Стојан БОГДАНОВИЋ: О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ  КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

 

Ових дана чудна чуда су се догађала

У земљи Србији:

Једни крчме Косово,

Други га поклањају,

Трећи га отимају,

А има и оних који га бране,

Њих анатемишу,

Те оних који га ко бајаги бране.

 

Комунисти су начвршћи у ставовима,

Увек прогласе победу

Кад год нешто крупно изгубимо.

 

Европљани посматрају ствари

кроз шпијунку.

Намештају игру,

Да је договор

између зараћених страна пао,

Како би спречили поплаву беса,

Кад коло почне да игра

Пред њиховим вратима.

 

Руси, иза затворених врата,

разговарају наизменично

Са Немцима па са Американцима.

 

Кинези отварају Конфучијеве институте

Диљем Америке.

 

Српски песници се свађају

Око награда,

Националне пензије су у запећку.

Једнога су бездушно нападали,

Мршав песник,

Зарастао,

Делује испоснички

Као монах из Метеора.

 

Онај цинк што га је највише блатио

Има сличан образ:

Коса, брада, аљкав,

Мастан целог живота.

 

Гађао је све док му се

други није супротставио

својом часном причом.

 

Нико се не одриче своје приче

И свачија је тачна

По сопственом тврђењу.

 

Хранили су један другог

Свакојаким гадостима,

Потрзали су историју

Из рукава пљуштале су

Ружне речи

Могао се цео Фејсбук

Њима нахранити.

Кад су појели сва говна,

И своја и туђа,

Повукоше речи,

Загрлише се,

И одоше у пизду материну

Убеђени да су баш они

У праву и

да су баш они прави песници.

 

О нашој рани,

О нашем Косову,

О нашој градини

У којој расту божури

Из крви

И из духа српскога,

Богме,

Ни једну лепу реч!

 

О њима ћу овде,

О песницима,

О онима

О којима

Мислим све нај,

Чак и када једу говна,

Али им Косово не опраштам!

 

Отаџбина се,

Између осталог,

Брани и чупањем корова.

1

Када се расцвета душа,

Цвета цвеће.

Када пукне душа,

Пукне пољубац.

Када се душа смири,

Све(т) постаје ништа.

Душа је симбол,

О, љубави!

 

Нико није чуо како душа напушта човека,

И многи су због тога забринути.

А мени није јасно,

Зашто?!

 

Уопште,

Зашто издаја?

2

Зашто свет мисли

за љубав пролеће да је неопходно.

 

Љубав је стање једне душе.

Две душе у једној души.

3

Људи очекују да напишем нешто ружно,

Као о некој болести,

То их узбуђује.

Замислите,

То их радује.

 

Ако напишем да сам добро,

Онда одмахну

И наставе да сурфују.

 

Те се ствари не поправљају,

А зашто?

Немојте лупати главу око тога

Одговoр неће стићи (у)скоро.

4

О песницима пред Нову годину,

Све се надам да ће се пронаћи.

Ако се не пронађу,

онда су они у другом тексту,

а тај још нисам написао.

Може се ово сматрати и биографском белешком.

 

Одувек су постојале разлике међу песницима.

Мисли се да је то добро.

Постоје песници мудраци и песници мудоње.

5

Има сијасет оних који мисле

да су песници.

Пискарају нешто,

шаљу уредницима дужа или краћа писма.

Предлажу да им се објави то и то.

Склони су и да плате и да потплате.

Неки мисле да је боље то

да раде него да иду у кафану,

Да пијанче, да се баве швалеркама,

да месе питу са орасима

И да пред женом шене.

Ја мислим да ти нису

ни заједно ни за друго.

6

Неки су се песници

домогли уредничких места

и постали трговци.

7

Има и озбиљних песника,

они сами мисле да су озбиљни,

шта им ја ту могу,

који кукају за наградама.

Стално кукају, а добијају повремено.

Кукавци, кукавице.

Можда су и завидљивци.

Чини им се да је комшија добио

више безвредних награда.

8

Известан број песника стално цмиздри,

са ове позиције – нисам се попео на видиковац,

а магла налегла на Србију,

маглуштина,

не могу баш да проценим колико их је.

Али има их.

Важно је да су на броју.

Они стално цмиздре – цмиздравци,

као они се залажу за поезију,

за праве песме,

али њих нико не чује нити слуша,

а и зашто би?,

уместо што се стално жале

да су угрожени и стално цмиздре,

нека седну и нека напишу људски,

ако могу?

неку добру песму,

бар једну,

па нек наставе да цмиздре.

9

Неки песници нису могли

отаџбину своју да по(д)несу,

па су се одметнули,

заметнули су главу

и отишли у иностранство по мед.

Ал’, гле, меда нема.

Само медведи и међеди.

 

Сада наши инострани песници

кевћу ли кевћу на домаће песнике

и домаће издајнике.

 

Да се разумемо,

таквих има и на истоку и на западу.

Они споља блогирају,

они изнутра блокирају.

Игра се наставља.

Стара игра.

 

Засад је нерешено.

10

Песници воле да су жртве.

Већина покушава да одглуми жртву,

Већина увелико кука над собом.

Неки то чине од почетка до краја.

11

Песници бунџије нису цмизравци.

Поезија је бунт.

12

Има и паметних људи,

али они нису песници.

Има и лукавих,

ни они нису песници.

Има свакавих  људи,

Богме и песника.

13

Песници курве се курвају са поезијом,

али на дуге стазе то се уже прекине,

а они падну у сенгруп – у заборав.

14

Има песника чије су песме

вађене из шкриње

много година после њихове смрти.

Слава је дошла по своје.

15

Неки песници нису себе сматрали песницима,

али су бар живели као песници.

16

Тешко да је неко постао

песник на туђем језику.

Поезија је чедо језика.

 

17

Један је песник годинама живео са смрћу,

И то ванбрачно.

Чак је то и опевао у својим песмама.

Њу уопште због тога није била срамота.

Каква рђа,

Није му продужила живот ни за минут.

А после ми кажу,

Де, не секирај се!

И није их срамота.

 

Душа била му је огромна,

Те смрт није моглa да је однесе.

18

Било је песника којима

ништа није значило сопствено име,

Али песма јесте,

Јер није била туђа.

 

А било је и таквих који

ништа нису мислили,

Само су певали.

19

Просто избегавам да нешто напишем.

Не знам шта ме је то стигло.

Шта ме је стегло.

Претпоставка је, смрт.

Али нисам склон никога

да оптужим ни за шта.

Боље је опростити.

Тако су нас учили.

И доктрина је таква.

Не значи да су у праву.

Толико су знали.

У оно време то је било много.

А време, тече ли тече.

Тече и пече.

20

Не постоји формула

по којој се може препознати добра песма.

Постоји осећај.

Постоји мисао.

То је све што постоји,

а то је довољно.

А великог песника може извикати руља,

као што су некада војници извикивали цара.

За многе цареве и краљеве свет није ни чуо,

нити ће чути.

 

И Срби су имали краљеве,

и пре Немањића.

21

Бог (ни)је песника нагр(а)дио да пршти

Као новогодишња свећица.

 

22

Ако је песник морао би стално да трешти,

а не само када је трештен пијан!

23

Поезија је чудо,

Али песници нису чудовишта.

Они само тако изгледају!

24

Песници се разликују по песмама,

По песницама…

Једни млате,

Други клате,

Трећи блате…

Неки на све то певају,

А гледаоци само зевају!

25

Самоћа је за песника природно стање,

Кроз њу као кроз дурбин види звезде.

Самоћа је најтежа људима без душе.

26

Само je мисао вечна.
Штавише, сав свет је само мисао.
Мисао је састављена од мисли.

И то је све.

Ништа друго и не постоји.

Мисли се прекомпонују.
Неке нестају у магли.
Неке се увећају, угоје.
Неке поново изађу из црних рупа.

 

Читам мисли тога човека,

поразговарамо и он се изгуби.
Није морао да оде.
Остаје ми да верујем,

То je једна од оних грозних мисли

моја одвратна мисао којима је склона.

 

Не знам ни да ли је изабрао добро време за пут.

Тај пут је дугачак.

Свакаква изненађења су могућа.
Сад је време Апокалипсе.
Кренути на неки пут по овом невремену

није баш упутно.

 

Дешавало се да понекад

не могу да га нађем.

Једноставно није био код куће.

Тада почињем да пребирем по мислима:
Можда човек спава,
можда је човек у ве-цеу,
можда је човек отишао да се прошета,

можда је отишао на излет,
можда је отишао код своје деце,

или, можда сада саветује некога,
пише некоме писмо,

пише песму…

 

Пишем његовој жени,

Питам је,

Што ми се тај човек не јавља?

Она се не јавља.

Тражим адресу његове ћерке,

Гунђам, нервозан сам, презнојавам се,

не могу да нађем ту проклету адресу.

Најзад је налазим.
Молим је да ми јави шта се дешава.

Јавља се његова жена,

Каже,

Све је готово!

Ето, драга моја Весела,

као да је све готово,

а није,

али је грозно.

Мука ме мучи,

и ја мучим њу,

али он се не враћа.
Јави ми се скоро сваког дана,
неког дана и више пута,
али не каже да ли ће доћи.

Знам да неће залутати,

Он и Господ су на пер ту,
а и мени је говорио:
Држите се Господа!

Спремамо славу,

Очекујемо да ће однекуд банути,
да ће нас обрадовати његова блага реч!

26

Зајебава ме држава,

Зајебава ме жена,

Зајебавају деца,

Зајебавају комшије.

Зајебавају се песници.

Сви ме зајебавају,

А и Ђоле ми слабо игра.

Једино ме комшика не јебава,

А јануар се протегао.

Исто ће бити и у најкраћем месецу.

Само ће се мачке радовати!

27

Дошло је такво време да

Да се и песници зајебавају

Са отаџбином.

Све је у Богу,

А остало је у њима.

 

Увек сам био на страни слабијег,

Убеђен сам да је он јачи.

28

Распуштени пси су

По Косову

Између божура

Раскопавали гробове српских светаца.

Из дубина српских душа

Вадили су млечне зубе.

Док је Европа спавала

Американци су псима

Осветљавали српске манастире.

 

Бешчашће је смрдело

Надалеко

А ниједна џукела није мрднула репом,

Ни Европљани,

Ни Американци.

 

Руси су стигли тек до Крима

Никако да изађу из Црног мора.

 

Српски песници су се бавили

Својим работама.

Гризли су се,

Лајали су се на пасја уста,

Пљували су једни друге,

Уместо патриотских песама

Износили су у јавност

Усране гаће,

Њушили су једни другима гузице.

 

Поделили су се,

Настављају на мале голове,

Европа им аплаудира,

Кад се сви скасају

Прогласиће победника.

 

Они који су измислили

Бога и Отаџбину-Косово,

Остаће без манастира

Без својих споменика

Без својих сокака

И неће их више заливати

Сузе њихове деце

Увенуће заједно

Са својим успоменама.

Кости њихове деце развлачиће

Европски пси.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *