Радојица НЕШОВИЋ: ПОЈАН СТОЈАН ДОСТОЈАН

Радојица НЕШОВИЋ

ПОЈАН
СТОЈАН
ДОСТОЈАН
* * *

Стојану Богдановићу

Јуче сам добио књигу.

На корицама ауторов портрет .

 

Као да лучи бригу

Наслов – у небо пропет!

 

Бог је лудило – далеко било!

 

Замишљеност му у оку левом,

Усредсређеност у десном.

Огрнут речи плевом,

По свету овом неподесном

Кренуо некуд за песмом.

 

Ал копље окренуо није

Нити се од кога крије;

Својих се мисли севом

Игра са божјим гневом!

 

Посебна кроја,

Посебног соја,

Баш жељан боја!

 

Пун мира

испод шешира,

ћутањем збори.

Речи пребира

да их покори.

 

Док с перо мача одсјај му лије

Он својим усевом корача –

Да свему подвуче значај,

Да ризу себи сашије.

Појан

Стојан

Достојан!

 

* * *

Заспао рибар, заспало море.

Скупља се јара под шеширом.

Пучина спи сасвим без боре

Забетонирана сопственим миром.

 

И док се чамац на води љуља

А цело му небо – ореол,

Од неизвесности, доле, из муља,

Тло подрхтава и шкрипи мол.

 

Ту није питање иде ли плима,

И није питање има ли риба –

Ту једно друго питање има

Сред животног сидри се глиба:

 

Цео живот један је чамац,

Кô рибар човек у њему самац,

Што чешће сам то више странац…

 

Шта му је весло, а шта гесло,

Шта му је ланац, а шта прамац,

Шта предиво а шта пресло?

* * *

Све има своје зашто

И тајну која га води.

Ко није обдарен маштом –

Не уме ни да се роди.

 

Све се на овом свету

Судбинском покори току.

Моја се ласта у лету

Праћну у твоме оку,

Па, преко мора оде

Да своје гнездо свије

Да песме сунцу поје…

 

Ал и преко велике воде

Осећам како бије

Огромно срце твоје.

 

ВЕЋ ВИЂЕНО

 

И ова трава, и небо, и мрав,

И овај дан кишовити,

Све би свој поглед да има, став,

И однос ка свему, становити.

 

И овај пут, ограда, бара,

И брдо ово глиновито,

Трула магаза, липа стара,

Шума и брег, и стабло вито –

Посебно да је, све се стара

У ово јутро магловито.

 

И бунар овај, бандера крива,

И камп кућица, и плац цео,

Све је то део истог мотива,

Све сам то негде већ видео!

 

И ове куће, и село ово,

И овај ваздух резак и чисти,

Све би да буде некако ново,

Само сам ја проклето исти!

 

ВЕЋ ВИЂАНО

 

И овај ветар, и лептир, и цвет,

И овај дан окупан сунцем,

На небу птицā усамљен лет,

Лоза са плота, трњина пуце,

Све је сад пошло у исти крет,

Све би да нађе своје врхунце.

 

И ваздух овај, и север, и снег,

Дан што се кô мачак на сунцу греје,

И шума гола, и пусти брег,

И шапутања са јужне стреје,

Све је стиху овоме тег,

У песму сад кренуло све је.

3

Подне је, зраци су коси,

Јутро оста овде да руча,

Реци ми песмо – откуд си, ко си,

Док јари северац бије и коси

Да све пред собом разобруча.

 

Реци ми песмо ко си, откуда?

Шта чува твоја словесна руда?

Каквог си гласа и каквог тембра

Зашто ти стих овако класа?

И зашто ледно крило децембра

Као језеро душу таласа?

* * *

Изуј се, па крени бос.

Шљапкај по блату и роси.

И буди слободан скроз.

Све бриге што скупио си

пусти, нек река носи.

 

Скини и мајицу своју.

Остани у шортсу само.

Ми некад слободу своју

по ветру и птица поју

једино и познамо.

 

А време је чудан другар –

Стоји у месту, а жури.

И, као што зимска угар,

поправља предео сури,

да нада бар не исцури,

 

тако и оно, гле згоде –

у ово време неслободе,

око ногу се сонта,

па, босо, по блату оде,

нестане с хоризонта.

 

Поље ти постане тавно,

Небрањено и водоплавно,

Таква је судба – прека:

Бриге просуте давно

Кô да изручи река.

 

КАКО ЖИВЕТИ

Искористи сваки дан

за по једну нову причу.

На своје срце стави длан

И слушај како речи зричу.

 

Искористи сваки дан,

упорно вежбај своје моћи,

и гацај, као бос деран,

по ожиљцима и самоћи.

 

Па онда искуство које стечеш,

будан, насамо са животом,

укоричи, у једно вече,

најлепшим својим сомотом.

 

Све што написа, све што створи,

све где си био, и куд ћеш поћи,

нека ти после на ухо збори,

и прогледаћеш у по ноћи.

 

И дивне ћеш снове после снити,

И проћи ће те свака бољка,

И живот ћеш свој укоренити,

И око бисера бићеш шкољка.

 

И свака ће реч после нићи,

И заливај све помољке, –

Видећеш како се језик тићи

И стасава у пупољке.

 

КАКВА МОРА ДА БУДЕ ПЕСМА

Мора настати у један мах,

Јер, само таква срце дира,

Другачија – била би страх

Од белог папира.

 

Да једна реч у њој наложи

Шта да се ради;

Куд, од искони ту што се таложи,

Дину духовне глади,

И, шта да се чини

Да се науди помрчини.

 

Као што кликћу извесност зоре

У глуво доба петли,

Да буде кап од које море

У души неког засветли.

 

Да стану очи, да оживе,

У маси штива кад је виде,

Свеопштост да има, ко кад се диве

Сну Кеопсове пирамиде.

 

И са њом књига кош да није

Корице кад се склопе,

Духовни аларм да отуд бије

Да се отвори опет…

 

ГОНГ

Шта има у твоме хуку

Што над горама јечи?

Какве ли мисли туку

Из дрхтавих ти речи?

 

Какве то вести носиш,

Јесу ли поруке неке?

Даждом нота шта росиш

Низ ова поља и реке?

 

Како да читам буку

Из треперења твог,

Који то страшни Бог

Тешку подиже руку?

 

Шта циљ је треска твог?

С каквим долазиш планом?

Који то страшни Бог

Тешким удара дланом?

 

Шта има у руху твом

Јеси ли звоно греху?

Ил Бог то, у бесу свом,

Ногом бије по плеху?

 

Шта то шаљеш кроз рог?

Одјеке којег рата?

Или си само гонг

И тачност подвлачиш сата?

 

Са света јеси ли оног

Што сам са собом поно,

Ил то си, што је склоно,

На овом прећи у звоно?

 

Јеси ли само талог

Музике коју знам?

Ил је то одјек сам

Мене, из мене самог?

 

У ПОНОЋ

Ноћас је ветар тихог хода

И једва чујно шуми киша

Док плута дом, попут брода,

Низ море мрака, то море плиша.

 

Заспало све је у дому овом,

Будно је само сата клатно;

То оно трага за правим словом

Да утка реч у време-платно.

 

Пролази ноћ, тиха и спора,

Стало је уморно крило ветра

Дом је све ближи обали мора,

Сваког часа за делић метра.

 

Но сидро галији побећи не да,

И шкрипи, шкрипи сајла еластична;

Пун страха дом у месец гледа

Као спљоштена флаша пластична.

 

То морски талас чујем бије

У седам осмина ритам далеки,

А, за облеке, месец се крије

Као лимени добош неки.

2

ПРЕД ЗОРУ

Ноћас је ветар тихог хода

И једва чујно шуми киша

И плута дом попут брода

Низ море мрака, то море плиша.

 

Пролази ноћ тиха и спора,

Некуд је носи крило ветра,

А дому све ближа ближа је зора

Сваког часа за делић етра.

 

С бреста зелена сваког трена

Јача постаје граја сврака

Па ми је намрешкана ноћна копрена

Као заталасано море мрака.

 

У соби хладно, ни угарка,

Напољу влажно – ни суварка,

Па ми се кућа начас учини

Нојева барка на пучини.

 

Седим у мраку, ту у буџаку,

Зубимна грицкам перо своје,

И као Ноје некада што је

Планирам своју барку лаку.

* * *

Прошло је много времена

Заборавише речи на ме

Опет ћу део бремена

Морати о своје раме.

 

Ја опет морам низ таласе

Да своје пустим бродове

И нимфā истих да гласе

Међ своје сместим годове.

 

И сешћу опет на камен

Још млад, а међу спорима.

Док ми негдање накане

Броде по ледним морима.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *