Гордана ВЛАЈИЋ: ПЕСНИК (О књизи “Песник” Стојана Богдановића, Наис-принт, Ниш, 2017)

Гордана ВЛАЈИЋ:

ПЕСНИК

ПЕСНИК је Стојан Богдановић. ПЕСНИК је књижуљак. ПЕСНИК је човек који пише песме. ПЕСНИКА може да изда било ко, али овог о којем ћу да причам, Стојан, издао је Драган Манић. У нишком НАИС-ПРИНТУ. Не знам, да ли су га тамо одводили. Још мање, да ли је нешто признао.

Прочитавши овог ПЕСНИКА, била сам сигурна да су се зафркавали (зезали? зајебавали? шалили?… ) ах, како инфантилно. Који термин може да употреби дама, ако не жели да је мушки читаоци сместе у преграду “јарани из ЈНА” или “можда би ми дала”. Који термин српског језика, а да оно што желим да кажем буде ЈАСНО. То сам помислила, јер сам прелиставајући ПЕСНИКА (сваку књигу најпре прелистам, насумично отварам, то све траје минут) видела ту и тамо речи и редове попут: пљуни па залепи…, идите и множите се…, намножили се… и онако братски у сласт појели своје село… Помислим, а-ха-ха, ПЕСНИК се извукао јер се мангупирао и «раблеисао» са издавачем, па га замајао. Тако да га је овај издао, али по жељи ПЕСНИКА.

Мислим да овај ПЕСНИК није имао неки претежак живот. Знате оно, логораш. Читалац га а приори цени. Већ сама чињеница да је писао, да је имао прсте, да је успевао да мисли… Није Стојан ПЕСНИК ни нешто трагично тежачио током живота. Немам податак да су га налазили изнуреног од додавања цигле колеги зидару који је аванзовао на скелу изнад… и то по најврелијем августовском дану. Напротив. Био је веома поштован, увек дотеран, исправан. Тај је спуштеним држао само капке да би сви ми који смо му били ђаци а, Бога ми и колеге, морали да осетимо притисак тог погледа који је главу саговорника увек сабијао дубоко међу рамена. Погледом, часна реч.

И био је строг. О томе неколико генерација панчевачке Гимназије “Урош Предић”, где је ПЕСНИК БОГ-дановић предавао математику и нацртну геометрију — спрема документацију, прикупља сећања преживелих ученика… како би написали подужи хорор-роман. Истина, мој ПЕСНИЧЕ, увек изађе на видело. Где сам стала? Да…

Није, кажем, имао неки трагичан живот па да се сада убије и постане популаран као Миљковић. Јер пишу подједнако дубоко и интелигентно, а интелигентно је најтеже писати. Значи да би био славан као Миљковић морао би да се убије. Ако то не учини, а буде довољно стрпљив, толико удара по актуелној власти, да га неће мимоићи иста судбина. Мој би му отац рекао: – Је ли момак, а што трабуњаш? Што лапрдаш, дете? Ћути, пиши и ћути.

Ако ћутиш, нико неће ни да чита. Када умреш природном смрћу, а томе треба да тежиш ако си паметан, а делујеш да јеси, е тада ћеш бити славан. Власт ће се променити, схваташ и ти ћеш бити на цени. Прво ће да те забране, па онда да те рехабилитују. Па кад крену нова издања, па кад крену позоришне представе, па кад израсте сценарио за неку америчку продукцијску и филмску кућу. Ето, бићеш већи и од Миљковића и од Сарамага.

Не можете овом ПЕСНИКУ пронаћи ни једну ногу згњечену у неком од многобројних мултинационалних ровова током пушкарања деведесетих. Мислим, ПЕСНИКУ о којем говорим. Има човек обе ноге. Значи, ту се неће добити поени публике. Нарочито не поени актуелне власти која воли да лансира безноге и да им онда ПиАр актуелне власти на промоцији књиге безногог поклони литру млека свакога дана. Безноги може да преузме своје млекце свакога дана у продавници у кругу фабрике. То је негде у Борчи. Безноги живи у Сремчици. Па ће онда да буде у штампи, жутој, веселој, режимској, има да се читају све овакви наслови:  “Јадан… тако јадан, а тако снажан”, “Безноги песник спасио дете из сметова” или “Пешачећи, долазим до инспирације. Хвала млекари, рекао је хроми песник. Да је овај наш ПЕСНИК такав, евентуално би могао да доживи непријатност уколико га неки пијани залутали публикант (како је једнина од публика, живота вам?), јер само пијани залутали публиканти иду на песничке вечери безудних… Дакле, само га тако неко ментално заостао може питати: – Како ти, живота ти, јебеш кад немаш ногу? Мислим да ли ти то и колико смета? ПЕСНИК на оваква питања не одговара. Најпре ПЕСНИК има две ноге. А потом, то што је чуо разговор безногог и радозналог публиканта  итекако ће запамти и у 99 одсто случајева, од тог случајног дијалога настаће намерна песма или прозаидица.

Одмакла сам од теме. Хоћу да кажем да сам наишла на ПЕСНИКА којег поштујете неприкосновено. Уме да погледа са корица. Са насловне. Са последње.

Уме, ПЕСНИК, да погледа.

А не као неки чије књиге купујете јер вам њихов изглед «брига ме за изглед» изазива сажаљење, па из вас покуља литерарни порив, купићу ову књигу, да овај сиротан купи чешаљ. Или бар сапун.

Не, кажем вам поново. Овај ПЕСНИК изгледа. Зна се шта значи кад ПЕСНИК изгледа. Уме да стане. Уме да седне. Уме да легне. Уме да прича. Уме да ћути кад други прича. Уме да пребаци ногу преко ноге. Уме да има добре и увек чисте ципеле. Уме да упари ципеле, чарапе и панталоне, тако да оправдано сумњам да му тај неки предак, на кога је повукао тај ген – није из Србије. И најзад, али не и најмање битно за ПЕСНИКА: он уме да пише.

Због ПЕСНИКА нисам спавала две ноћи. Не волим хиперболу и трудим се да је не користим осим када пишем за децу па треба да их убедим да постоји планина која је велика као десет највећих планина на свету. То су слатке ствари, јер су двосмислене. Не лажем их, а фасцинирам их.

Нисам спавала јер сам га читала. ПЕСНИКА. Два пута. Мој први утисак, након оног нехајног прелиставања, био је последица самољубља и сујете свакога ко пише, глуми, слика… и оставља било какве видљиве трагове за собом: – Требало је да прво прочитам његовог ПЕСНИКА, па да му тада шаљем свој УСУД. Сад је мој УСУД да спалим сопствен тираж. Хоће ли се ПЕСНИК смејати мом Усуду? Или га сажаљевати. Питаћемо га, има дана.

А како то пише овај ПЕСНИК?

Пише интелигентно. Знате шта је интелигентно писање? Да вам се док читате и читате, учини да је написано много једноставно. Да онда одједном схватите да ништа нисте схватили. Да онда, баш зато што је писано једноставно и зато што сте сваку реч разумели, све прочитате поново, јер – размишљате –  немогуће да нисте разумели, све  је тако јасно. И тако, онда, заиста нешто схватите и то вам се допадне. Укапирате да у ствари зеза неког свог. Можда и целу Србију. А сви воле да се насмеју другом иза леђа или у брк. И онда, да бисте запамтили то што сте прочитали, прочитате још једном, како бисте испали паметни и начитани негде у друштву цитирањем ПЕСНИКА који уме да подјебава друге, е тада, полако али сигурно схватите: – Чек, чек… па то он и мене потпрцава. Изволите, изволите прочитајте ПЕСНИКА. Ако грешим… – договорићемо се.

ПЕСНИК је пун слика. Посебно када своје слике испише па одштампа. У књизи ПЕСНИКА која се зове ПЕСНИК, моје прво најдуже задржавање је било испред “штафелаја” на страни 11. Ево шта је ПЕСНИК урамио белим маргинама:

 Размишљах синоћ,

Потраја то до касно у ноћ,

Да преузмем све од њега,

И под окриљем боје гаврана,

Овако изгладнео поједем тишину

И све мрвке са Големог стола стрпам у главу

Да бих у блиској и далекој будућности њима хранио децу.

Уопште, али уопште не мора да значи да је ПЕСНИК ово написао гађајући (случајно наравно) фреквенцију мојих читалачких сензација. Али сам се највероватније ту сабрала. Ту сам СХВАТИЛА шта пише.  Зато сам се још дуже задржала код наизглед неугледног рама нешто ужих белих маргина али оштрих потеза. Резали су мозак. Кад песнички потез зареже по мозгу, то је мислећа поезија:

Потрчао је као вихор

не би ли се ослободио пошасти

Улетео је Господу у главу.

Тамо је радио неколико милијарди година

неке важне послове.

Голицкао му је непце.

Чистио му је небо од тмурних мисли.

Чистио му је зубе и врх језика,

Не би ли матори могао разликовати

укусе вина и крви

И како би се могао ослободити речи

Које су му навирале  из свих језика

на врх језика.

Баш на врх.

Горе је и слава и страва.

Таман када сте помислили да разумете песничку нарацију, стижете до 20. стране. Мене је поколебала жестоко. Да ли овај ПЕСНИК пише о себи? Или о себи онаквом какав би желео бити. И ко је мали Боња? Мали Бог? Мали песник док је још био у Великом Боњинцу. Онда сам се затворила у тоалет. Поноћ је прошла. Било је пола 2. Нисам распознавала цвркут птице. Неки петао инсомничар се чуо из далеког потамишјег комшилука. Беху то добре кулисе. Плус моја неконвенционална одевеност, нетипчна за читање ПЕСНИКА, али примерена седењу на тоалет шољи. Удубљујем се:

Мали Боња померен је у позадину,

Пушта ветрове и страшне мисли

(да бих запамтила овај тренутак, код другог читања сам хтела да у исто време пустимо ветар. Био је то први пут да сам издала ПЕСНИКА. Од кад смо се упознали),

Разгони их по хиперболичним кривинама,

Од Суве до Старе планине,

Слуша како грми око Големог стола,

Гледа како сева око Миџора,

Псује у себи и око себе деци Мајку Божју.

*****

Када обилази гробље у Великом Боњинцу,

Боња повремено погледа у бунар.

Још увек је на међи између Николче и Сотира.

Само њих двојице нема.

(Не знам да ли су се помирили,

Да ли су проговорили?

Много је времена прошло

Од када су се упокојили

А време лечи све.

И све затре.)

Овде сам најпре била мало разочарана, не као песнички критичар, већ као жена. Немојте да вас лажу да је то могуће одвојити код нормалног женског, а поготову мушког критичара.

Значи, сневеселила сам се, ПЕСНИК кога управо откривам је са села? Добро, одмах се умирим, а одакле је Никола Тесла? Из Смиљана. Никола Тесла није ПЕСНИК, мада је могао да буде, али нећу вазда да тражим веће па да изгубим из вреће. Примећујете, као књижевни критичар, као неко ко посебно уме да изврши обдукцију поезије, ја умем и да стихоклепам. Никола Тесла и мртав помаже Србију. Спасио је ПЕСНИКА и као потенцијално интересантног мушкарца.

Онда ми је пажњу привукла страна 43, па сам на тренутак заборавила на имовинско стање ПЕСНИКА:

Када су Нови свет освајали

(Уместо да су га стварали,)

Или они из Битке на Косову

Али ни њих нема.

Неки сумњају да их је Он склонио

На време и на сигурно место

И да ће се појавити

Заједно са њим

Као гајдаши за императором

Када за то буде дошло оно време

Које одвајкада не постоји

И које не мирише

Као комшика када пролази ходником.

Ту смо. Као што ја – читалац, морам да намиришем ПЕСНИКА, тако и ПЕСНИК мора да намирише читаоце. Готово животињски. Примећујете. Он заводи испотиха. Своју страст, попут доброг ловца, крије иза наизглед наивних поређења и пева: “… оно време које не мирише као комшика када пролази ходником…” Аххх. ПЕСНИК сме бити промискуитетан. ПЕСНИК који ми улази под кожу са страница ПЕСНИКА, зна чаролије мешања старог и новог, мешања самогласника који упадају у сугласнике и лако их је за појести. Топе се у устима. Зна за трикове да нигде нема класичне риме, а да читајући поезију ви верујете да певате песму ПЕСНИКА. Уме да води, а да не додирује. Па је л’ ПЕСНИК или Бог? Мислим да он то зна али крије боље од Ден Брауна. Назив поетског блога му је: стојанбог. Па, молим вас…

Устала сам те ноћи и скувала чај. Одлучила сам се за мајчину душицу. Пијуцкала сам и размишљала. Да. ПЕСНИК је Бог:

Прескочио си онолико брда

Не би ли сазнао

Шта речено није!

Људи још увек сањају месец,

Мисле, чак, по њему ходати…

Да би репортажа, па тако и песма била објективна уколико ико икада помисли да нам је потребна објективна песма, она мора ПЕСНИКА приволети да поприча са свим јунацима своје ПЕСМЕ. Да ли смо овде, у горе наведеном стиху, имали изјаву, рецимо, Нила Армстронга? Нисмо. А јесмо ли имали монолог Бога? Јесмо. Изражена је сумња о могућности да ће људи икада ходати по месецу. Или је ПЕСНИК необјективан, ако се ико икада усуди да тврди да је то песнику потребно. Или ПЕСНИК верује да је Бог што јесте предуслов да (п)остане ПЕСНИК.

И најзад, када сам помислила како ћу најзад моћи да спустим ПЕСНИКА поред кревета (не могу делити постељу са непознатим), наиђем на стр. 48:

 Ој, Мораво!

Врти коло!

Врти, врти, врти!

Да човек није вртео репом

не би остао без њега.

 

Ој, Нишаво!

Ој, Мораво!

Ој, Србијо!

Ооо-ој!

Схватате. ПЕСНИК и добра ПЕСМА вас остављају неуспаваним. Сањаћете будни. ПЕСНИК и добра песма ће вас у пола четири ујутро дићи на ноге: – Опааааа, ој Нишаво, ој Мораво… Смејући се, када вам се буде затвртело у глави, пашћете на кревет. Задовољни. Вртеће вам се канцеларија, биро рада на којем сте, вртеће се последњи режањ сланине у фрижидеру, нека полуотворена паштета, вртеће се поцепана фиранга и рупа на ципели са све ципелом, вртеће се телевизијске “задруге 2″ и “парови”, све брже и брже и брже. Док будете тонули у сан суђаје ће се, држећи се за руке, још увек вртети разигране изнад ваше главе. Ако успете, затворених очију, да зграбите бар једну и ставите под јастук, постоји шанса да сретнете ПЕСНИКА. Међутим, то се може испоставити као неизвесно, па је боље купити књигу ПЕСНИК професора Стојана Богдановића, ПЕСНИКА.

Мисаоност, рефлексивност, модеран слог, метрика по мери врсног математичара, хармонија по мери апсолутног слухисте, речи прикупљане дуго година и слагане по души. Шта ли ставља између речи? Уверена сам да је то немогуће открити.

Отуда не могу да завршим осврт на ПЕСНИКА. Покушаћу, не кажем. Трудићу се, итекако. И бићу стрпљива. Ако побегне с другом, ЧОВЕК је. Није БОГ. А песник остаје свакако. Неки то редовно раде. Из једне у другу, побегну у трећу…. у десету књигу, строфу, тему. Стојан Богдановић је у ПЕСНИКУ дао само ПЕСНИКА. Кроз песму. Зато му треба и са виших државних инстанци допустити да му адреса блога остане “стојанбог”. Време ће показати да сам у праву.

П.С. Драги Стојане, мој осврт који за водећу тему има испитивање и крајње доказивање да си ти ипак мало Бог  и много човек, а највише филозоф. Мудрац који уме да гледа. Који уме да види и хвала небесима и у име поколења, и да записује. Али ова моја тврдња о богочовеку – мудрацу донекле је угрожена чињеницом да ти ни сајт ни блог не раде .

Драги ПЕСНИЧЕ, шаљем ти сада све ово у Ворду.

Одговор ПЕСНИКА:

Сајт ради! Појаве се прво нека срања, јер је сајт био пребукиран, али повуци фајл надоле, па ће се појавити. Сајт је регистрован у Италији, да џукеле не могу да га укину. Синоћ сам интервенисао и јутрос су пустили сајт, а до вечерас ће све зрихтати. Иначе, тврдим да има добрих текстова, не само мојих…

Поново ОСВРТАЧИЦА:

Охохо, ПЕСНИК показује и своје скромно лице : )

Стојане Богдановићу, професоре мој бивши и будући, хвала ти на песничком празнику званом ПЕСНИК који је у сваком свакцијатом погледу изванредна и апсолутно незаборављива песничка књига.  А када је буду оцењивали књижевни критичари, звани “метрономи”,  моћи ће само да се сложе око изузетног списатељски квалитетног материјала: од доследности, до уједначености која успева да буде динамична и да реченицу чини мирном као глува тишина или да је смрзне на начин од којег зуби цвокоћу. Хвала на лептировима, копривама, на заборављеним и новим речима које умеш да склопиш као пиротски ћилим али са роком трајања од хиљаду година. Само… што ми попљува краља (ту сам се озбиљно замислила, не може мали Боња баш све ниподаштавати (осим оног што је за јело и јеб), краљевина је беочуг неопходан Србији, јер је редоследно прескочен). Али ову тему можемо негде насамо. Ако више од два Срба почну о политици, одмах рат. Ово не пишем сада као ПЕСНИКИЊА, јер ни ПЕСНИКИЊА нисам. Мада, покушавам да песничиним. Како ти се чини, како чиним?

А видиш, кад већ поменух рат у сусрету два Срба који почињу причу о политици, у поезији је то немогуће. У поезији се волимо. Њу треба да водимо. Деци. Само деци…

 

 

 

 

One thought on “Гордана ВЛАЈИЋ: ПЕСНИК (О књизи “Песник” Стојана Богдановића, Наис-принт, Ниш, 2017)

  1. Драги Тасић

    Драг триптих (књига, песник и критичар, драг напис о драгој књизи Малог Боње из Боњинца
    Драги са Белог Брега из епа Јестонија.

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *