Стојан БОГДАНОВИЋ: СТАРИ ПОКВАРЕЊАК

БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 1-2/2018, 58-66

СТАРИ ПОКВАРЕЊАК

Овде немам намеру ни са ким да полемишем. Изнећу неке опаске о животу које су се искобељале у дугим расправама које сам водио са собом. Обзнанићу само оне које сам мучио данима. Богме и ноћима. Које су ме држале будним и током ноћи. Читалац ће проценити ко је победио.

1

Твој живот није да се живи на туђу муку, па још и да му на ту муку додајеш со. Да малтретираш оне који су ти живот поклонили и који ти несебично помажу и да мислиш да је то твоје неприкосновено право. Да мислиш да ти имаш право, а други имају само обавезе. Живот се добије на поклон, потом се полако троши. Неки људи зачас све проћердају. Неки проћердају и туђе животе. Неки људи уложе свој живот у туђе животе. Некада им се врати. А некада им се врати само горчина. Неки људи и не знају да су живи. И никада не сазнају, а оне друге је баш брига за то.

2

Живот је побуна против природе. Он је уметничко дело чијег творца “мудраци” трпају час у једну, час у другу теорију. А када не могу да се договоре са собом, онда у обе. Најжешћа битка је између креациониста и еволуциониста. Има и других врста шарлатана, егзибциониста…

Има и оних који тврде да је живот дар. Изгледа као данајски јер је човеку дарована мука, бар у нашој стварности.

Поједини људи стварно личе на мајмуне.

Живот је уметност.

Он има душу,

а душа је бунт.

Живот је књига, позориште, филм.

Живот је утакмица.

Човек се најчешће игра против себе.

Живот је рат – битка за битком.

 

Није живот: Само да има за лебац. Само да не буде рат.

 

Живот је баштина без обзира што не знамо ко му је башта!

3

Нешто ме стегло ових дана

па не пушта.

Не умем да објасним шта је,

а немам ни коме.

Умро човек!

А кад ми кажу,

То је живот,

онда ми дође да пукнем.

Али не могу.

Не могу јер сам већ пуко. 

4

Човеку је најтежи онај камен на души. Нико се није убио зато што није могао да подигне камен од двеста кила.

Живот није само млаћење празне сламе. Али је и то.

Живот су жена и деца.

Живот је тешка мисао.

Живот је тешка мисија.

Живот је промишљање.

 

И туцање је живот.

За неке људе туцање камена је посластица.

Туцање јаја је успомена.

 

Трговина животима је још увек актуелна.

 

Постоје разни животи: Усран, мучан, грозан, тежак, мукотрпан, светачки, пропали, миран, пасји…

 

Да је живот трка и биљке би имале ноге.

5

Живот се ствара и разноси.

Ветар разноси живот, као и пчеле.

Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји.

6

Стварност је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да створиш стварност. Своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа. Машта непрекидно пегла нашу стварност и помаже нам да је поднесемо, да се с њоме сродимо. Можете мислити за шта бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност. Била би врећа конфликата. Сударали бисмо се са околином, а и са собом. Само би варничило. Курцшлуси. Дим. Пожари. Згаришта. На почетку, све било је машта. За машту можемо рећи да је нарочити механизам који ради као коректор при обради односа човека и околине. Велики песник и филозоф Рабиндранат Тагоре каже: „Човек је по природи уметник; он никада не прима пасивно и прецизно у свом уму физичку представу ствари око себе. Стално је присутна прерада, прилагођавање, претварање чињеница у човеков сликовити приказ путем непрестаних утицаја његових осећања и маште.“ (Изабрана дела, Београд, ЛекСанДар, 2010).

7

Кажу да је халуцинација привиђање. Као да то није стварност, а јесте. То што неки не виде да је то стварност не негира стварност. Управо та халуцинација је стварност, а њен садржај, њене слике, питање је да ли је и то стварност. Наравно да јесте. Најчешће су слике из прошлости – слике неког непријатног догађаја. И прошлост је стварност. Али се јављају и слике неких визија. И визије су стварност. И снови су стварност.

Приметимо да многи не разумеју халуцинације и да због тога негирају њихов садржај, тј. егзистенцију објеката из садржаја. Слично је и са сновима. Садржаји снова се још тумаче. Одавно се трага за “синтаксом” снова. Неки мисле да ће им она помоћи при тумачењу садржаја снова. То ми личи на тумачење уметности.

Ако хоћете да живите као људи, онда морате да измишљате стварност. Непрекидно.

8

Ниједан живот нема леп крај. Отуда је мишљење да је трагедија природна ствар. Тако је она и постала моћно књижевно средство. Смрт као крај живота дође му као последица. Да не бисмо имали такву последицу потребно је уклонити узрок. А узрок је живот! Иначе, последица се прва појављује, потом се траже узроци. Наравно да је ова конструкција: узрок-последица, само конструкција. Не могу се тражити узроци нечега што се није десило. То је могуће једино у виртуелним симулацијама. Али, и то је стварност.

Човек се целог живота бави животом, самим живљењем – биологија, и сталним мишљењем, смишљањем: Како лепо живети, (нико не зна шта значи лепо живети), како комотно живети (живот није одело, није кошуља!), како богато живети – богатство је лажљива работа…

9

Као да смо глуви за паметне речи.

Човек највише времена изгуби на најглупље ствари.

Није глупо бити са пријатељима.

Макар виртуелно.

 

Чим прочитам словце од пријатеља, одмах ми је лепо. Није важно што је слово мало у шрех, што је криво написано, важно је од кога је.

10

Заборављање је најбољи лек који је Господ измислио. Заборављање је селективно. Грозне ствари се најтеже заборављају. Најбрже се заборављају дугови.

11

Неки људи мисле да је свет створен због њих. И у великој књизи се тврди да је Бог створио свет за човека. Птица можда мисли да је дрво ту само због ње. Ако нема дрвета, она може да слети и на жицу. Сумњам да ће доћи време када ће мајмун моћи да упреде жицу. Осим ако и он  не постане човек.

12

Живи као цар.

Живи као лорд.

Живи као гроф.

Живи као бубрег у лоју,

А понаша се као Бог!

Живи као стока.

Прави мајмун.

Прави је лудак,

Манијак.

 

Вуче се као мрцина.

13

Живот је лудачка кошуља које човек све време покушава да се реши.

Живот је пругасто одело које човека означава  како би себе разликовао од управника.

Живот су тесне ципеле у којима човек граби према крају, а које многи називају ципелама од седам миља.

Живот је омча око врата, коју човек стално притеже. Каткад се олабави, али је човек одмах притегне. Ту омчицу човек зове кравата.

Живот стално ради, али није перпетуум мобиле. Живот се стално троши. Може и да се скрши, да пукне. Може и да престане да се троши.

Живот је најјевтинији, а најскупља је храна. Ону за псе и не спомињите. А мачке, па и оне морају јести. Све се надам да ће нешто уловити.

Живот је као воденични камен, али нигде нема брашна. Само мука.

 

Има ко брине о животу,

а ви гледајте своју работу!

14

Живот је (као) врећа. Ако је празна не може да стоји. Ако је пуна онда је тешка и на њу јуришају мишеви, пацови, гњиде, ваши,  бубашвабе, бактерије, вируси… а она се не помера. Ако је нека живуљка нагризе или јој пробуши рупицу, рупу или рупетину, свеједно, мора се брзо затворити, иначе ће исцурити.

Животом се највише баве непријатељи. Нарочито туђим.

Животом се бавио и Бог.

О животу су певали, причали, филозофирали.

Живот се провлачи кроз песме,  приче, романе, кроз књиге. Неки се и провуче.

Животом су се ко бајаги бавили и политичари.

Животом се испирају уста. Кулоари су зато измишљени. Може и у женском ве-цеу, ал’ много заудара. Руку на срце, жене су издржљивије од мушкараца.

15

Кад не знамо шта да радимо са животом, оговарамо!

Кад смо у стисци, оговарамо брже.

Неки људи мисле да је оговарање женска привилегија. Не знам да ли је реч о истим људима, али људи мисле да је кулинарство женска работа. Као што су најбољи кувари мушкарци, они су и велемајстори оговарања. А знате да постоје женски и мушки велемајстори. Није то џабе устројено. Није.

16

Оговарање је подмуклица. Истину је тешко рећи „у лице“.  Али то није оправдање да некога олајавате. За ту радњу потребне су бар две особе. Намерно  нисам написао два човека. Није лоше понекад и оћутати. А ни ћутање није увек злат(н)о!

17

Не може живот све да испегла. Нема се времена. Треба му помоћи. Бар да прострете веш. Или да га бар извадите из машине. Ако се пресуши, онда се тешко пегла. Ако много притискате, направиће се жабице. Ако заборавите пеглу изгореће вам живот. Ако је пегла стално укључена, мора једног дана да цркне.

18

Ако сте стигли до пеглања, онда је то већ озбиљна радња и приличан успех. Јер тај пут дотле зависи од живота у чијој моћи није све. Не може живот све да опере. Чак ни смрт то не може. Није сваки живот машина за све. Још ако је издрндан, онда та шклопоција може само да шкрипи и да нервира. У најбољем случају може ништа да не ради. Али може да зановета. Да гунђа. Да те гледа испод ока. То је она ситуација када се гледалац нађе у чуду зато што нема пара да плати ни до отпада да га однесу, камоли у позориште на представу о животу. То се само игра, иако не постоји. Живот није машина за прање. А није ни пегла. Неке елементе живота можете видети у позоришту, у циркусу, на филму… или у животу. Имајте на уму да ни гледање није џабе.

19

Живот је шпорет на коме се спремају најслађа јела. Нека морају мало да се запеку. Да крцкају. Али ако је шпорет стар, деси се да јело загори, да дими на све стране, да вата за очи, да изазива кашаљ… А може се десити и да све изгори. Ако прегори шпорет, онда од ручка ништа. Ко има пара може да руча у новом  ресторану преко пута гробља. Тамо се одаје пошта животу. Друга је ствар када је шпорет нов. Док му уђете у систем изгореће вам гомила јела. Једанпут пече одозго, други пут одоздо.

20

Живот је миксер. Тако ради, све смути. Није то мешалица за бетон. Мућкалица. Шта све може да измути то нико не би ни сањао, камоли да поједе.

21

Живот је прави ждероња. Једе и када ради и када не ради. Ждере и свога газду. Прво њега, па остале. И то почне од џигерице. Викендом са пријатељима ждере, а током недеље, у паузама за ручак, препричава пријатељима како се прејео. Никада није рекао зашто. Нити је помислио да прекине са том праксом. А до прекида ће доћи кад му дође време.

22

Живот ће једнога дана појести себе.

Прогутати, да.

Како једе друге тако ће смазати и себе. Он је то почео одавно да ради, али не може све одједанпут. Или се и он извештио па ужива у јелу.

23

Ко бајаги бринем о животу, а и он се прави блесав!

Кад год ми је загустило, живот ми је окренуо леђа. У неким случајевима мислио сам да је изводио бесне глисте, да се шалио. Распитам се после код људи и видим да је  свуда исто.

Животу можеш доакати једино ако му продужиш век.

24

Човек свашта чини за живот, питање је да ли ће му он то некад, некако, вратити, или је то само једна пропала инвестиција, без осигурања од ризика.

25

Неки покушавају да у експрес лонцу или у стаклу, ин витро, направе живот. Тврде чак да је то чиста физика, прецизније, термодинамика. А мутације су као довеле до разноврсности?! Ко се овде прави мутав? Воле синтетику!

26

„Мора да се живи“ је једна одвратна реченица. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски,  змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој.)

27

Горан Ранчић подсећа на једну бабушничку изреку: При нас се орати (говори): Живи к’о поганац у гвожђару.

28

Не постоји човек који се није бавио овом темом, а ево шта каже Семјуел Бекет, Чекајући Годоа:

Естрагон: Увек ми пронађемо нешто, зар не, Диди, што нам створи утисак да смо живи? Владимир (нестрпљиво): Јесте, јесте, ми смо мађионичари. Али немојмо допустити да будемо одвраћени од онога што смо одлучили.

29

Живети се може и после смрти. Али то није резервисано  за оне који могу, већ за оне који могу и хоће. Ја не волим оно после. Волим почетак, волим пролеће.

30

Колико год угађали животу, он вас на крају откачи.

31

Андрић говори о пролазности живота на коју свет никако да се навикне.

„Лудо је замерати животу што пролази, кад знамо да му је сав смисао и сва вредност у том што је пролазан, али од те недоследности мало ко може да се одбрани“, пише Иво Андрић. На другом месту Андрић сматра:“Живот нас начне негде дубоко у нама; неприметно и неосетно означи место са којег старење треба да отпочне свој рад, а онда наставља и довршава посао.“ (Знакови поред пута).

32

А ужасно би било кад би сви људи бесконачно живели. Не би важило ни оно Његошево: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.“ Јер пут до бесконачности је божји и песнички. А можда су то и два пута.

33

Овај скуп опаски о животу завршићу следећим стиховима:

Тај стари покварењак

све нас је оставио на цедилу.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *