Дејан ЂОРЂЕВИЋ: ПОНЕКАД ЗАБОДЕМ ОЛОВКУ У ЖИВО МЕСО (Изабране песме)

Дејан ЂОРЂЕВИЋ

ПОНЕКАД ЗАБОДЕМ ОЛОВКУ У ЖИВО МЕСЕО

Изабране песме

ПОЂИМО У ДЕЛФЕ

Све је оборено и сломљено
Унутра је ништа, споља чудо од лепоте
На троношцима седе старци и проричу
У пустој празнини храма негујемо змију
Мајстори, мајстори, зар вам је стало до блага
Пођимо у Делфе!

Склопљене очи од усхићења
Отворена уста од ужаса
Нећемо моћи без шарене одеће лажи
Без пламена што пали људску машту
Пођимо у Делфе!

Пред пастирском колибом, одмор
Кад тамо , пуно народа
Мален је овај храм, браћо
Пођимо у Делфе!

ПЕСМА МРТВОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ

У доба великих глупости треба бити мудар
говорили су “дивни” старци:
велике речи су за велика дела
штеди снагу, сине,
ох, зар се и то може
на једног паметног десет будала
да, ми смо заробљени!
а онда долазе стручњаци
и разне сподобе стране
тврде да ноћ је дан и да је црно бело
и да у мојој земљи нема смрти
и да се овде не умире од зрачења
и све то на деветој страници “Политике”
у Културном додатку, у суботу, 20. јуна 2015.

***

Никоме више не верујем

Не желим ништа да чујем

Заборављам и оно што нисам знао.

 

Понекад, забодем оловку у живо месо

И ћутим док крв не потече

Не зна се ко је гори у мени

Песник или убица!?

МРТВИ ЋЕ СПАСИТИ ЖИВЕ

На мостовима граде куће
У возовима чувају тугу
Горе у облацима
Чудна пантомима голубова
Мртви ће спасити живе
Болесни ће излечити здраве.

Празник је, дан за радовање
На старој металној огради, Аска
Игра своју последњу игру.

Вода односи, челик, олово
У море, у океан
Разноси јутарње мирисе Неостварене жеље
Оставља сећања, бол и крв.

(Железнички мост на Јужној Морави, април, 2000.год.)

КРУГ У КРУГУ

Неко је далеко
и много ближе од даљег
од царства птица и камена
од фењера и свеће
од других, од себе.

Неко је данас купио време за сутра
црвену капу да покрије срамоту
беле рукавице да продужи поздрав
конопац да измери самоћу.

Ми који смо ту
а као да нисмо отишли
плетемо празнину
росном травом се китимо.

КРАТКО И ИСКРЕНО, ПРИЈАТЕЉУ

Нема више тих лица и тела стараца
Повијених над судбином свога народа
Ни тих руку кошчатих и жилавих
Танких бркова у сељака и господу.
Свет се усправио на четири ноге
Свет је добио убрзање
И ко зна у којој брзини вози.
Кад нас једном више не буде
Биће као да нас било није.
Не мора да будеш туђин
Да не би био Србин.

ПЕСНИЦИМА СНЕВАЧИМА

Лако је , пријатељи моји

Лизати и гмизати

Врискати и стискати.

Ваља се ослободити

Устати, не посустати

Винути се, не повинути.

И да не ређам ближе

Ни даље, ни више

И када се хоће, и дише

И мисли , и пише.

Ваља се пробудити, уљудити

Па онда бити песник.

КОРАК НАПРЕД, ДВА КОРАКА НАЗАД

Наиђох на глупост
на којој је писало: прескочи
и прескочих.
Наиђох на мудрост
на којој је писало: заборави
и заборавих.
На једном месту писало је:
стани.
Стадох, прескочих, заборавих

КИША ЈЕ ПАДАЛА ДАНИМА

За једним столом
три девојке су седеле саме
На једном столу
стајале су три чаше.

Киша је падала данима
оне су гледале сатима
За једним столом
смејале су се три девојке.

КАД ПЕСНИЦИ ЗАЋУТЕ

Пробудите се песници

И запевајте

Мисао своју загрејте

У стих је претворите.

 

Долазе зла времена

Рађају ратнике

А добро знамо

Да, кад песници заћуте

Ратници проговоре.

***

Кад остарим довољно сам себи,

и смрт дође по мене,

не прилазите ми ,

могу и сам да умрем,

јер моја смрт не боли.

Реците само “добар је био,

пио је са сваким стварао за себе,

а делио с пријатељима.

ЗАБЛАЋЕНА КАНДИЛА

У јаругама
у долинама
у блату и мраку
кандила.

Боже, има ли смисла
пред слепим очима
и глувим ушима.

Боже, молим ти се
за оне који су знали
и за оне који нису знали
јер су то наша браћа заблудела.

ЗАГЛЕДАН У СВОЈУ УТРОБУ

Знам место

на коме спавају,

песник, ловац,

и скамењена птица.

 

Знам ,

и чекам.

ПОДНЕ

Сећања умиру,

на кућама затварају врата и прозоре,

по обичају.

 

Двоје младих

длазе на реку,

да погледају је.

 

Сећања, неоживљена, умиру.

СРЕЋА У ЦИПЕЛАМА

Одрекао сам се свога имена,

и града лево од десног,

људи и животиња,

празнине са наставком,

црних рупе и белих квадрата,

песника и ловца, у циклусима.

Нашао сам срећу у ципелама,

у дану када су сви лежали живи.

ПРИСТАЈАЊЕ

Признао сам

и пристао

ЈА сам постао МИ.

 

Треба стиснути песницу,

и победити.

 

Чиме,

Љубављу,

Оружјем,

Богом!?

ПОСЛЕ ОЧЕВЕ СМРТИ

Синови су се поделили.

Старији узе сву покретну и непокретну имовину.

Млађи оста да живи у помоћној згради.

 

Пролазиле су године.

Богатство старијег брата се удвостручило.

Млађи се сетио луле, очевог дара.

И повуче из ње магични дим.

 

Старији брат му је куповао дуван.

А млађи ништа више не потребоваше.

Пушио је лулу, зазивао праведност.

И бележио каткад, какав надимљени сан.

НИШТА НЕ ЗНАМО СЕМ ЉУБАВИ

Они ће једног кишног дана

срца наша убити мучки.

шта ће бити,

кад се на земљу спустимо с неба?

поново се родити,

лепота је у дечијим рукама.

ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ ГРЕЈАО ЉУБАВ

У стара добра времена

Његове песме биле су ватра.

Ако га заборавите као песника

Памтићете га као човека

Који је грејао љубав.

ЗБУЊЕНА ПЕСМА

Чудна нека времена

Да чуднија не могу бити

Сви немају, а сви ћуте

Сви су задовољни , а свима треба

Родитељи једу слаткише својој деци

Професори краду оловке ученицима

Лекари испијају сирупе пацијентима

У судовима израђују бесплатне семинарске

За студенте клиничке  психологије

Полицијске станице се исцртавају графитима

На градилиштима нема цемента

Цигле се зидају блатом

У селима, редовно искрвари

По нека свиња или овца

Сви ћуте, нико не говори

Свима је јасно, нико не разуме

И овога лета ће бити претопло

Базен још није спреман за купање

Код фризера одлазим редовно

Сређујем косу и браду

Ко зна, можда нас поново мобилишу

Сутра је рођендан мом псу

Можда напишем песму о лајању

Ако већ није касно

ГАСТРОИНТЕСТИНАЛНА ПЕСМА

Апотеке су нам ризнице знања

И, ево, корачамо у светлу будућност

Човек је постао свесно биће.

 

Револуција једе своју децу

Пажљиво прочитајте ово упутство

Пре него што почнете да мислите:

 

Лек се примењује орално

Прогутајте таблету са чашом воде!

Ако сте заборавили да узмете лек!?

ИНЦЕСТНА ПЕСМА

У предворју наших снова

Свет је постао модеран

За један корак у дубини.

Спржени мозгови од празнине.

Избледеле слике родитељских жеља.

Крпе и закрпе нашег града.

Смрад уличних тротоара.

Неиспијене боце жестоког.

Сандуче за прву помоћ.

Музика за сва времена.

Џепарац за једно вече

Сви се љубе, мазе, додирују.

ЧЕМУ ПОЕЗИЈА

Дечак трчи градом

И виче из свег гласа:

Заљубила се Марија!

Заљубила се Марија!

Свакога дана уз „Блиц“

Знаменити Срби и поклон књига

Вечерас  на „Првој“

Плес са звездама.

На штанду испред бивше Робне куће

„Филозофски огледи“ Николе Милошевића

Само сто динара, нових

Глупост је наоблачила небо

Докле поезија? Чему поезија?

РАСПЕТИ ПЕСНИК

На градском тргу

Одмах поред полицијске станице

Распети песник.

Пролазници га пљују,

Урличу на њега,

Псују му све по списку,

Ударају га чекићима

Поливају бензином

Ломе зубе и кидају му кожу

Пекари, керамичари, фризери

Аутопревозници, водоинсталатери..

И понеки полицајац

Онако кришом „међу ребра“

Кад нико не види.

Крив си, говоре му

Издао си народ, породицу, пријатеље

Пишеш песме, не ореш њиве!

Не садиш дуван, и не сејеш пшеницу!

Квариш омладину!

На смрт! На смрт!

Узвикује раја

Песник ћути

Ни реч, ни писак, ни јецај.

ПЕСНИКУ И ПРИЈАТЕЉУ ЕНЕСУ ХАЛИЛОВИЋУ

На бетонском зиду

Дете седи и плаче

Мајстори руше стари кров.

 

Иза зазиданих прозора

У белим квадратима

Човек умира задовољан.

 

Боже, волиш ли ти људе?

Ако их волиш, дозволи им да то буду!

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Дејан  Ђорђевић, је рођен 2. јануара 1970. године у Великој Сејаници. Гимназију „Станимир Вељковић-Зеле“ завршио у Лесковцу, а Филолошки факултет у Скопљу.

Радио је као новинар и уредник у више новина.“

Песме, есеје и приказе објављивао у листовима и часописима: Повеља, Кораци, Књижевне новине, Књижевни лист, Градина, Песничке новине, Домети, Летопис Матице српске, Бдење, Јефимија, Траг,Одговор, Ријеч, Наша зора, Наш траг,Аванград, Ошишани јеж, Губер,  Наше стварање, Помак, Глубочица међу обалама, Вечерње новости (Културни додатак), Васиона, Власина, Американски Србобран (САД), Национал (Албанија), Пламик (Бугарска), Лава (Украјина)….и у више електронских часописа: Носорог, Књигомат, Диоген (Сарајево)Књижевност.орг, Етна, Шипак,Радио горњиград (Загреб)….

Зборници и лексикони: Крилате руке љубави, Просветни преглед, Бгд, 2004.год; Лексикон просветних радника-писаца, Партенон, Бгд, 2001.год.; Песнички воз, Књиге врањске, 2010.год. ; Арте стих, Арте. 2013.год. ; Речник за очување наше планете, поезија за децу, Арте, 2013.год. ; Афотека, Артија, Параћин, 2013.год. ;……

Награде и признања: Сатирична позорница „ЖИКИШОН“ (2011); Клуб умјетничких душа, Мркоњић-Град; Девети међународни сусрет писаца, Плевен, (Бугарска) 2013.г….

Поезија и есеји Дејана Ђорђевића превођени су на енглески, француски, грчки, руски, бугарски и македонски језик.

Збирке песама.: Јесам и нисам (Филекс, Лесковац, 2007), Не/пристајање (Филекс, Лесковац, 2008) и Будим се да бих те волео-једна књига једна песма преведена на петнаест језика. У припреми је четврта збирка песама „Крај и бескрај“. (Филекс, Лесковац, 2014).

Уредник у издавачкој кући „ФИЛЕКС“  и у часопису „УСПЕЊА“ у Лесковцу. Живи  и ради у Грделици.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *