Стојан БОГДАНОВИЋ: ВЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

ВЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

(Блез Паскал, Увод у вакуум, Београд, Службени гласник, 2019)

Блез Паскал (1623-1662) се сматра једним од најзначајнијих аутора француског класичног периода, као и једним од великих мајстора француске прозе. Његове Мисли се сматрају ремек-делом и заштитним знаком француске прозе.

Да бисмо дочарали узвишени стил Паскала као писца навешћемо један упечатљив инсерт из текста Паскал који представља предговор редакције Паскаловој књизи Мисли, Београд, Етхос, 2006: „Међутим, и противници и поштоваоци у једном су се слагали – хвалили су Паскала као писца. Његов стил је истовремено и логичан и сликовит, фамилијаран и узвишен, ироничан и страстан, тако да та разноликост, као ватромет, засењује читаоца, неодољиво га привлачи, и без обзира да ли усваја идеје које писац излаже. Али то нису тражени ефекти човека од заната, списатеља. Они избијају неосетно, као у присном разговору међу познаницима. Није ли то сам Паскал најбоље оцртао рекавши: ‘Кад наиђемо на природан стил, просто смо зачуђени, јер смо очекивали да ћемо наићи на писца, а налазимо Човека.’“

Безброј примера доказује правило, а један га обара.

Блез Паскал, математичар, филозоф, теолог, мистик, књижеви горостас и КОЦКАР: “Може бити да Бог не постоји, али боље је кладити се на Њега.”

Паскал је био радохоличар. Радио је и буквално до бесвести. Мало се кретао тако да су му ноге због слабе циркулације брзо отказале. А богме, и глава. Некима се чини да је све време бежао од науке у теологију, и назад. Али, Паскал није бежао од проблема, нити од тешкоћа у раду. Хватао се највећих и тешких проблема као што су они математички који су за остали свет представљали страшила, па до теолошких расправа посвећених вери и Богу. Био је посвећеник. Паскал је био инспирација великим математичарима, песницима и мислиоцима. Споменућемо неке, Гете, Хајдегер, Кјеркегор, Масарик, Жид, Шатобријан, Русо, Лајбниц… Егзистенцијалистима је Паскалова мисао ваздан потпорни зид који вековима стоји на ветрометини и одолева поплавама нових мисли и нових противника и поклонка.

Вакум

               Вакуум се некада дефинисао као празан простор. Потом се умњаци тврдили да вакум не постоји. Затим су га попуњавали, па су опет смишљали да се та празнина може десити и сада су дошли до тога да постоји парцијални вакуум. Паскал се њиме бавио у том трактату у уводу је говорио о античким ауторима, те да би они данас са коришћењем нових експеримената посве друкчије закључивали но онда. Наравно, нећу рећи да је Паскал открио топлу воду, зато што је то писао у првој половини седамнаестог века. Писао је: „Ко год замишља да истина не постоји пре него што је човек спозна, не зна шта је истина.“[1] Да ли се из овога може закључити да Бог постоји? Али је логично да је Паскал на то помишљао. Мислио је да ће обезбедити егзистенцију Свевишњем, ако га смести у несазнатљиве.

Истина је тешка. Она није предмет само разних наука. Она је у жижи сваке вере. Она је везана за осећања. Она вуче и нагоре и надоле. Истина се најчешће сазнаје посредно, а веома често се до ње долази касно.

То што Бог постоји нема никакве везе са Исусом нити се је Он бавио инфантилним верским наклапањима.

Мислим или верујем или мислим и верујем

Декарт је мислио: Мислим, дакле постојим!

Паскал је мислио: Верујем, дакле постојим!

Јасно је да су обојица мислили, а ове две њихове мисли које представљају основе њихових филозофија разликују се само за једну реч, али је разлика огромна. Мислим да су оба става тачни. Без мишљења је немогуће доћи до њих. А, да би они били ту потребно је веровати у њих. Дакле, потребна су оба става. Но, да би било довољно, шта је још потребно? Немојте да мислите да ја мислим да се Паскалово „верује“ не односи на веровање у Бога. Не, баш се на ту веру односи. Али, ко вам брани да то и друкчије тумачите. Само је потребно да његову велику мисао снабдете својим контекстом. Ништа више. А ни мање.

Човек без Њега не постоји, а ни Он без човека. Верујем да је све мисао. То је суштина. Сваки је човек један свет, али мисао уједињује људе у једну мисао, у једног Бога.

Огромно је људско незнање. Његова је дубина немерљива. Незнање је замена за Бога, за космос, за ћелију, за човека… Страшно! Ипак, верујем да је Мисао Мајка Божја. Само ја знам колико не знам, а не знам ни ја. Паскал каже: „Мисао чини човекову величину.“ Нећемо погрешити ако кажемо да је мисао суштина човека.

Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра. Не мора да пресипа из шупљег у празно. Само се пружи и досегне бесконачност! Ако у неком интервалу времена није било великих мисли, онда је тај простор био празан. И само тако постоји вакуум. Историјски вакуум.

Мисао је, хераклитовски речено, вечито горућа ватра која се с мером пали и с мером гаси. Она управља светом без обзира шта о њој мисли Мичио Каку (1947-). Она управља свим мислима као (и) својим. Уопште (ми) није важно како је ко назива. За мене је она Бог. Она светли и у мраку. Измишља своје сунце. Бави се љубављу и другим великум стварима помоћу којих помера свет ка новим световима, ка новим људима.

Мисао је жива ватра. Може да буде запретана миленијумима и да се изненада разгори, да букне и  направи неко чудо, неки белај. А може и да миленијумима осветљава путеве другим мислима.

Паскал и вероватноћа

Ових дана је у књижарама доступна књижица текстова Б. Паскала под насловом Увод у вакуум у издању Службеног гласника, који иначе објављује изванредне књиге које други издавачи избегавају, наводно нису комерцијалне. Ова књига није добила наслов од Паскала, него је то избор текстова уредника Јовице Аћина и преводиоца Зорана Миндеровића. Као и сваки други текст који је стар више векова и помислио би човек да и текстови који се налазе у овој књижици имају углавном историјски значај. Паскалови текстови су своје време били веома утицајни и веома радо читани. Изазивали су веома жустре расправе. Ни Волтер није био имун на њих. А садрже и оцене Паскала о многим спорним питањима у вези са хришћанством. Што се данашње науке, теологије или књижевности тиче још увек постоје могућности озбиљног утицаја ових Паскалових текстова на њих .

Паскал, као што знамо, био је истакнути математичар, физичар, филозоф, теолог, мистик, књижевни горостас, застрашујући геније… Б. Паскал је био и коцкар. Коцкање је упражњаво онолико времена колико му је било потребно да схвати шта коцкање представља као порок, али и да учествује у стварању једне од данас најкориснијих математичких теорија, а то је теорија вероватноће, те преко ње и на стварање статистике и низа других изведених дисциплина које се данас изучавају на свим универзитетима и које се примењују на познате науке као што су физика, нарочито атомска, па и квантна физика, медицина, економија, … Руку на срце, њега је интересовало како може остварити добит на коцки. Грубо речено то се може десити случајно. Да би играч осигурао добитак потребно је много више уложити него што ће добити.

Математички метод

У огледу О геометријском духу – што ће рећи добро промишљених и савршених – доказа, Паскал се залаже за методе којима се служи математика која би се унивезално примењивала, што је апсолутни нонсенс, јер се те методе не могу примењивати у теологији коју он нарочито апострофира. И овај текст као и остали из ове књиге је од историјског значаја. Иначе, Паскал предлаже два правила:

„Аутентичан метод, помоћу којег формулишемо најсавршеније доказе, утемељен је на двома правилима. Прво правило забрањује термине чије значење није претходно прецизно објашњено. Друго нам правило налаже да никада не формулишемо став који није заснован на познатим истинским тврдњама…“ Ово би могло данас да прође само код математичких лаика, али се не може порећи иницијатива овога на формирање данашњих математичких теорија које се налазе у многим и веома различитим логикама. Он даље говори о дефиницији која мора да има нека нужна својства која су  и данас важећа. Дефиниција не сме бити креативна (описивана са претерано мого речи), не сме се дефинцијом један појам описивати истим или мање јасним, тј. требало би избегавати cirkulus vitiosus,… Не би требало означавати истим термином два различита објекта…  Дефиницијом се даје ново име за описани објект, не упуштајући се у природу тога објекта. Паскал је сматрао да се прецизношћу дефинисања и дедукцијама (строгим доказима) може ефикасно борити „против софиста и њихових подмуклих клопки“.

„Математика је савршена учитељица овог метода.  Кад говори о простору, времену, кретњи, броју, једнакости, као и многобројним срдним терминима, она их не дефинише, јер људи у математичаревом језичком подручју тачно знају на шта се термини односе. Додатна појашњења не само што не би била поучна него би изазивала збрку.“ Тачно је да је математика савршена учитељица математичког метода. Рекло би се да је ово таутологија. А овај други део Паскаловог тврђења да математика не дефинише простор, време, кретњу, број, једнакост просто није тачан. Није ме зачудило то што је Паскал тако тврдио у седамнаестом веку, али ме чуди да је оваква тврдња  у књизи остала без коментара, па и без објашњења мотива да се овај Паскалов текст нађе у књизи. У време Паскала једина аксиоматски устројена теорија, формална теорија, била је Еуклидова геометрија, то је био и разлог да Паскал метод именује као геометријски, тј. у геометријском духу, а мислио је на математички метод, пре свега на прецизност.

У формалним теоријама и у оним наукама које користе дедуктивне методе дефинише се и доказ. Дефиниција доказа се може наћи у свакој књизи из математичке логике. Паскал не дефинише број. Мислио је на природне бројеве, иако касније употребљава деобу да би дошао до појма бесконачности. Природне бројеве је аксиоматски устројио тек Ђузепе Пеано (1858-1932). Прво се набрајају Пеанове аксиоме, потом се дефинише скуп на коме важе те аксиоме, а елементи тога скупа су природни бројеви. Много је времена прошло од Паскала до Пеана. Користећи природне бројеве дефинишу се класе парова ових  и операције са њима, те се добијајау цели бројеви итд. Да би истакао значај природних бројева Л. Кронекер (1823-1891) је реакао: „Бог је створио природне бројеве, а сви остали су људско дело.“

Паскал је тврдио „да математика није у стању дефинисати ниједан од фундаменталних објеката, као што су кретња, број и простор“. Oна  „је заснована на претпоставци да сви знамао шта се подразумева под речима “кретња“, „број“ и „простор“.“ Паскал је погрешно мислио да је математика јединствена теорија, те да су у њој основни појмови који се не дефинишу: кретња, број и простор. Простор се такође дефинише на различите начине. Уобичајено је да се простори разликују према димензији. Људи су навикли на тродимензионални простор. Многи га зову и физички. Али да је само то физички простор, тај који има три димензије: дужину, ширину и висину, а да нема димензију времена, онда бисмо изоставили и кретњу. Вишедимензионални векторски простори су данас врло обични, а постоје и закривљени, они су такви због гравитације. Постоје разне врсте геометрија, брзина зависи од брзине кретања система референце,…

Време

Што се времена тиче, ту постоји много проблема о егзистенцији па и о природи времена. Питање је да ли је време димензија простора или је време независно од простора? Питање је да ли време има само једну димензију како се до сада третирало у физици? Ако време има једну димензију, онда је време простор. Оно је простор и ако је димензије нула. Ако се може изаћи из неког простора, или како су до скора тврдили физичари и филозофи физике да се из црне рупе не може изаћи, па су се неки од њих предомислили, међу њима и Стивен Хокинг (1942-2018), питање је, да ли се може изаћи из времена? Ако се може изаћи из времена, да ли се тада може остати у истом простору, или се мора изаћи и из простора? Ако се простор може кривити, да ли се и време савија? Да ли гравитација савија време? Као да се време креће по круговима чији је центар мисао. Ако време не постоји, онда постоје безвремени људи или су то ванвремнски или су исти само немају свест о томе. То би се могло дешавати у безвременском простору. Неки физичари су забринути како би математика описивала ове ситуације са временом и без времена. Било је случајева да је математика описала нешто, а да је то нешто пронађено много касније. На пример, Аполоније (262-190) из Перге је пронашао конусне пресеке, а Кеплер (1571-1630) је после скоро два миленијума доказивао да земља ротира око сунца по елипси. Сад већ ни то Кеплерово није као што се мислилo, јер путања земље зависи од кретања целокупног сунчевог система.

Простор се данас прави према проблему који би требало решити?!

Време је новац тврде трговци. Мислим да они налазе такве просторе у којима је то истина. Исус се сукобљавао са трговцима. Сукоби још трају. Новац није више монета за поткусуривање. У стању је да избуши границе и оног простора који нисте ни сањали.

Сваки свет има своје време. Када се каже да време не постоји то значи, не постоји универзално време које важи у свим световима.

Време не постоји онако како га замишљамо. Многи га и не замишљају. Једни зато што не могу, а други, исто, зато што не могу. Време је само прошлост. И ужасну тескобу осећа свако ко нема никога да му о њој каже неку реч. Да га потапше. Да га додирне речју. Знам да има још људи који мисле овако, али кад год помислим на њих мени се увек чини да им не могу ништа. И они можда мисле да мени не могу ништа. Нико никоме није од помоћи. И да нису онога попели на крст, и да није он подигао камен и одлепршао, ми бисмо сада били у гадном сосу, (кад кажем ми мислим на оне који мисле исто што и ја и на оне који не мисле), не бисмо имали с ким да поразговарамо, не бисмо имали коме да се пожалимо, не бисмо имали илузију да имамо некога. Били бисмо бедници, као што јесмо, разговарали бисмо сами са собом. А то је исто као кад разговарамо с њим. Осећали бисмо се као богови. У ствари, ми то и јесмо, али се ретко кад тога сетимо, други који се исто осећају не маре за нас. Зар није време да се запитамо чија је охолост?!

Бесконачност 

Бесконачност је опчињавала Паскала. Уочио је да не постоји највећи број, као ни највећи простор, а и са друге стране, да не постоји ни најмањи. Иако у данашњим просторима имамо и нула простор, као простор димензије нула. А и Паскал је констатовао „да се све величине налазе између ништавила и бесконачности“.  Кад би се данас Паскал кладио на Бога, није сигурно да би добио, јер се мора дефинисати простор за одговарајућу вероватноћу, а то би био теолошки простор у коме се верује или не верује, али шта ако има и неодлучних?!

Већи део текста Паскал је посветио проблему дељења простора, трагајући за најмањим простором. Било би логично да најмањи простор буде нула простор, али није. Деобом простора се као резултат добија нула простор само у случају када делимо нула простор. Овај закључак би се могао уопштити на деобу било којег објекта, па и на бројеве као објекте неке математичке теорије. Како год нешто делили и колико год пута то радили не може се као резултат добити ништа. Не може се нешто поделити на неколико ништа, па када саберемо та ништа онда нећемо добити оно нешто, него ништа. Тако бисмо коначно добили да је нешто једнако са ништа. Друго је питање како ефективно спроводити деобу. Паскал је био на трагу инфинитезимала за то му је и Лајбниц и одао признање.

Подсетимо, иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да пригрли цео свет. Б. Паскал  каже: „Нема ниједног математичара који не верује да је простор бесконачно дељив. Математика не би могла постојати без тога закона, као што ни човек не може опстати без душе.“ Чему ова компарација, ако није у птању, Верујем, дакле постојим?

Бесконачно дељење простора како га је Паскал описао у овом свом трактату није математички проблем. Више је физички, а још више филозофски. Уосталом, Паскал је говорећи  једном о теологији рекао: „Боље је да сам се држао филозофије моје једине струке.“

Страшило или математички дух

Паскалов текст О геометријском духу многи сматрају апологијом математичке методе. Ако би се текст односио на одбрану, онда се из текста не види од кога је Паскал бранио математички метод. Пре би се ово могло крстити препоруком или залагањем за математички метод, па чак се овај текст може назвати и одом математици. Овај Паскалов текст се може звати и Страшило јер је вековима плашио недоучене. Он их и данас плаши што доказује и пратећи текст у овој збирци од неколико Паскалових текстова чији је значај није само историјски. Ваљда је због тога и споменута историчарка књижевности Матија Гргат коју преводилац парафразира „да знаност, у чију вредност не сумњамо, не вреди много ако не испуњава човеков основни духовни императив: упознавање Бога.“. У импресуму је напоменуто да је преводилац по питањима математике консултовао своју школску другарицу, а боље је било да je консултовао неког ко се бави филозофијом математике, а још боље је да је рукопис снабдевен поговором неког таквог стручњака. Тада оцене текстова Б. Паскала не би биле паушалне и свакако не би шкодиле Паскалу већ би му обезбеђивале место које је овај горостас књижевности и науке заслужио. Можда је требало споменути да се за одређену науку човек мора наоружати одређеним логичким мишљењем, те да су процеси дедукције, који се готово не разликују од процеса доказивања теореме. У уметности, као и у религији, нема логике.

Застарашујућа сфера чији је центар мисао

Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату.  Човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда. Како рече песник, Не може се побећи од истине да је свест о незнању први услов за приближавање Богу.

***

Мичио Каку (1947-), теоријски физичар, недавно је изјавио да се може доказати да светом влада универзална интелигенција, па, нека свако то тумачи како му одговара! На ову мисао Какуа скренуо ми је пажњу мој пријатељ, математичар Слободан Тричковић.  Каку није апострофирао Паскала, али очито да му је он био у подсвести.

Неки физичари су сматрали да је свет настао праском, што бисмо протумачили као несрећним случајем, па се потом свет усавршавао, а сада се појављују сасвим супротна мишљења да је свет на почетку био у савршеном поретку, те да је после долазило до све веће енторпије. Питање је да ли се ова физика може применити и на социјализацију. Тежња је човека за осамостаљивењем, или како кажу да већим степеном слободе, то би у перспективи значило да ће свет бити само скуп јединки, то ми не личи много на неку озбиљну перспективу, али да таква заговарања могу довести до хаоса то ми се чини извесним.

Верујем да постоји брзина већа од брзине светлости, њој је потребан простор који ће јој бити обезбеђен. Брзина ће се стално повећавати. Инструменти за њено мерење каскају. Уобичајено.

Епиктет и Монтењ 

У свом тексту „О читању Епиктета и Монтења“ Паскал замера Монтењу што разуме мистицизам, али не живи као мистик. „На пример, он тако, по навици,поштује локалне обичаје. Јаше коња (што не приличи филозофу) зато што му то годи…“ „У браку је веран само зато што не воли непријатности.“ Бољи би био закључак да Монтењ не живи као мистик зато што разуме мистицизам! Епиктет напада лењост, а Монтењ охолост. Паскал замера избор једног или другог, јер који год порок изаберете са убеђењем да сте изабрали мање зло изабрали сте порок. Иначе, Паскал је веома ценио оба поменута мислиоца што потврђују његове оцене:

„Мислим да је Епиктет ненадмашан кад ремети мир оних који траже мир изван себе. Поред тога, он своје читаоце убеђује да су истински робови и бедни слепци, и да ће живети у болу и заблуди, од којих беже, уколико се безрезервно не приклоне једином Богу.

„Нико не може боље од Монтења: обуздати охолост људи који се, занемаривши веру, диче својом праведношћу; разуверити људе који су привржени својим мишљењима; и човеку тако убедљиво предочити његову скоро тоталну помраченост и заблуделост да му је, ако иоле осећа своју праву природу, немогуће зазирати од мистерија. Човеков дух је до те мере смеран да му не пада на памет да доводи у питање утеловљење или тајанство причести, што прост свет пречесто чини.“

Нема сумње, да се човек мора окренути себи, а да се све мора читати критички. Онај математички метод је Паскалу помагао да успешно сецира мисли у текстовима које је читао. Не упуштамо се сада у његове закључке, многи од њих су и данас валидни, издржали су критике са становишта разних филозофија. Свако је то због дубине Паскалових мисли, али и због стила, а под тим подразумевамо пре свега веома јасно и систематично излагање.

Морам овде да приметим да сви они који можда замерају Паскалу било какав недостатак у одбрани вере морају знати да је Монтењ био близак са неколико краљева, да је за њих и ратовао, а да је Паскал ваздан био са друге стране од моћника.

Где тражити решења

Невероватно је колико је искуства сажето у Паскаловим списима. Велики мислиоци као Пушкин, Достојевски, Ниче, Толстој… умели су да сажму епоху и да је оставе човеченству. Паскалу је несрећни догађај, данашњим речником, саобраћајни удес, утерао провиђење у главу. Од тог дана он је мисло да га је сам Бог спасио, те се и он због тога преобразио. Многи истраживачи који су се бавили делом Паскала су прихватили то здраво за готово. Међутим, Паскал је био верујући човек и пре тога догађаја. И није напустио науку зарад религије. Пре ће бити да, трагајући за решењима која су јој недокучива, душа „…превазилази сферу свих бића, заустављајући се, смирена срца, пред престолом Бога.“, те је Паскал та решењима  потражио у вишим сферама апстракције и тако је стигао до прекрасне идеје да је кључ за сва решења Бог. Идеја није нова, али он ју је другачије представио. Није била новина, нити је он био први, који је разговарао са Богом. Па то сви чине и чиниће, кад год се нађу у тешким ситуацијама. Чак и он који нису верници. Паскал је имао велику душу. Обично старији људи у оквиру својих припрема за одлазак у други свет почну да се преиспитују и да за своју душу траже неко добро место јер су сазнали да је све материјално ништавно. Сетимо се Св. Цара Константина који је објавио да је сањао крст и да му је Бог рекао да ће у том знаку победити. Паскал је био млад, а у његову душу су смештане све недаће, и огромни светови, „чији је центар свуда а кружница нигде“. Невероватно је какав је старац био тај млади човек, мислио је да „природа апсолутно не подноси вакуум“. Али ни душа, мој Паскале!

Крштење

Кад је реч о крштењу данас, морамо се сложити са Паскалом: „Када је црква била у повоју, катехумени, кандидати за крштење, били су подучавани. Другим речима, они су, пре крштења, морали подробно изучити мистерије вере, окајати свој пређашњи живот, стећи огромно знање о величини и узвишености вероисповести, и о основама хришћанства. Они су, дакле, након истинског и очигледног преобраћања срца, након преживљеног периода страсне жудње за крштењем, заувек приступали изабраној вери.“ И у житијима светих отаца пише да је тако било, да су било подвижници.

Паскал примећује да се тај обичај изметнуо, те да се деца крсте одмох по рођењу. Наравно, без свести о вери, угурани су у хришћанство против своје воље. „Познавање вере више није предуслов за пријем у Цркву.“ – и са овим Паскловим тврђењем ћемо се сложити.

Приметимо да је овде могао навести и она покрштавања која су вршена по Латинској Америци под претњом смрћу. То су радиле и друге религије. Није то било својствено само хришћанству. Али, ако је великом апологети Паскалу то промакло у тексту Првобитни хришћани и хришћани данас, чије су поставке истрпеле зубе времена, које су важеће и данас, његова је апологија ипак штампана у Мислима, нажалост, постхумно. По питању крштења и односа према вери није се ништа изменило од Паскала до данас. А и не верујем да ће икада. „Црква од своје пастве захтева ништа мање од савршенства.“ – а требало би да то захтева и од пастира. И то најпре од њих. Кад бисмо то имали, онда не би држава поправљала Цркву, не би судила поповима за напаствовање деце и за друге разноразне лоповлуке, па и хедонизам. Све је наопако, а то је опако!

Данас се у цркву улази крштењем по рођењу, дакле, не својом вољом.

Данас се у цркву улази донацијама, а где-где и оружјем.

Данас се у цркву улази рушењем комшијине куће.

Данас се у цркву улази да би подметнули бомбу.

Данас се у цркву улази да би је опљачкали.

Данас се у цркву улази да би је онередили.

Данас, а сутра?!

 

Maja, 2019.

Ниш/Агиа Тријада

 

 

 

[1] Блез Паскал, Увод у вакуум, Београд: Службени гласник, 2019.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *