Небојша ВАСОВИЋ: ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА*

1

ОДСЈАЈ

Мени не треба максимум ваше пажње

Мени треба престанак ваше лажње

 

Мали чамац којим ћу отићи на обалу без љубави

Да на њој будем странац што ужива у музици

 

Сенки које немају фруле

Немају чак ни потребу да на чешљу затрубе

 

Јер линије риба које у води буде се

Већ су музику обавиле

 

На ноти непознатој а танкој

Коју не може да дочара ни Таној

 

Можда тек глад оних што допешачили су

До Крфа где одсјај у води се купа

 

Самој и рањеној

 

НОВИ КРАЈЕВИ

Када умрем, кажу да ће ме

На преласку из овога света

У онај други (непознати),

Међу меканим облацима

Сачекати ближњи –

Деда, мајка, стриц или сестра –

Неко ко већ у том тренутку

Буде имао воље и времена

Да сретне новог срећника

Који се ослободио тела

 

Помислих: ужас, зар нема

Ничег осим враћања једног

Те истог са истим људима?

А глас са неба (режисер)

Овако ми рече: „Опусти се,

Нека ти ближњи покажу

Нове крајеве, нека покажу

Да опет знају више од тебе.

Не квари им то, радоваће се…“

 2

ОРЕБИЋ

(Има томе преко педесет година)

Отац и ја на плажи у Оребићу

Тамни се облаци навлаче преко неба

Почиње олуја

 

Нико више не улази у воду

Сви гледају да се склоне

Што пре

 

У том тренутку мој отац открива

Да зна о чему маштам –

Mирним гласом каже: „Идемо!”

 

И у трену смо у води

Пливамо као луди

Сечемо високе таласе

 

Који нас бацају лево и десно

И удаљују све више

Један од другога

 

Можда је то био једини тренутак

Када је отац веровао у мене

И ја у њега

 TO МОЖДА У ТЕБИ…

Мислиш ли како те у овом часу нема

То можда у теби недостаје жена

Коју би да грлиш као да је туђа

O чему сведочи у уљу јој сенка

На слици Фламанца (власништво музеја)

 

Желиш ли да неком кажеш „Жено”

Падаш у бунар сто пута реченог

Од много већих мајстора стиха

Што на тој речи су пострадали

Од жеље за собом (а не за њом)

 

Тако се освета Њена у језику дешава

Док из мозга ниче зелен-трава

У којој су влати све од заборава

А ти буди ако желиш Тарзан

У језичкој џунгли – променадни фазан

3

ДА СЕ НЕ ЗАВАРАВАМО

Дубоко у земљи

Лешеви само чекају прилику

(Земљотрес, поплаву)

Па да се до града провозају

Као на санкама

До наших библиотека, кафана,

Где у диму спава наша звезда плава

Између два ћевапа

 

Да се не заваравамо

Лешеви једва чекају да поред нас пролете

Њих не занима шта смо радили

До и од четрдесет пете

Њих занима несметани пролазак кроз град

На путу ка пољима где пчеле праве пичвајз

 

Лешеви само желе да прођу поред нас

И да нам не кажу ни здраво

Јер смо им се смучили одавно

Са нашим надгробним свећама

Које увек горе, а ми никада

 

ЛОКАТОРИ 

Где су сада локатори,

Курвинске справице

Што су у време војне наводилe бомбе

На свакога, само не на Њега?

 

Чаме ли зарђали у неком подруму

Или још увек шаљу шифроване таласе

У војне базе Свете алијансе,

Док мишеви на њима греју својe снове

Шарене као тарот карте?

 

Локатори где сте, лоцираћу вас кад-тад,

А потом раставити на ситне делове

Од којих ће сваки плакати за себе.

У порцеланску ношу скупљаћу ваше сузе.

 

 ВОЈНИК

Ваш војник дошао

Па окупирао

 

Ми га лепо примили

Проју у крило

Ракију на сто

 

Лепота нашег

Пејзажа

„У душу га дирнуло“

 

Дирнуло и нас

Кад је из чиста мира

Срећник заковрно

 

Блед ко између филмова

Биоскопско платно

ДАСКАЊЕ

(Или: нестанак средње класе)

 

Јер није нашла мазног милијунаша

По туђим каучима сeрфује даша

 

Плата толико мала да нeма

Ни за станарину (све је отишло

 

У пизду материну) док људи у Гвајани

Маштају о томе како се живи у Канади

 

Живи се уз помоћ маште (као у Гвајани)

 

ЈУТРО

(44, Charles Street West)

Ноћас у сну, каже ми глас сладак:

„Хајде Христа да продамо, па да уживамо“!

И док сам се будио, није више било ни гласа,

Ни мене који се враћам у јаву-страву

Да направим јутарњу кафу на четрдесет и осмом спрату

Дресиран навиком да шпорет са ринглама постоји

Као што сам некада веровао да постоје плаже Ибра

На којима фини људи са сојкама пипкају се

У име свих нас – становника комунизма

 

ПИТАЊЕ

(Бобу Дилану, песнику и трговцу)

Питање остаје: да ли сам ја само пичка

Која се повукла из доларске конкуренције

У своје приватне снове и фантазије

Или и у мени тиња потиснута жеља

Да се напијем туђе крви

Да уђем у сву ту (с малокалибарским

Оружјем) трговину

Која би ме најзад учинила прихватљивим

Господином наше чаршије

Све до стварања легенде како су

Моје пушке најбоље

Ако не најбоље а оно барем

Добре као и Диланове?

 

4

МЕРИЛО

Тешко је данас за некога рећи:

„Имао се рашта и родитити“

Јер не знамо шта је рашта-мерило

Па да меримо метром

Уздуж и попреко

Не примајући од премераваног

Никакав мито

 

Још мање знамо да ли је Раштоња

Испунио захтеве своје раштости

Што увек један јарам је

Тежи од џака на грбачи

С којим би се човек

Упутио својој кући

Ако би знао где је то

5

ЈЕЗИК МАТЕРЊИ

На српском можеш бити сељак ил хајдук

А свако друго делање

Само су звуци виолине

За ухо испод маховине

 

Далеко нећеш стићи

Користећи сербише шпрахе

Испашћеш само луда

Која не зна ни оно што знају снахе

 

По селима где шљива цвета

(Немцима управо продата

На многаја љета)

Зато лингвистички опусти се

 

Ако је то могуће

У часу смртном још ником преводилац

Требао није (важно је да прелазак преко Лете

Не ометају Фурије)

 

ПОЗНАТА БЕОГРАДСКА ПЕСНИКИЊА

Вели у једној својој песми

Да је јела „макароне са базиликом“

 

Не, усташца су ти премала

За тако нешто, девојко

 

То само Папа доручкује

Кад нема шта друго

 

А он не воли basilicon

Јер на Грчку подсећа он

 

Можда си јела макароне

Са бејзилом (basil, на енглеском) –

 

Или у преводу на српски:

Са босиљком? –

 

Босом биљком

Што на краља мирише

 

СЕДИМ, САМАЦ

Радије но љубит тетоважу сисе

Седим (самац) на обали Тисе

 

Није ни самоћа лоша

У одсуству песничких олоша

 

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

Путник кроз време, голицач

Свемирског табана,

Чуди се ономе што види:

 

Физички свет само жели

Да остане какав је био,

А дух би да буде

Како се њему снило

 

(Макар кроз прозор летело

Све што је опипљиво)

 

Немогуће је задовољити табан свемира,

Макар се голицач из петних жила трудио

 

ЖЕНЕ-КОКИЦЕ

Волео је жене-кокице

Што живе преко пута сточне пијаце,

Обле и једноставне као дугме

За мењање радио станице

 

Некада жешћи прцоје

Сад само меморија на прцове славне

Оних лујки што у кочијама тамним

На ноге му долазиле

 

А заправо само пролазиле

У правцу Патагоније

Где слепи Борхес чекао је

Да им подели комплименте

 

Који бејаху тим слађи

Што их славни слепац изриче

Ослоњен на своје снове

На живахно прасе

 ПОГЛЕД

Поглед на звезде ноћу је

Као улазак у харем,

У многоженство, Помпеју.

 

Дању је само једна светлост –

Сунчева, и само један бог:

Сунце (ту слободе нема),

 

Мада је лепо сунчати се

И кроз склопљене капке гледати

Како се помаља жена

 

(Светлошћу умно-жена)

 

 ГРАЊЕ

Чудно је чудно грање које је неко

Овде донео

А не знамо ни ко

Ни зашто је Дрво посечено

 

Још мање знамо зашто су гране живе

На дрвету које је мртво

 

***

Не смета ми како ме читате

 

Ако сте ме иједном читали,

Били смо заједно,

Тело с телом,

 

Остало су тумачења

 

 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Небојша Васовић је дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на групи „Југословенске књижевности са општом“ 1978. године. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на „Новом Калифорнијском колеџу“ у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. године. Аутор је следећих књига:

Поезија:

Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983.

Со лично, Видици, Београд, 1986.

Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986.

Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989.

Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991.

Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991.

Музика роба, Нолит, Београд, 1992.

Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.

Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995.

Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003.

Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006.

Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011.

Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, 2014.

Есеј, критика, дневници:

Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983.

Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003.

Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004.

Дневник I, Народна књига, Београд, 2004.

Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012.

Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.

Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац/ “Алтера“, Београд, 2015.

Европски давитељи из нашег сокака, Бернар, Београд, 2016.

 

*Овај избор из нове књиге Небојше Васовића је  постављен на сајту са допуштењем аутора.

 

 


 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *