Стојан БОГДАНОВИЋ: СУМЊА

СУМЊА

Интересантно је да неки људи сумњају у све што виде. Да ли они ништа не виде? Или, виде више, а можда и даље. Или, и даље не виде. Када виде свог пријатеља они прво посумњају у његово пријатељство, па, тек онда виде човека, а на крају можда виде и пријатеља. Прави људи би све то истумбали. Видели би најпре, и то истовремено, човека и пријатеља. Да ли је могуће да човек буде непријатељ? То је питање било и на почетку стварања света, али га нико није постављао. Као да је свако сумњао у свакога, те су сви били уздржани. Изгледа да је човек као мисао најдубља и зато је њу тешко досегнути. Трагање су почели људи пре Диогена, али он се прославио. Видим га како база около и још увек тражи човека. Фењер у његовом времену није имао облик који ви сада замишљате. Ја сумњам да је он носио фењер. Њега је мрзело да то ради. У ствари, он није волео да ради. Волео је да се маје као глуво куче. Презирао је сваки рад. Само је смишљао како да доака раду. Како да се ослободи нужде. Мислио је када нађе човека неће му требати пријатељ као посебна стварчица, имаће обојицу. Држаће их у шаци како се не би посвађали. Ако сте се горе запитали који су то људи, он је један од тих. Боље  му је било да није изигравао пса него да се је запитао о себи. Могао је и да се распита. Могао је и да погледа људима у очи. Човек се огледа у другим људима говорио је краљ Чу још пре три хиљаде година. Краљ Чу је умро 1105. године пре нове ере.

Веома је озбиљна ствар када човек почне да сумња у себе.

Пустите ви Декарта, он је био генерал. Не може сваки човек да сумња као он. Његова сумња је релативно добро примљена од стране филозофа. Али су у њега посумњали властодршци. Због сумње је већи део живота провео у изгнанству. Није посумњао да ће скончати у туђој земљи. И генерали умиру под сумњивим околностима.

Сумња је жуч. Када се жуч излије, онда та изливотина мора нешто да гризе. Ако је црево празно, онда она гризе црево. Сумња обликује мисао као вода белутак. Али, ако је мисао одсутна, или је скврчена, онда сумња прелије душу и гризе је са свих страна толико да душа мора да напусти своје рођено огњиште. Огњиште се гаси јер нема душе која га је осветљавала. Душа светли са неба као звезда. Жуч је боје меда, а мед није плаве боје, макар да је одозго гледано наша планета плава. А какве је боје са доње стране? Исте.

За разлику од Декарта који је био сумњало прве класе, у све је сумњао, све би требало промислити, мислио је Декарт, и Спиноза је био сумњало, али је саветовао: „Дужност правог сумњала (скептика) је да ћути.“ А због чега мислите да је Спиноза овако мислио? Па, због сумње. Е, то је право сумњало.

Сумња се не износи на видело тек тако. Ако сазнате да жена вашег пријатеља или рођака има љубавника, онда је ред да ћутите, јер постоји сумња да ће жена обрлатити свога мужа, те ћете због тога изгубити пријатеља, постаћете му сумњиви. Та ће сумња трајати до краја нечијег живота.

Потпуно је безвезе када човек почне да сумња у своју жену. У љубавницу ретко ко сумња. Кад је реч о љубавници морам рећи да она није ту да се у њу сумња. Њена улога је посве другачија од онога шта о њој ви мислите. Ретко ко о љубавницама има позитивно мишљење. Жене посебно, оне мрзе љубавнице. Оне воле љубавнике.

Ако пустите сумњу да копа, да рије, она ће се сумњом хранити тако да ће временом од црва сумње постити сумњетина са безброј глава и свака од њих ће вас водити у други лавиринт, у катакомбе из којих се не излази ни за велику нужду. Питање је, да ли вам је тада потребан поп или доктор?! На то питање одговор немају ни ова двојица.

Сумња је болест. У малим дозама и болест је лек.

Сумња је предворје љубоморе.

Сумња у Бога је, доказ његове егзистенције. Не може се сумњати у некога ко не постоји. Ако сумњате да не постоји, онда он постоји, а откуда сумња и у шта се сумња? Све је сумњиво. Не могу ми помоћи ни Декарт и Спиноза заједно. Зато се не усуђујем.

Сумња у Божје речи јесте докaз његовог постојања.

Крајпуташ не сумња. Он зна пут и ћутке га показује путницима намерницима и онима који су залутали. Крајпуташ је тврда вера. Он цео божји дан стоји на Сунцу, а зими се не боји ни мраза ни истине. Ако му неки путник окачи венчић као детету за Врбицу слегнуће раменима и насмешиће му се не би ли распршио сумњу у Господа. Крајпуташ отвара очи људима. Нема сумње. Конфучије је рекао: „Мудар човек нема никаквих сумњи.“

Онај који у све сумња увек је под сумњом.

Сумња зна да буде ноћна мора. Сумња се тада мора разбијати. Открићем лажи открива се истина. Али се празнина мора попунити мислима које не изазивају сумњу. Најбољи лек против сумње је лепота. Ко намирише лепоту, не сумња.

Једино речи имају моћ да човеку продуже живот. У то не сумњам.

Још ноћас све је било сумњиво,

            сви су стрепели,

            надали су се,

            али јутрос је истина испливала на видело:

            Катедрале више нема!

            Нема сумње.

            Ако држава постане куплерај,

            Онда на њеном челу

            Може да буде и макро.

 

15.4.19.

Ниш

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *