Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРИСАК И ГЛАД! (О песми “Шеталиште у паланци” Бориса Лазића)

Борис Лазић

ШЕТАЛИШТЕ У ПАЛАНЦИ

И Ница, меголополис, опшивен морем и планинама,
И Ница, мегалополис, стиснут између мора и планина
И Ница је налик каквом коралном спруду на коме се разашива
Опора стварност острвских житеља,
И у једном и другом узалуд човек тражи заклона, узалуд стреми ка осами, и иште
Осамљени врбак, пристаниште, прибежиште, ма које, за дух.
Толико је људи, толико прича – баш ту.
Од те заглушности једва да ко и чује те приче.
Од те заглушности једва да ко има и воље да их чује, одслуша.
Потпуна је забетонираност, и ниједнога стабла, врбака, шуме, нема
За дух жудан видика, осаме.

На Ибају бих сатима прелазио са коралног на корални спруд,
Са острвца на острвце,
Све до најдаљих, све до забитих простора на којима није било човека,
Ни трага му
Нити приче о њему.
Овде тако пешачим, увис, к брду, јер све до и последњи брежуљак
На котлини, на приморју, је начет
И ту се охерио какав дом, била то уџерица или дом, старачки.
И нема ниједног простора, под брдом,
А да није засвођен мучним бетонским плочама, по којима гамиже живаљ,
Мучним, бетонским плочама,
По којој се оклизне, ходач, неопрезан, о измет, псећи,
Паса, закључаних, заробљених, по крлеткама,
Бетонским, које су разјеле крајолик.

Иста је слика на приморју, као и на атолима, далеким.
Свак је тражио своје место под сунцем бољих услова за живот,
Свак је уписао и себе, у општу историју
Подизања зидова,
Освајања квадратних метара,
Зелена пруга као дуга хита к мору, а до јуче то је била река,
Силовита, планинска, која данас,
Као Бијевра, онамо, засвођена, служи за отпадне воде.
Над њом данас надвија се врт, и шеталиште, једини зелени гај у граду
Куд мноштво се тако густо сјати да гушће буде шеталиште од пијачне вреве
У рана, недељна, јутра, по далеким приградским насељима.
Сјати се, као јато галебова, у подне, над обалом.
Врисак и глад!

Тако исто је, на атолима: никуд пристаништа, за дух, и душу, у граду-пристаништу.
Овамо деца и ја хитамо к брду, ка гори, маслинској,
Пустој, јер тражи успон, а градски је ходач на то несвикнут.
То једини је зелени гај, једини, стари, врт, на пропланку,
Једина ледина по којој ти још можеш душу да разастреш, као једро.
И да нађеш Мир, привремен.

Фауна и флора лица, старих и младих, радника и грађана, трудбеника и рентијера,
Домаћих и туриста,
Тушта и тма се стушти над коритом реке, и броди, полупијано,
Жељно видика, пространства, ма ког,
А већ је, тек случивши се, на Пајон, стиснута, скопчана, у пијаном плесу,
У ходу, несигурном, у мешкољењу горем но најгора шпица метроа.
Па опет, ова људска, река, која се силовито, креће, над дном корита реке,
Планинске, тај покрет, она га чини
Јер жељна је излаза, ма каквог, и видика, ма ког.

Но жељни смо светлости, и проспеката, и перспектива, отворених,
До којих ми долазимо тек пошто шеталиште опусти, врева замре
И свак се опет затвори у себе.
Тад очи одмараш од виђеног, и тад се пружаш,
Нити ти више смета распојасаност, ичија,
Ни алавост, радништва, ни покорност стараца, старица, буржуја,
Који ћутке трпе вербалне ћушке, порода, свог, док изводе у шетњу унучад.
Најпосле, и у стисци на Променади ти си кaо у каквом тржном центру:
Конзумираш виђено
А плаћаш живцима  █

Стојан Богдановић

ВРИСАК И ГЛАД!

О песми „Шеталиште у паланци“   Бориса Лазића

Примећујем да се нове песме Бориса Лазића знатно разликују од оних које је писао раније. Богатије су, непосредније – душевније, интимније, доживљеније. Блиставе.

Борис Лазић је свестан да је редуковани – сведени, израз који је упражњавао доводио до редуковања емоција, до затварања песме. Сада је израз благо отшкринуо и емоције су изашле на видело што је песму уздигло на знатно виши ниво. Лазић је то тако пажљиво извео тако да песма није отишла у нарацију, него су фантастичне слике којима обилује песма дошле до изражаја, заузеле своја места са којих зраче и нису им потребна никаква додатна објашњења.

Нема сумње да је у питању нова мисао, дубља и моћнија која поседује и шири и дубљи психолошки захват, самим тим обрађује тему са више емоције, а са друге стране не вулгаризује мисао.

Борис Лазић бесумње влада техником, а може се рећи да је изванредни ерудита, тако да изгледа као да његова мисао клизи на невидљивим клизаљкама које се и не чују, које не гребу и не производе никакву шкрипу. На моменте подсећа на Песоину Поморску оду, али сам наслов асоцира на песниково раније окружење, можда из младости, па чак и из детињства.

Осећа се ламент над врбацима ….

Све је забетонирано у модерној отуђености, у нервози, у потрази за некадашњим миром. Све је оковано мучним бетонским плочама, све је појео Антихрист: Анти-Христ! А „свак је тражио место под сунцем“. Узалуд! „Осамљени врбак, пристаниште, прибежиште, ма које, за дух.“ Није промакла Борису Лазићу осамљеност урбаних људи, који „гамижу“, уместо да користе даровани усправни статус човека, који од „заглушености“  не чују једни друге…

Антихрист је од некадашње реке направио зелену пругу, река је позеленела од муке, и хита к мору не би ли се ослободила:

„Зелена пруга као дуга хита к мору, а до јуче то је била река,“

Наравно да виспрени Лазић није пропустио прилику да спомене „алаво“ радништво, старце и старице „Који ћутке трпе вербалне ћушке, порода, свог, док изводе у шетњу унучад.“. Мучно живљење по предграђима које Лазић апострофира у следeћим стиховима погађа усред среде:

У рана, недељна, јутра, по далеким приградским насељима.
Сјати се, као јато галебова, у подне, над обалом.
Врисак и глад!

Прешавши тежак мисаони пут шеталиштем у паланци тражећи излаз из људске тескобе која је забетонирала људске осећаје и људску мисао у безнађе бетона – Антихриста, Лазић поентира:

„Најпосле, и у стисци на Променади ти си кaо у каквом тржном центру:
Конзумираш виђено
А плаћаш живцима „

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *