Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

Савесно, Отисци свесног[1]

Човек се свакодневно сусреће са отисцима. Отисак прста, шаке, стопала, зуба, анатомски, златотиск, еколошки… Отисци су грађевине, баште, уметничка дела, књижевна, филозофска, религијска, поетска, слике, скулптуре, музика, отисци су, нажалост, и пустиње… Отисци су и ожиљци душе. Отисци су и отисци душе. О овим последњим ћемо овде распредати приче. Говорићемо о отисцима душе песника и мислиоца Ристе Василевског (1943 – ). Његови отисци су изашли два пута, из душе, па из штампарије, тиме се он објавио као човек. О тој објави овог врсног ствараоца ћу овде писати, а циљ је да се и ја са својим утисцима промакнем поред великог човека, да некако заједно изађемо пред Господа. Надам се да ће се читаоци уверити да овде није реч о пуком приказу књиге.

1

Добих недавно књигу са поднасловом, Филозофеме, анотације, цртице. Одмах сам се дао у потрагу за речима из поднаслова које су требале да ми појасне наслов, и не само мени него свима који знају да читају ћирилицу, а наслов је јасан, Отисци свесног. Најбоља од понуђених речи јесте „цртице“, али и она је сувишна. Она друга може да значи „белешке“, што у овом случају значи исто што и цртице. Реч „филозофема“ може свашта да значи, и о томе се распреда на Википедији. Стари Вујаклија наводи следећа значења: питање из области филозофије, филозофско учење (или: тврђење, мишљење, посматрање). Речи „тврђење“ и „мишљење“ имају исто значење, а оно се може подвести под метафоричним насловом Отисци свесног. А Отисци свесног су резултат свесног посматрања. Дакле, наслов је одличан, казује све.

2

Језик у књизи је избрушен, што би данашњи критичари рекли исцизелиран, а та реч је што се српског језика тиче потпуно непотребна. У књизи се могу срести и веома успеле примене компјутерског дизајна. Што, дабоме, личи на сигнализам. Али, само личи. Реч је (пре)судна. Ако судбина уопште постоји, онда је Реч човекова судбина. И овде је Реч победила.

3

Ја сам може бити по природи оштар човек, па ми је и језик такав. Можда се некоме чини и да је поган. Али, обично кад завршим текст покупим погане речи и бацим их у свемир. Нека иду бестрага! Надам се да неће загађивати књижевну средину. Све се надам да ће погане речи сагорети њихова злоба. Али то је само нада. Невоља је у томе што остане мисао. А од ње се не могу отети. Ма, и језик сам свој заборавио, а други нисам научио.

4

Чепркајући по Отисцима покушавам да проникнем у оно са друге стране. Чим почнем, чим зашиљим оловку и притснем њен шиљак на неки отисак,  одмах ме нешто штрецне, а не смем много јако да притискам, бојим се да отуда не зине нека гадна мисао на мене, нека ала коју нећу моћи да савладам, али путујући тако видим да је то једна језичка питомина, па се питам да ли сам ово ја, или, где сам био досад, да ли ја то добро разумем? А због чега сва ова питања? Зато што је све јасно написано. Јасније и боље не може. Занимљиво је, и хвале вредно, да у обимној књизи, 500 страна, нема оних  грозних речи из поднаслова књиге.

5

            Ристо Василевски је нашао начин како да изађе из себе. А мој проблем је како ја у све то да уђем а да се не сударимо. Постоје многа врата, велики број потхода, јер велика је разуђеност идеја, интересовања. Како да нађем права врата, моја, на која ћу ући, проћи кроз текст као кроз музеј кристала, а да при том ништа не оборим и не сломим. Упркос томе што су та „тешка врата“ широка и уочљива из даљине тешко се улази, јер док ја стигнем Сунце зађе и она буду затворена. Зато често почињем читање испочетка. И да се похвалим, то ми причињава задовољство.

6

Текстови су питки – као старо вино – обарају са задршком. Бацају читаоца у патос.  Неки су текстови брушени накнадно. Обично се у таквим случајевима изгуби интима, топлина, осећајност, па и искреност. Добија се на чистоти, али нисам сигуран да би због тога требало жртвовати осећања, тј. поетичност. Међутим, они који нису читали првобитни текст, а неке делове неће ни прочитати јер су заувек изгубљени, они неће ништа ни приметити. Они ће имати пред собом текст који је умивен, дотеран и нашминкан. И сам Василевски је свестан тога да накнадна памет може све да поремети. Он пред читаоца износи следећи отисак: „Свест мора да претходи сваком стварању. Јер накнадна свест може све створено да поништи!“ (стр.436) Ово се може схватити и овако, Створитељ се не каје, или Створитељ може у ходу преправљати, мењати, дотеривати дело, а да ли се дешавало да своје дело поништи тога се заиста не сећам. Не замерите: „Само док је тачка свежа, може се, евентуално, реченица наставити.“ (стр.431) Није ништа речено о мењању већ написаног. Да се разумемо, тачка је велика ствар. Тачка није играчка. Најбоље је не стављаати тачку тамо где не треба!

7

Афоризам је богомдан. Треба стално имати на уму да се код нас мисли о афоризму као о вицу. Афоризам није виц. Афоризам је кратка форма. Најближи је поезији, или поетско-филозофском запису. Ту способност, ту моћ да се изразе афоризмом има веома мали број људи. У Отисцима Василевски се показао. То ћемо приписати песнику Василевском. Другачијих записа у овој књизи и нема. Чини се да је садржај ове књиге одређен ауторовим животом, што у литератури није први пут. Овде је Василевски изручио што му је било на савести. Неке од тих чињеница су га дуго мучиле и оставиле су Отиске који нам сада не дају мира. И Ниче (1844-1900)  је писао да он није крив што многи нису способни да са мало речи кажу оно што треба. Многима је тешко и да разумеју. Сложићемо се са Василевским: „Ако неко не разуме оно што сâм пише, како то могу разумети они које он уопште не разуме?!“ Афоризам је привилегија. И да поновим, афоризам није виц!

8

О савести и свести се може говорити са позиција филозофије, психологије, социологије, права, религије, поезије, па и књижевности готово сваке врсте… Математичар Роџер Пенроуз (1931-) је свест сводио на „квантну гравитацију“. У енглеском језику се за ова два појма користи иста реч consciousness и она зависи од контекста. У српском није тако. Василевски овако користи те две речи: „Само они без свести могу уобразити да су савест неког друштва.“ (стр. 78; подв. С. Б.)  Савест је свест, унутрашња свест. Е. Хусерл (1859-1938) каже: „Свест је борба са савешћу.“ Дакле, савест је борба са самим собом. Резултате те борбе читалац може наћи у Отисцима свесног Ристе Василевског. Читалац ће свакако бити изненађен открићем да је Василевски изнео на видело баш његову борбу, баш његове дилеме, баш његова размишљања о животу и о смрти. Некада са подсмехом, а некада, богме, и са кајањем, са горчином, па и са „грижом“ савести. Свесно, наравно.

9

Нисам први који се хвата за време. Временом су се људи бавили одвајкда. Од древних Маја, преко Паскала, (1623-1662) Ајнштајна (1879-1955)… Ко зна ко се све није ухватио за време. Сваки од њих је мислио да је то било на време, или у његово време, или у право време. И ја сам неколико пута „упадао“ у време. Једва сам отуд извукао живу главу. Ево и Ристе Василевског у времену. Њему се може. Он је песник. Сјајан текст Василевског, Из времена, о времену, есеј, збирка есеја, медаљони, поезија, права, врхунска поезија.

10

Веома је занимљиво размишљање ингениозног Ристе Василевског О постању. Он тврди да је Време мајка свих ствари и појава, па чак и да је Време Мајка Божја. На другом месту (стр. 429) он поставља ствари друкчије. Пита се, а пита и нас, додуше, у заградама: „(… ко је створио Ствараоца?)“. Стидљиво. Аутор овога текста има друкчију поставку: „Мисао је Мајка Божја.“ Може ли се „мисао“ заменити „временом“ то може бити предмет неке друге расправе. У сваком случају дубина мисли да је Време Мајка Божја Василевском се не може оспорити. Уопште, када је реч о основним филозофским, а и теолошким поставкама, које у математичким теоријама називају аксиомама,  пожељно је, или боље речено најбоље су оне које се не могу ни доказати, а ни оборити, и оне постају предмет вере. Да ли ће време потврдити тврдњу Василевског?  На то питање би можда могао одговорити пророк, а Василевски каже:

Време је Мати која је однеговала први плод који се њеном вољом једном распрснуо на ко зна колико милијарди делова. Ти делови су, касније, расли, постајали планете које су се везивале једна за другу, формирале, готово породичне галаксије, у којима влада хармонија и савршен склад.

У једној таквој галаксији родио се Њен Син Бог, који ће на планети Земљи створити унутрашњи и спољни свет и у њих уградити свест о постојању, животу и његовим правилима“ (стр.163).

Кад смо већ код вере, Ристо Василевски пише: „Вера је као вода која се улије у крв, пренесе у свест и прати је до краја. И као духовно окрепљење и као страх истовремено!“ (стр.248)

Време будуће не постоји. Постоји садашње време као тренутак. И постоји прошло време као фикција, у ствари не постоји јер је прошло. Постоји сећање на прошло време. Прошло време се шири и оно једног момента може у глави да пукне као клобук. Да ли ће тада настати нови светови? Мислим, да. И то без страха, мој господине, Василевски.               У сваком тренутку, право је чудо писати на два језика, и то на језику поезије. Дивим се. Дивим се раскошном таленту и изванредним мислима Ристе Василевског који сваког дана урамљује своја осећања и своје мисли у песме, а сада ево и у есеје афоризме, печатује их својом песничком душом по којој их свет распознаје, пакује своје и наше и васељенско време од кога прави Мајку Божју, које сваког дана простире од Наколеца до Смедерева, а по ноћи их савија у свитке и оставља за поколења. Човечанству остаје Ристино време, а ми смо имали среће и да га живимо заједно са њим. Ето.

12

Време је мајка Божја значи и да временом човек може све да достигне. Бог је постао човек. Можда ће доћи време када ће  се остварити обрат овога тврђења. Требало би на томе радити, чак и када се чини немогућим.

Какав год био временски систем, независно од димензија, и незвисно од његове брзине, човек ће бити у сваком.

За све треба времена.

Историјско време је изнедрило Бога. Ако и није тако, онда је оно родило Песника, а Песник је измислио Бога.

Време руши и ствара. И рушење је стварање.

Сат се може зауставити, а време, не!

Време може све зауставити, осим себе.

Све је у времену.

Време је у човеку. Можете га звати биолошки сат.   Можете му давати имена каква год хоћете, оно ће вам доћи главе. Човек је у његовој моћи.

Време савија човека.

Време доноси нове мисли.

Време ствара нове светове.

Мисао о времену се не може зауставити.

Време даје и узима.

Време (од)узима душу човеку.

Како је гадно то време, а човек га упорно чека. А оно најчешће прође као поред турског гробља.

Ход времена се установљава према отисцима – траговима – годовима.

Пусто време…

Најлепши атрибут времена је младост.

У наше време…

Отисци времена се виде на лицу човека.

Човек је одвајкада покушавао да заустави време.   Сада су му на располагању IT.

Рат против времена јесте генско својство.

Време (може да) носи свако бреме.

Време може да угаси Сунце.

Време се не враћа, али се може убрзати или успорити.

И смрт је одредница времена. Убеђен сам да ће људи нешто смислити како би јој напакостили.

Пробајте да одложите време, уђите у поезију!

Од времена треба отимати. Љубав је најбољи лек против времена. А и против злобника.

Ако сам ово мало одужио, морам рећи да је за то „кривац“ генијални Ристо Василевски. Ништа га нисам дирао, он је “заметнуо кавгу“. Он је смислио ово: „Време је Мајка Божја.“

13

Многи мислиоци су током историје, а то значи током прошлог времена, постављали ово питање које налазимо и код Ристе Василевског, нашег врлог песника и мислиоца: „Ко смо ми, у ствари?“  Цела ова књига у којој су Отисци свесног јесте каталог одговора. Има  и другде сијасет разних одговора знаних и незнаних мислиоца. Сваки књижевни, научни, филозофски, теолошки спис, сваки стих, свака песма, сваки свитак, свака реч јесте одговор на постављено питање. Све су то у ствари отисци. Али, нико на њега није одговорио. То смо ми.

14

На страни 197. Василевски који се много бавио превођењем, написао је жалбу самом себи. А коме би другом, кад он најбоље зна своје муке. Ево једног дела тог отиска: „Целог живота трошио сам себе, често не схватајући да то чиним. Писао сам књиге у које ће време сумњати до њиховог потпуног заборава; преводио писце – претако њихова дела из једног малог у други мали језик, мислећи да их тако чиним већим. Показало се да тиме нико није задовољан, највише писци које нисам стигао да преведем.“ Не знам да ли ћу својим коментаром нешто поправити ситуацију у вези наведене жалбе, али морам нешто рећи, тера ме неки ђаво, морам да ставим свој „отисак“ да бих колико толико померио она „тешка врата“. Иако је Василевски преводио разне текстове, мој ће осврт бити навијен на поезију. Поезија је чудо, али је немоћна без чудовишта! Све је превођење, цео живот, на крају вас преведу, а нисте свесни! А могло се то рећи и друкчије. Превођење из стања у стање, путовање од једне до друге тачке, и све се то може урадити из једне једине тачке, почев од тачке коју би требало фиксирати, бар за неко време, да вам се не би све сручило на главу. Да вам се не би после обило о главу. 

            Ново одело је услов за нову поезију!

И математика је у суштини, превођење. Филозофија, поезија, теологија, физика… свака има свој језик. Нико никога не разуме. Математика се толико „угојила“ да се ни математичари из разних области математике међусобно не разумеју. А тек медицина. Ако се на нешто пожалите психијатру, он ће тврдити да све то долази из главе. Ако се пожалите попу, он ће рећи, Све је то у Божјим рукама. Ако се пожалите хирургу, он ће рећи, То ћемо зачас да бриснемо…

Каткад се питам да ли је реч о Миљковићевом превођењу или се стварно појавила нека нова мисао.

Не могу да одолим да овде не споменем речи о превођењу Александра Мирковића[2] (1967-) из његовог сјајног аутопоетичког текста Страсти по преводиоцу: „У свему постојећем осећа се невидљива Присутност – Љубави! У Поезији – невидљива присутност Песника. У препеву невидљива присутност преводиоца. Колико год се трудили, печат Творца се не може сакрити. И не треба. Важно је само пренети Сушт, обући Му ново рухо, али рухо које пристаје.“ Мислим да овом инсерту није потребан коментар а да ће он бар делимично ублажити жал на превођење Ристе Василевског.

Када човек узме дете за руку и бирајући каменчиће на којима ће стати полако га води преко реке, успеју ли да пређу реку, знаће се да је човек превео дете преко реке. Некада су људе превозили чамцима и скелама преко реке, и то се може подвести под превођење.  Неки могу човека превести жедна преко воде. То превођење означава подвалу. И свако друго превођење које није по савести јесте подвала, и то најпре самом себи. А, ако је „отисак свесног“ при чистој савести, онда је преводом поезија добила ново одело, и за тим не би требало жалити јер су људи на добитку са обе стране границе која за преводиоца какав је Ристо Василевски и не постоји.

15

Завршићу „отисцима“ Василевског који показују његово великодушје:

*

Траг који остављам иза себе није само мој.

У њега су утиснути и трагови миленијума пре мене,

као и трагови свести о будућности и о ономе што сâм

морам да чиним за њу.“ (стр. 196)

*

             „Никада није мало оних због којих свако треба да постане бољи човек.“ (стр. 430)

*****

 

Постоје разни отисци. Сваки траг јесте отисак. Отисак стопала, у песку или у снегу? Отисак природе. Потомство је отисак, који је запечаћен геном. Ген је отисак само је тако упакован да будале не могу да га додирну. Могу да га гледају, па и да га лизну, али кроз стакло. Писмо и писмена јесу отисци, ако их нађу. Књиге су отисци, пирамиде су отисци. Људи су отисци. Њих је Створитељ удесио по своме лику. А добили су и свој људски печат. Господ је био великодушан, дао је сваком човеку свој печат. Ристо Василевски је оставио свој Отисак на ветрометину, али то је таква архитектура да може издржати свако време. Искрено, књига Отисци свесног ме је ошамутила. Изгледа да је моја глава тесна за овакву књигу. Хоће да пукне. Такав имам утисак, а и утисак је „отисак“.

 

21.6.2019.

Ниш

[1] Ристо Василевски, Отисци свесног: филозофеме, анотације, цртице, Смедерево: Арка; Скопље: Матица македонска; Смедерево: Newpress; Подгорица: Ободско слово; Требиње: Херцеговина; Боград, Штампар Макарије, 2016.

[2] Александар Мирковић, На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *