Марија ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ: СА ТВОРЦЕМ НА “ТИ”

Др Марија Јефтимијевић Михајловић

СА ТВОРЦЕМ НА „ТИ“

(Стојан Богдановић, Бог је лудило, „Наис-принт“, Ниш, 2018)

Питања о смислу човека и човековог пута стара су колико и човек сȃм. Од памтивека се на њих покушавао наћи прави одговор, па се сваки напор филозофа, песника, уметника у том смислу, може сматрати ако не одговором, а оно бар покушајем да се покуца на врата велике Истине. Јер, како сведочи Јеванђеље по Матеју: „…сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“.

Шта се дешава када се тајни великих питања, каква су питања о Богу и његовом односу према човеку, приступи са позиција ироничног посматрача, који се, ослобођен окова страхопоштовања, упушта у дијалог са Творцем „на Ти“?! Откуда смелост и дрскост да се питање постојања Бога подређује смислу постојања човека („јер ако нема људи, ни Бог није потребан“)?! И премда би овако конципирана питања логично водила ка критици и аутора и његовог „апокрифног“ дела, реч је о нечему потпуно другачијем – о специфичној и надасве необично смелој позицији да се продре у значење речи Љубав (пре свега, Љубав Божија).

Иронично-духовита позиција коју аутор Стојан Богдановић заузима према истинама које су у човеку одувек изазивале страхопоштовање, али говориле и о човековој неспремности да се суочи са собом најдубљим, а то значи – са тамном страном душе, како каже Никола Милошевић, тако добија карактер дијалога са Творцем. А какав је то ироничан, и на моменте саркастичан, а врло луцидан, промишљајући, духовит и ведар, дијалог са „саговорником“, ако не онај у коме влада безгранична Љубав, чији је корен Слобода (па и слобода да се изрекну и највеће сумње у смисао постојања сваког од тих „саговорника“ – и Бога и човека). За спремност на ту и такву врсту дијалога потребно је много више од жеље да се покаже сопствена мудрост и лукавост, „ја“ позиција спрам позиције Бога; оваква врста „дијалога“ претпоставља веру, а не безверје, иако би духовит наслов књиге Бог је лудило могао читаоца да одведе на странпутицу. Бог јесте „лудило“, али је човекова егзсистенција претпостављена управо тим „лудилом“:

„Нормално је да човек мисли. Ако никада не полуди, онда као да није живео. Ако полуди, онда, кажу, није нормалан. Стваралачки занос није нормално стање. Историја се бави само великим лудацима. Само оним правим. Само изузетним људима. Ненормалним. У те спада и онај који је створио Бога: Песник.“

Истовремено, књига есеја и језгровитих, гномских записа Бог је лудило на потпуно особен начин, подвргава критици човека и његову неспособност и неспремност да „носи свој крст“, односно своје „бреме слободе“. Робовање принципима и робовање предрасудама аутор сматра „најопаснијим“ ропством, апострофирајући у подтексту хришћанску идеју да је једина права слобода – слобода у духу, односно да је стваралаштво највиши израз слободе бића, јер је искра божанског у човеку, израз његове Љубави. Отуда се „робовање“ из Љубави не показује као робовање, него као предавање, препуштање безграничју љубави Божије („Песници робују поезији. Нико не разуме синтагму ʼраб Божјиʼ“). Кључ разумевања Богдановићевог доживљаја човекове слободе садржан је у следећем:

„Има људи који мисле да су слободни, који се крећу путевима својих мисли и никако да изађу на видело. Стално су пред сукобом, али сукоба нема. Нема ни песме. Заробљеници сопствене мисли, они који се освесте, постану мрачни  ствараоци. Посебна је сорта људи који робијају без гриже савести. Претпоставка је да је реч о ниском степену интелигенције. Прави робови робују човеку, Богу и својој савести. Слобода је у избору живот или смрт. Ко изабере живот изабрао је робију. Ко изабере смрт наизглед се ослободио свега. У ствари изабрао је вечиту робију. Живот је коначан. Робија никоме неће мањкати. Питање је како робију осмислити да буде сношљива. Ту би се негде нашло место за слободу.“

То мало „место за слободу“ претпостављено је „садржајем“ којим се да испунити („и дуг живот без садржаја је кратак…“). Заправо, Богдановић на себи својствен (иако духовит начин) понавља велику мисао Момчила Настасијевића да је „у пуном доживљају хода садржан и смисао пута“, односно Миљковићеву мисао да „није важно сунце већ његова путања“. Пут се, дакле, открива као вид самоспознаје, као „простор“ слободе, само уколико је ослобођен робовања предрасудама, идеологијама, материјалним добрима или политичким опредељењима.

Човека не чини робом његово рођење, већ његово опредељење да се приклони неком од тих врста ропстава. Све што сужава човеков „духовни видокруг“ чини га робом и све што отвара простор слободе – чини га слободним. У том контексту, све што је „корисно“ може се сматрати непотребним (јер је сачињено „од циљева, планова и намера“) и, парадоксално, све бескорисно – потребним. Но, не крију ли се у парадоксима највеће истине, читамо у подтексту Богдановићевих записа, или речима Зорана Глушчевића: „Парадокс је знак творчевог присуства“. Следствено томе, „уметност је лепа зато што је бескорисна“, а најслободнија бића јесу уметници. Но, Богдановић оштро, али духовото, подрвгава руглу оне уметнике, превасходно песнике, који су своје „служење слободи“ заменили служењем земаљској (државној) власти, као и свештенике који су заборавили на начело: „Не узимај узалуд имена Господа Бога својега“. Ту категорију духовних отпадника аутор назива „душебрижницима“ који манипулишу човековим „душевним ропством“.

Израз човекове слободе у духу јесте и машта, којом се човек „приближава природи и Богу“, „досеже до свог ритма“, „постиже хармонију“, „постаје човек“. У чувеном есеју „Његош као трагични јунак косовке мисли“, Андрић је, позивајући се на Кајзерлинга, записао да је „карактеристика свих великих духова да бар у једном делу свога живота просањају сан о васиони као хармонији“. Управо о таквој хармонији пише Богдановић, за кога је хармонија „немир усаглашен са природом“. Из тог креативног немира потичу сва највећа питања Човека; одатле потиче „мисао о Богу“ која је „мера Човека“ и „његова мајка“. А мисао, као свака велика мисао, јесте „тешка и претешка“, јесте „лудница“ у којој се крхко људско биће не сналази. Отуда се као истина над истинама истиче завршна реченица књиге, њен credo:

„Свест о незнању јесте услов за приближавање Богу.“

Заузимајући позицију „са Творцем на Ти“, аутор Стојан Богдановић, који је своју животну стваралачку мисију потврдио не само на пољу кљижевног рада (поезијом, и есејистиком), него и осведоченим научним ангажманом на подручју математике и професуре, читаоца позива да буде активан учесник тог Дијалога са Творцем и тако потврди своју „мисију у свету“. Јер, све је дијалог, сваки облик делања, мисаоног и творачког – и молитва и песма, и крик и бол. На ову надасве необичну књигу Бог је лудило, као на ретко коју, примењива је мудрост да у свакој шали помало истине има. А тамо где има простора за шалу – има и Љубави, па и када је, и нарочито када је, наш саговорник Бог сȃм.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *