна потера за првим лицем. Понекад успеш му се

приближиш. Све друго је опит који је могао смислити било ко. Милош је

волео да се смеје. Хумор је озбиљна ствар, толико да се о томе не

говори.

 

Ако си већ одабрао да певаш, нека то и други чују. Мани се

столарских митова о интимним фијокама и кутијама. Смешна је

помисао о “светости беле хартије”.

Не постоји бело. Осим тога, људи су склони да за свој дуг светости

налазе лакша решења.

Воли светост као љубавник.

 

Нико не треба да ти каже да ти је пут тежак. Толико ваљда знаш о

нагону самоочувања стада које час посла постаје крдо. Фраза са

трњем је погрешна.

Трн је љубавник руже.

 

Свако има право да воли, али да је лако, није, и глуп је ко о

лакоћама и тешкоћама говори.

Буди посвећен. Ако хоћеш. Ако нећеш, то је опет твој избор. Да ли би

посвећени постојали да није осредњих?

Слушај музику, само то мораш. Препознај свој глас. Увек изнова.

Ништа што је право не може се обавити једном заувек.

Не буди незадовољан. Ведрина је врлина.

Песма је негде између – тебе и певања. Уметност, као и живот, бива

у међупросторима.

 

Не очекуј да твоје песме разумеју. Не чекај. Чекање је за

грешне,

како је отприлике записао песник Холан. Сваком трену се посвети.

Само трен ће ти донети радост, само оно што је једном. Уколико у

међувремену доживиш и нешто што си желео, добро је.

 

Стварање подразумева правила. Она важе за то што је створено.

Неразумна је расправа о “кршењу правила”. Уколико то уистину јесу,

не   могу бити примењива ни на шта друго.

Наравно да си одважан. То ће ти кад-тад рећи. Буди задовољан.

Други ће ти рећи да су ти песме дубоке. Буди задовољан.

Неки ће ти рећи да их твоје песме омамљују снагом ероса, да без

ероса нема уметности. У праву су.

 

Чућеш и то да си учен. Немој се смејати. Опомени се да у свом

замаху много тога подразумеваш. Нису сви схватили да је читав

живот читање, схвати.

 

Тешко да ће неко о твојим песмама рећи или написати нешто равно

доброј песми. Могао би ти сам, али нећеш. Размисли о томе.

Љути се на државу све и када не постоји. Здраво је то. И не заборави

да си по природи свога занимања изгнаник, а имао си избор.

Настој да се што мање љутиш. Има лепших начина да губиш време.

О мудрости смеха бих могла највише да ти причам. Тек то не вреди.

Ако знаш, знаш. Блажен си. Има када су речи извесно вишак. И мало

када нису.

 

Саслушај све о метрону и калокагатији. Буди стрпљив управо зато што ниси.

Научи да учиш да будеш свој. То је ретка од наука која с правом опстаје.

Сам ћеш осетити када постанеш Ученик. Када се и бол и радост отворе

као лекције. Кад овладаш дијалогом као спортом.

Неко ти, рецимо, каже: “Писање је лоше за здравље.”

Ти њему одмах: “А шта је

здраво?” Безброј је таквих примера.

Не буди презрив према мноштву, пусти да те забави.

 

Једна је само музика. Та коју чујеш. Само ти.

Не постоје два иста композитора. Судбина је уписана у слуху,

не на длану.

Само музика надахњује музику. Због тога ме слушај. И само толико.

Нека ти је тишина наклоњена.

 

О ОНОМЕ КОЈИ КАЗУЈЕ

***

Сам сам.

Нико ме није створио.

Првом тишином, приметих да сам се родио,

и одлучих да се занавек настаним у њој, тихо и без ичега.

Никоме припао, одабрах је за заштитницу, јер самоћа је недељива.

 

А када ме је примила, уз помоћ њену,

заволех је.

Тако заволех.

***

Она је мој родитељ,

јер родитељ је увек један,

све док другог не замислимо.

Слабост урођена,

од ње се шири зараза неприпадања

од које једнако поклањамо свему.

Ћудљива као разлог, додир ненадни,

којем заувек стреми сусретање.

 

А када стасах,

обожавања изучих занат,

да њој и себи за живот прибавим.

И уверих се за дуге беспослице,

једина је самоћа која ме чува од усамљености.

** *

Ретки су, запазих, обдарени да воле, драгоцени су узнемирени.

Свет се на нељубавне и саме дели,

опстајава на самилости

и без порекла.

 

Реч подучава нежности руку,

милост додира у реч се претвара;

говором дариван љуби слово,

да сам са собом разговара

 

као ја са тобом:

 

ДНЕВНИК  СИТНИХ  НЕЗГОДА

 

Јаје

које сам у сну украла из гњезда

предсказало је судар с коњем

на пешачком прелазу.

Нисам схватила.

 

Угрувана и још сањива

спутана

непријатном обавезом да будем паметна

сачекала сам ред за млеко

али уместо белог млаза

поиспадаше грудве туђе

устајале површности.

 

Помислих  такве глупости

могу се догодити само мени!

И вратих се да заменим млеко.

 

Онда је почео да звони телефон.

Једна душа ме је заповедним гласом

позвала на сопствену сахрану.

Добар пријатељ у журби

наручио је песму.

Последња нежност

обавестила ме је преко секретарице

да грешим у процени.

 

И мој приватни усамљеник

заћутао је неколико пута.

Неко из комшилука је пуцао.

Неко други се заљубио

и покушао да се убије.

Полиција нас је све испитала.

Користећи пометњу

деца су пушила у подруму.

 

У међу времену стигло је писмо

из Америке. Јесен је овде дивна

писао је стриц и лишће црвеножуто.

Али када почнеш да га сакупљаш

сва чаролија нестаје

и замисли

после шездесет година искуства

мама је решила да не вози!

 

Истога дана јавили су

да је рођак оперисан после саобраћајне несреће.

Том приликом додали су да му је неко украо бај пас.

Јавили су грешком

да је муж моје сестре рањен на фронту.

Тешко. Сви смо плакали.

По подне су се извинили.

И она се јавила

Он је само фаза у мом животу!

Аха,  рекла сам.

 

Оштрећи речи у једном разговору

посекла сам  језик.

Добила сам телеграм од позитивног јунака

До-ста-ми-је-све-га!

На многим вратима у граду освануло је

НЕ ВРАЋАМ СЕ!

 

Пред вече

дечак у брзим колима прегазио је пса.

У аутобусу су ми украли новчаник

са последњим апоеном разумевања.

Све вас треба побити!  викала сам

остатак дана.

 

У хороскопу су ме упозорили

да сувише мислим о новцу –

љубав – ништа – здравље – премор.

Мама је спремила масну вечеру

То је због ове ситуације!

Нервозна сам.

Заборављам.

 

Покушала сам да читам

али тајне љубави

пронађоше одличну забаву

у мојим нервима.

Када се полица у поноћ срушила

казаљке су се поклопиле.

Нисам схватила.

 

Користећи јефтине импулсе

звао је бивши пријатељ

из Русије.  Овде је супер!

наглашавао је сваки слог.

И ја сам добро  рекох.

 

Још сам прибележила за нову причу

реченицу  Она се опија својом патњом

али ми то не схватамо.

 

Уместо кестења и стихова

у шетњи убрах напев

кога не могу да се решим

Можда је могло!  Можда је могло!

 

Заспала сам упркос истовременом

хистеричном нападу ауто-аларма.

 

Град у којем се све то дешавало

показивао је знаке живота

на све самим погрешним местима.

 

FADO TRISTE

 

Кад недостајеш ниси то ти.

Нема онога што је било.

Фадо.

 

Моја тајна љубав

пролази као трамвај

жеља да заволим бол.

Фрида.

 

Путовање пејзажа кроз прозор воза.

Плаво ко зна зашто и не увек.

Необавезно.

 

Примети обиље наочара за сунце. Онако.

Претерана осетљивост ослепљује.

Снађи се и буди.

 

Сан после сна.

Там там.

То како улица разуме самоћу

 

не да се ни замислити

али пријаш ми

mi buen amor.

 

ДОРЋОЛСКА КАНЦОНА

оцу

 

Ти ме познајеш, брате. Sole mio!

Не морам да ти причам: углавном не пишем

песме. Ту и тамо писмо, све остало је уписано

у каналима. Људи ћаскају. Жуборе снови пуни глади.

Ја стармала, озбиљна још од породилишта.

Једнако обожавам животиње, у зоо-врту одрасла,

памтим нежност давања хране, узимања.

Или како каже Емилија: That Love is all there is,

Is all we know of Love.

 

Запис ме плаши као ишијас,

не могу да замислим кочење ни када ми се дешава.

У ствари сам кукавица, само што смем да признам.

Кад себе овако опишем, кажу ми да сам храбра.

Боље да ћутим, толико ми то ништа не значи.

Che bella vita!

 

Ја бих само да певам! Све време и до краја.

Док усисавам, невидљива од барског дима, у спортској хали.

Глас, ритам, пратња пратње.

Музика је чиста, чује себе, зна да постоји.

Моје се жеље не остварују.

Срећна сам с времена на време

кад схватим да немам машту за жеље.

Када у сандучету нађем коверту, таман

помислим да је празна, отворим – завучен у руб

комадић твоје кошуље. Ритам поруке.

Solo te amo.

Свако стање је пасивно.

 

Ако сам нешто написала,

то је због тебе.

Све остало је зелено.

Мало је рећи довољно.

 

СКАДАР

 

Правили смо дете од песка.

Песак је настао од камена.

Камен не постоји без мора.

У машти зачета

неопходност родитеља

нема узор.

 

Ноћ је опште место.

Дан оболео од зидања.

Једном започета, зиданица се наставила

у обрушавању.

Само је наша љубав могла да изађе на крај

с питањем упоришта.

 

Песак је похрлио песку.

Постали смо

од сна о стварању

недељива именица.

 

Баш као ова барка или боца или затурени кључ,

као испуштени глас жене који граби

младунче у трку,

увек другачији залазак сунца,

увек другачији излазак сунца,

ми смо

усвојеници пејзажа

и зрно поноса

Мајстора Промене.

 

 АПОКАЛИПСА ПО ОРФЕЈУ

 

Чуо сам да ми је нешто испало.

Не напушта ме свраб.

Уморан за још једну ноћ,

вероватно слеп,

рекао бих да ме уходе.

 

Настојим да се не окренем,

да вас не изневерим будући.

Ко зна шта је Еуридика

у стању да уради

у стању камена.

 

Корачам на први поглед недужан.

Ако се врати, она ће наставити да одлази.

Ходом убијам страх:

твој, бога алатки,

њен, богиње облика,

свој – писца слика.

 

Шта ако нестане песма?

Шта ако наступи

смак доњег света?

 

ДРАМА

Ивани Миланковој

 

Мало ко зна

Та места у грчким брдима

 Где истина нема мора али одувек теку речице

 И фонтане предсказују прошлост тако уверљиво

  Да се све време дешава,

   А врбе и локвањи као да само зато постоје

    Успевају на фотографијама.

  Мештани не обраћају пажњу

  На лепоту са којом живе.

   Туристи нису обавештени.

  Понеки крстић на географској кад

Означава зид цркве који уме да се љуби;

 Таверне се разликују по боји столица

Спремне да угосте сва расположења

Затварају се тек кад последње седиште

 Лицем прионе на сто управо на месту

  Где се до малочас длан мирио са чим треба.

 Људи прођу много тога

Све и кад им кретње стају

 Код првог винограда.

  Или су превалили пут не опазивши путовање.

   Тек у даљим годинама осете да има нешто

   У тим местима где се може волети

  Укус воде и сира.

 И заљубе се у пријатну

 Довољност таквих дана

Када питања не налазе упориште

У местима где нико не говори о љубави

И где свако може као и што не мора да зна

Писмо бора на кожи дугове

Мештана и стабла маслине.

Тамо где смо наизглед залутали

Нетакнуте почивају приче.

 

УЗИМАЊЕ  МЕРЕ

за Дороту, за Аннемарие

и још једну кројачицу

 

Читави епови, познато је из историје облачења,

Стану у један капут.

Јер догађа се да тело,

А све је и од тела,

Има довољно хладноће

Да се удене у тај збирни крој.

 

И када неко из сасвим других,

Једнако топлих побуда каже:

»У реверима је твој осмех,

У осмеху твом сви дани сунца у години!«

Не греши неко тај.

Нити онај што исту ту љубав

Плашљиво гура у поставу.

 

Доживљај зна да је у праву.

Шума непогрешиво распоређује

Сопствену влагу.

Тамо где треба је тамо где прија.

 

Све што се уистину одвија

Познаје места

Почетка, путање, језгра,

Наставка без чиоде

Да скрене пажњу.

 

Поезија, додуше у најбољој намери,

Понекад побрка сезоне шпаргли и гарденија.

Али ни то није прилика

За савршену грешку

У доба стаклених башти.

 

У доба дубоког замрзавања,

Када полу живе репродукције великих узгајивача,

По себи твоје носим.

Веруј ми

Само ти ствараш

Нешто као ти.

 

Дугме или облак све је једно

Како се коме прикаже дар.

Нешто близу саставу коже.

Нешто што ни у каквој намери

Не може бити клон,

Али ни излишност оригинала.

 

Познато је из историје преживелих заната

Да ни шегрт не користи реч настанак,

Док се о готовости не говори.

Спој, одвајкада, само

Прати спој.

 

НЕТАКНУТО

Томиславу Маринковићу

 

Отац и ја седимо у кафани “Знак питања”. Први дан зиме, мирно је.

Једно од оних времена у времену кад све стане у фотографију.

У слици прозора влада слога здања: Саборна црква, аустријска амбасада.

Патријаршија. Кад отац каже Дува овде крај прозора, продире

Промаја, хладно је, сетим се једног другог снимка:

 

Ране деведесете, што на овом језику значи рат, исти овај прозор

Крај кога си се тресао, песниче, уплашен да те не ухвате, а управо

Побегао смрти. И паљба твојих речи: мислио си да је најгоре прошло

Са војним позивом, потом си најгоре слутио у џипу војне полиције, да би

Коначно приведен на ратиште мирно спознао најстрашније:

 

Требало је да буде тајна. И заиста, нико није знао осим команданта,

Твојих узнемирених чула.

Те ноћи запажао си више него икада, мислио

Да ћеш и без метка погинути од слутњи. Видео камион пун алкохола,

Видео пијане стражаре, умало оглувео од командантовог Ништа ви

Не брините!Просто к’о пасуљ! Видео унапред како се кукуруз њише,

Док су биљке мирно пребивале у корењу.

 

У прозору кафане “Знак питања” посматрам даље како зовеш кума,

Успаничен, не умеш да објасниш, не умеш ниједну реч осим Вади ме!

Кум ускаче у свој такси, полеће према запису смрти у стабљикама

Кукуруза, као да још пре тог пута бежите истим од пијане војске,

У допола офарбаном мерцедесу. Ти пушиш, он мисли све више и више

Километара на сат куда да те води. Ћутите сад, у нади да причаћете

Једном.

 

Сутрадан, неко је ипак преживео, иако је командант викао

Није то ништа, само напред!, кукуруз падао уз тихи јаук

Од трзаја топовских цеви. Само напред! предводио је

Твоје несуђене саборце чистом линијом аутопута,

Излазећи у сусрет цевима од којих само он није страховао,

Право у смрт, између приноса што дали су све од себе.

Из препуних уста смрти неко је испао, или га је испљунула. Сазнао си.

 

Мислио си да ћеш полудети од побуне нерава, осећања тада свих

Одједном, страха, гнева, револуције чула.

Мислио си да ће те докрајчити оно што те је спасило, захваљујући чему си

Жив, а свет дариван поезијом трајања.

 

На том путу, тако дугом премда у границама исте фотографије,

Од кукуруза и цеви до дотрајалог кафанског прозора и нове књиге

Песама, уверио си се:

Оно што је створено да буде нетакнуто, остаће.

Биљка живи у корену. Да ли мисли и осећа, само она зна.

Има наде за нас који се у миру давимо у сопственим дубинама.

Биће још немира за нас који и од промаје гинемо.

У оном сталном, рату без примирја,

Само нас осетљивост каткада спасава.

 

ТАМО  ДАЛЕКО

мајци

 

Можда је лимун заиста жут онолико

Километара колико путује светлост.

Као што дечаци имају највеће уши на железничким постајама.

Девојке се бацају у море да дочекују морнаре

Само у одређеним културама,

У причама које су увек путничке ради

Заласка сунца у пустињи неко мора да оде

У пустињу по доживљај.

 

Даљина има право што постоји.

И снови неоспориви.

Нема то везе с носталгијом.

 

Чежња се добија у наследство, песма јесте

Слепи путник у генском коду.

Деда је волео »Тамо далеко«, уз вино.

После треће чаше ни квалитет вина није тема.

Путника пут научи о важности расположења,

Да са незнанцем ћути присно.

Деда је знао да је лоза љубави неиспевана.

 

Да је вољеност тамо где замишљамо вољене,

У сличностима,

У свом лику ради кога, заправо, ваља отићи.

 

И да нема лоше бербе сазнао је

Све што човек може да зна о припадању

Будући странац.

 

Оно чему мислимо да тежимо

Добро је чувано

Од нас.

 

УЛИЧАРКЕ

 

О, страсти

Према здравој храни извесности!

 

Ти – сваки,

Морао си их бар једном

Видети за живота без обзира

Промашеном или теби вредном.

 

Митоманијо раскринкана, обожавам те!

Пародијо порекла:

Браћо и сестре зачети испод мостова и на травним

Површинама,

Мили моји преци из жбунова!

Са чичковима међ маљама!

(И ви из фотеља успешних предузећа,

И ви од фетуса навикли на лимузине,

Из блиске давнине, моји ви!)

 

Последице најслађег стиска

У историји незнаменитог зида!

Сорто анонимна,

Читаве Троје

Љубавне слузи!

 

Хвала ти науко, саучеснице,

На сваком четвртом ДНК

Из уличног коктела!

Љубим ти најмању утичницу, фајл, кап

Узајамног открића!

Непозната, проширена породицо,

Прошлости без рама, славим те!

 

Мој женски роде,

Од слоге зимница и гумица у боји.

 

Чуварке мрака и реда

Ту су да поштују:

Која, за кога, када, колико, шта.

Оне су озбиљне.

Живот је у питању.

Трећа смена.

 

Са пластичном торбицом и пукнутом чарапом

Услужиле су више муштерија

Од касирке-ударнице из мегамаркета.

Нема те државе, пола, органа,

Аутомобила са тамним стаклима или бицикла,

Несрећних бракова и усклађених заједница,

Радника, полицајаца, учитељица,

Тешке муке невиности,

Не постоји отров скриваног укуса

Којем нису изашле у сусрет.

 

Поуздане,

Нежно у ухо или ножем преко лица замољене,

Сместа

Одлажу ваше интиме у понор барског тоалета,

Заувек и уз гаранцију строго

Поверљивог водовода.

 

Чврста као витешка част

Минулих времена

Њихова је реч:

Нема љубави.

Строго без емоција, језика, посетнице.

Нисмо се никада срели – јасно!

По обављеном послу – ћао!

Грохот по наруџбини, а дотле

Без смеха!

Због изостале ерекције,

Алергије на презерватив – дешава се,

Превише се дешава, стога

Без стењања: То, само тако, мама!

 

Без притужби, рекламација, примисли

На телефонски позив, друго виђење.

Без људских права за несебично

Разумевање хумане сврхе.

 

Саме

Попут коњаника из народне песме,

Без заштите, често намерно,

Како би кришом родиле вас.

 

О, ви, усвојеници,

Са белегом од јефтиног ружа,

Размажена децо

Сопствених авантура!

Ви, браћо по немању

Појма.

 

Кћери будућа:

Видиш ли ме у ординацији,

На кревету за хитне случајеве?

Мама не скида смешак са плафона!

Зна мајка да је у возу, да нас на крају

Труцкања и успутних станица

Чека неонски рај!

 

Девојчице, домаћице, бабе,

Службенице, подстанарке, бескућнице,

Тамне и беле пûти, косооке, плаве,

Ћелаве, дебеле, мршавице,

Неписмене, полиглоткиње,

Сестре, љубавнице, мајке!

 

О, ви без премца

Преступнице!

 

Грешна вам љубим пречасне скуте!

И за вечну љубав иштем опрост

Неукаљане кћери.

 

ОКВИР

Од оца посвећеног природи и мајке која подучава

Музику, уз помоћ бабице из комшилука и нешто мало

Мита за особље дежурно у празничној ноћи,

Иста сам оваква рођена.

 

Почетак и крај од природе су отворени. Када мора

Кратковиди стручњак нацрта рез, зашије. Тајна исцури

На под, једина, за кратко испари. Потом дете слуша

Матрицу бајки о срећном крају, док не научи слова.

 

Каква јесам, одрастала сам на истини и чоколадама

Дешавало се устајалим; лечили су ме с времена на време

Од тровања, уз нешто мита за хитну службу – бомбоњера

И обично флаша домаће да се испере шкодљиво.

 

Тада није било лека (нити су га тражили) за вишак

Љубави у крви непознатог порекла, ненаслеђен.

Преносила се зараза путем читања, препознавали се

Оболели за добро или зло једном изреченог заувек.

 

Кад кажем читање, тек на крају памети су књиге;

Мислим, и дан-данас, на туђа дворишта у доба трешње,

Псе и остале уличне играчке, ролшуе и отворене ране,

Паркове, жбунове и још неке покушаје зачећа тајне.

 

Мислим на прозоре, нарочито у партеру,

На изложеност постојања, породичне приче

У договору са пријатељима, уз јело, дуван, пиће,

И власт која се запати у измешаним ћаскањима.

 

Неупозорена васпитањем, каква испадох,

Знала сам шта ће бити слушајући како је одувек било;

Кад пукне шампањац и низ руку домаћина клизне пена,

Он викне: »Решено!«, а жена послужи кафу у дугој тишини.

 

Рано сам почела да живим наду у чудо промене.

Посматрајући те вечере тајне и сувише познате,

У оквиру завеса и фикуса у левом углу, те кактуса

Постројених уз окно: изговор светла, расад пркоса.

 

Чекала сам да мачка скочи у крило усред гутљаја,

Да пас прекине историјски ток потребом за својом

Нуждом, да званица упита: »Где сам оно стао?«

Да завлада револуција паузе пре коначних речи

Домаћина: »Ја рекох – тако или никако

Другачије!« Да бар кине због промаје.

Потом, дешавало се да сијалица пресвисне,

Вредело је чекати кратак спој ноћи и собног мрака.

 

И док је портир седео у кабини сав изложен

Попут опомене, јачала сам мишиће ногу

За будуће искоке из туђих живота, за бег из рама

Личне свечаности која се јутром слави као општа.

 

Друга деца су постепено стицала физичку културу,

Учила да марширају, протестују, стоје у редовима

Дужим од века, уз нешто мита деца децу добише

И све што уз понављање иде – прозоре, места, столове.

 

Одбих послушност текста и приволех се вратима.

По избору заљубљена, јер само то је могуће,

У старинске звекире, велике кључаонице, у положени

Лук крај прага о који се некада отирало блато.

 

Подах се меканим ципелама (ипак се подаш).

Каква сам била, остах са друге стране договора

О напретку. Не жалим се. Добро је у овом харему

Наизглед слободних луталица. Од мита далеко је

 

Лепша реч милостиња.

 

СВАКО  ДОБРО

 

»Нашла сам му спонзора за кревет!

 …још само да тркнем по вирмански налог.«

 

Песници се дописују у истом граду.

Осим љубави

Према епистолама, поштују музу штедње

Времена, одани богу залиха.

Електронски се домунђавају рапсоди:

Пре и После Лазе ваља преживети,

А то је најтежа фигура стила.

 

Слични у животу

Разликују се по смрти и делу.

Ту почива њихова величина, пишу

Аутори уџбеника и неизоставно

Наводе ужи круг.

 

У писмима песника песницима

Читамо више бројева него слова.

Ни данас ми нису уплатили ______, замисли!

      Ако не добијем својих ____ , мораћу да узајмим ____ .

Да ли се већ шушка,

   Коме је намењена та награда од ____ ?

  Ма, најгоре ми је за мамине лекове, еј

 ____ ! Ко данас толико има?!

  Бедници! Зар ни тих пишљивих ____ ?!

   А ја се таман понадала добићу _____

Па да купим фотељу (није скупа, само ___ ,

Коначно читам ко човек!

 

Једноме супруга спрема свакодневно

Лежај, стихове, омиљена јела, одговара

На пошту.

Један се упркос треми пријавио и победио

У најгледанијем квизу.

Једнога је партија поставила у _____ за амбасадора.

Једноме син шаље месечно $ _____ из Америке

Откако је стао на сопствене ноге и отворио

Школу плеса за старије госпође.

 

Судбине су за биографе

Вредне монете.

 

Она је млада пресекла вене.

Она је забила главу у плинску рерну

Да би васкрсла као пчела.

Она је на самом почетку

Скочила са стене.

Она је продужила живот сама у соби.

Она се шлогирала у најгоре време несташице

Гробних места,

Једва је сахранисмо преко везе.

 

  – А како су твоји?

  – Ево их, хвала на питању,

   –  Живуцкају од _____ пензије,

     Чуде се шта их је снашло.

   – Је л’ долазиш вечерас?

  – Ни у лудилу! Када ми плате мојих _____,

 Што значи никад! Ти?

Размислићу.

 

У својим песмама

И дан-данас

Помињу Хермеса, Христа, Харона.

Извежбани тумачи животних дела

За превоз, вечеру, хонорар на руке,

Наводе узвишене теме. За новац, али

Имају право.

 

Мада

Неисплаћени остају неспоменути

Многи заласци сунца,

Мириси сена,

Снови у сну и на јави,

Кублајкан и остали

Осујећени господари света.

 

Класична форма краја:

Укрштене жеље

За здравље, срећу и свако добро

Али када песник напише волим те,

Мртав озбиљан бива.

 

Ретко у писмима песник

Помиње име вољене особе.

Могуће услед суштине

Присности са бројем један.

 

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Марија Кнежевић је рођена у Београду, 1963. године. Дипломирала је на групи за Општу књижевност и теорију књижевности, Филолошког факултета у Београду, магистрирала на Државном универзитету Мичиген (Michigen State University, USA) на групи за Компаративну књижевност.

Објавила је следеће књиге: Храна за псе (роман у кратким причама, Матица српска, Нови Сад, 1989), Елегијски савети Јулији (поезија, БИГЗ, Београд, 1994), Ствари за личну употребу (поезија, Просвета, Београд, 1994), Доба Саломе (поезија, Просвета, Београд, 1996), Моје друго ти (поезија, Вајат, Београд, 2001), Querida (електронска преписка са Аником Крстић из бомбардованог Београда, Вајат, Београд, 2001), Двадесет песама о љубави и једна љубавна (поезија, РАД, Београд, 2003), Књига о недостајању (есеји, Независна издања Слободана Машића, Београд, 2003), Das Buch vom Fehlen (избор из књиге есеја Књига о недостајању, Wieser Verlag, Wien, Austria, 2004, двојезично издање, превод на немачки: Горан Новаковић), Касни сат (избор и превод поезије Чарлса Симића, Откровење, Београд, 2000), Екатерини (роман, Филип Вишњић, Београд, 2005), In tactum (поезија, Повеља, Краљево, 2005; награда Ђура Јакшић, 2006), Уличарке (поезија, РАД, Београд, 2007), Књига утисака (кратки есеји, Трећи трг, Београд 2008), Екатерини (Czarne, Poland, 2008, превод на пољски: Дорота Јованка Ћирлић), Фабула раса (приче, рад на књизи је финансирао KulturKontakt  из Беча, самостално издање ауторке, 2008; прича из ове књиге, „Без страха од промене”, представљала је Србију у годишњем зборнику Best European Fiction за 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA, превод на енглески: Will Firth), Екатерини (Wieser Verlag, Klagenfurt, Austria,2009, превод на немачки: Silvija Hinzmann), Ulicznice (slowo/obraz terytoria, Gdansk, Poland, 2009, превод на пољски: Дорота Јованка Ћирлић; ова књига је представљала Србију 2010. на Европском фестивалу поезије Песник слободе који организује град Гдањск), Екатерини (Дорога жизни, Санкт-Петербург, Россия, 2011, превод на руски: Лариса Савељева), Шен (поезија, Мали Немо, Панчево, 2011), Фабула раса (приче, Мали Немо, Панчево, 2012), Екатерини (Istros Books, London, United Kingdom, 2013, превод на енглески: Will Firth), Техника дисања (поезија, Повеља, Краљево, 2015).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.