Димитар АНАКИЕВ: РАЗГОВОР СА КАМЕНОМ И ДРУГА ЧУДА

Димитар Анакиев,

РАЗГОВОР СА КАМЕНОМ И ДРУГА ЧУДА

Пре десетак година отприлике, или мало више, на једном песничком сусрету, рече ми неки јапански песник, успут кроз причу, и овакву тврдњу: “Некада давно човек је умео да разговара са каменом, а данас, модерни човек је изгубио ту способност…”

Ових речи сетио сам се када ми је изненада допала у руке поезија Мирослава Тодоровића. Он је човек који уме да разговара са каменом. И не само са каменом, разговара он и са дрвећем, травама, цвећем, сенкама… разговара и са немуштим језиком шумова и неартикулисаних звукова, жуборима и кукурикањима… Своја сведочења о дубокој уроњености у природу, много дубљој него што је дато савременом човеку, саопштава у кратким хаику песмама. Рукописи његових хаикуа су густа ткања метафора која овај песник уочава у природном искону. Те метафоре су – налик на шифриране поруке које се дешифрују срцем а не умом – различитог обима и квалитета (од персонификација, преко синестезија до алегорија) али су све без разлике постојан и уверљив, искрен, поетски говор песника изузетног доживљајног интезитета.

Кроз своју уроњеност у искон Мирослав Тодоровић нам открива архетип песника какав је постојао некад. Открива нам прастару улогу песника каква је била у далекој прошлости, у примитивном људском друштву. Песници, у облику шамана, саопштавали су својим саплеменицима тајне овог света које су другима биле невидљиве. Саопштавајући своја сазнања до којих је дошао захваљујући својој посебној обдарености песник је увек отварао нове хоризонте знања и тиме своје сапутнике усмеравао у одређеном правцу, што му је обезбеђивало важно место у друштву.

Данас, када је место поезије преузела наука, песничке спознаје постале су наизглед маргиналне и непотребне широј друштвеној заједници. Да ли је то то заиста тако? Одговор на ово питање зависи од зрелости друштва. Наиме, постаје све више јасно да је место природе у човековом животу много значајније него што се обично мисли. Песме Мирослова Тодоровића могу бити водич за дубоко доживљавање света. Он у свим стварима које га окружују налази душу са којом се упушта у особени контакт. Како је то фантастично! На тај начин његова поезија оживљава свет за који већина људи мисли да је мртав и да постоји само зато да би га човек овако или другачије искористио.

Можда ће песничка знања о природи бити опет потребна генерацијама које долазе јер отуђеност од природе није човеку донела ништа добро. Песничка знања о природи унапређују културу срца и срчаности а то значи и посебне душевности. У томе ја видим посебан значај поезије Мирослава Тодоровића не само за човека данашњице већ и за поколења које долазе.

У Радовљици, 20 октобра 2018.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *