Стојан БОГДАНОВИЋ: РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ/Стоян БОГДАНОВИЧ: РАЗГОВОР С БОЖЬЕЙ МАТЕРЬЮ

Стојан Богдановић

Стојан Богдановић

РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ

I

Јуче сретох своју покојну мајку,

На путу господњем зауставих је за тренутак.

Иста је онаква, спечена и све некуд жури,

Ту пред анђелима и неки наши свеци беху,

Никада та жена да седне и мало да одмори,

Рекох јој са каквим људима данас седим,

А она ће, Знала сам,

Сви ћете горе.

II

Јутрос је нема,

Али ја разговарам са њом и кад је нема.

Очекивао сам да ми каже,

Нахрани музе, а то значи козу,

Па иди да се играш са децом.

Ваше је да измишљате Србију.

Нема ко други то да уради.

А ја идем да садим шљиве боњинке.

Под јесен ће из печалбе доћи песници,

То су људи,

Који знају да једу суво месо,

Да пију ракију

И да праве децу.

Који знају да нема живота без жена и без ракије.

 

А с пролећа почињу и љубав и рат.

III

Таман да пођем

Она се поново појави.

Об раме носи две кофе воде,

Под обрамицом пресавила се готово надвоје,

Шљиву понад Мијине главе да залије.

И он је био човек.

Волео је шљивку

И да се пење

Уз родно дрво.

IV

Споменух јој да је данас рођендан патријарха,

Утом, усред благдана нешто пуче,

Наш се разговор прекиде

Због сметњи и шумова на везама.

Сутра прочитах на инетнету,

Срушене су америчке куле и наши градови.

Ни једно ни друго

Не нашом кривицом.

Од кад је света и века,

Увек је крив неко други.

V

Малог није још нашла.

Враголан негде поред Тимока

Замењује славује, припевује девојкама.

Другог Миодрага од мисли саставља

Док на прагу на десници

Нежно, као маца, његову златну косу преде.

 

Као према небу

Повремено према ватри подигне поглед

Вариво да не искипи из главе,

Црне мисли

Око судбине намотава.

VI

Истиха покушавам мисао да уденем

Ал’ она се нѐ дā.

Каже ми строго,

Немојте децу да тучете,

Упитах скрушено, а ти нас

Што си тукла и за уши вукла.

Прекорно закључа причу,

Ви нисте били добри

Као деца сада,

А није добро ни потпун мир кад завлада.

VII

Све бљешти, сија,

Одмах сам знао да је Она.

Руке црне као зифт,

Сијају као нове ципеле.

Можеш на њима да се огледаш.

Ово је чудо.

Нисам блесав, видим.

VIII

Сваку причу започиње сабајле,

А завршава пред зору.

Каже ми,

Иди сад да учиш математику, поезију и музику.

Фудбал је безвезе,

Није то за србијанске сељаке,

То игра сиротиња која нема за виолину.

Најјевтинији је рачун.

Почни са таблицом множења.

Сети се како је Отац заповедио,

Идите и множите се.

IX

Жене не воле пијане мужеве,

Јер се њима тада свашта чини.

Само им се чини.

Зато гледај, бар неки пут буди трезан.

Буди опрезан.

Свакаквих жена има.

 

Избегавај мушкарце који се много хвале

И који криво саветују,

Који те наговарају само да радиш,

А да се ништа не роди.

X

Пренела ми је све што је Он рекао.

Увек смо се прибојавали Бога Оца

И увек је то било без разлога.

Он и није долазио, осим празником

И када треба деца да се праве.

Остало време је проводио са апостолима.

Правили су циглу,

А почели су и цреп да праве.

На јесен ћемо се уселити у нову кућу.

Стару су нам запалили Немци,

А најстарију Американци.

XI

Хајде сад спавај,

Ујутру обиђи виноград,

Помузи козу,

Пази да не прегори.

(Не могу сада да устајем,

Нешто ме стегао кук.)

 

Учи рачун, копај,

Виолину можеш и да слушаш,

А без рачуна нема ни љубави.

Чист рачун, дуга љубав.

XII

Разговору никад краја.

Кажем јој да не брине за рачуне.

Време се променило

Али, ја по старински,

Одох на послушање.

А рачуне ћу платити следећег месеца,

Или  Бог Отац када дође из печалбе.

XIII

Још нисам сео уз компјутер

Она започиње причу.

Прича ми шта и како треба

Са браћом и са рођацима.

Нека ти Матија каже,

Он је о томе одавно писао

И још га читају.

Ако те је стид да питаш Матију

(Није срамота не знати, срамота је не питати.

Најбоље је њега да питаш,

Он шурује са Оцем,

Њих двојица су стално у дослуху.)

Ако баш нећеш,

Питај Нешу Сенту, из Чукуровца,

Нека ти он то одсвира на увце.

Зна он то.

Зна и друге радње,

Али то није за ову прилику.

А сад морам да идем да помогнем Оцу

Око оне деце што их од блата и од ребара прави.

Некада је од блата правио злато,

А сада ево, дошло је пролеће.

 

Не ваља када царством владају зелени

Они што за војску и за женидбу нису стасали.

***

Стоян БОГДАНОВИЧ

РАЗГОВОР С БОЖЬЕЙ МАТЕРЬЮ

Перевод на русский язык с сербского Раиса МЕЛЬНИКОВА

Раиса Мельникова

1

Вчера встретил свою покойную мать,

На пути Господнем остановил я её на мгновение.

Худая, вся в морщинках, и, как всегда, куда-то спешит.

Здесь, у ангелов, стоят и некоторые наши святые.

Никогда эта женщина не садилась и не отдыхала,

Рассказал ей, с какими людьми сидел сегодня,

Она сказала: «Я это знала, – и  добавила, –

Вы все будете на небесах».

2

Прошёл день, её нет,

Но я также с ней разговариваю.

Жду, когда она мне скажет:

«Накорми музу, и это означает козу,

Поиграй с ребёнком.

Вам нужно думать о Сербии.

Никто другой за вас этого не сделает».

А я пойду сажать сливу боньинку*.

Поэты, ушедшие за хлебом, вернутся к осени,

Поэты – это такие люди,

Которые знают, как есть копчёную пищу,

Пить ракию

И растить детей.

Ещё они знают, что без женщин и ракии не может быть и жизни.

 

А весной начинается любовь и война.

* Боньинце – место рождения поэта

3

Просто иду,

И вновь она появилась.

На коромысле несёт два ведра воды,

Она почти вдвое согнулась, неся воду

Для сливы над головой Мийи.

И он был человеком.

Он любил сливку,

Любил лежать

Под родным деревом.

4

Я напомнил ей, что сегодня день рождения патриарха,

Во время разговора что-то трещит,

Наш разговор прерывается

Из-за шума и помех при соединении.

Наутро я прочёл в интернете,

Что американские башни и наши города разрушены.

Ни одно, ни другое

Не по нашей вине.

С начала сотворения мира

Виноват кто-то другой.

5

Она ещё не нашла малыша.

Шалун где-то на берегу реки Тимок

Празднует, поёт песни девушкам.

Она слилась мысленно с Миодрагом,

Стоя на пороге, правой рукой

Нежно, как котёнку заплетает золотые волосы.

Время от времени поднимает свой взгляд на огонь,

Чтобы отогнать, наложенные судьбой,

Кипящие в голове

Чёрные мысли.

6

Стараюсь думать о браке.

Но она не позволяет.

Строго заявляет:

«Не смей бить детей».

Спросил у неё:

«Не помнишь, как сама таскала нас за уши?»

Она подводит итоги разговора:

«Вы не были хорошими детьми,

И сейчас, когда уже стали взрослыми,

Не умеете сохранить мир».

7

Всё светится, сияет,

Я сразу понял, что была Она.

Руки чёрные, как сажа,

Как новые туфли блестят.

Можете в них смотреться.

Это чудо.

Я – не глупый, я вижу.

8

Каждую историю начинает с зари

И заканчивает до рассвета.

Она говорит мне:

«Иди и изучай математику, поэзию и музыку.

Футбол – это глупый выбор,

Он не для сербских крестьян.

В него играют бедные, у которых нет денег на скрипку.

Самый дешёвый способ учиться –

Начать с таблицы умножения.

Помнишь, как велел Отец,

Иди и размножайся».

9

Женщины не любят пьяных мужей,

Потому что пьяным всё кажется.

Просто, им многое представляется.

Так что, смотри, старайся быть трезвым.

Будь осторожен.

Женщины разные бывают.

Избегай людей, которые хвастаются,

А также тех, которые дают плохие советы.

От чужих советов, если сам ничего не делаешь,

Ничего не может родиться.

10

Она мне рассказала всё, что Он сказал.

Мы всегда побаивались Бога Отца.

А причин для этого никогда не было.

Он не приходил, посещал нас исключительно в праздники

И когда детей надо зачинать.

Остальное время Он проводил с апостолами.

Они лепили кирпичи,

Потом начали делать плитки.

Осенью мы переедем в новый дом.

Старый дом полностью сожгли немцы,

А самый старый – американцы.

11

«Теперь иди спать.

Утром обойди виноградник,

Подои козу,

Смотри, чтоб она молоко не потеряла.

( Я теперь не могу подняться,

Что-то болят кости, стреляет в боку),

Научись вести счёт, старайся,

Можешь слушать скрипку,

Без любви ничего не бывает.

Когда счёт в порядке – приятно жить».

12

Беседа никогда не заканчивается.

Я ей сказал, чтобы не волновалась по поводу счетов.

Время изменилось,

Но по старинке иду слушать скрипку.

А счёт я оплачу в следующем месяце,

Или, если Бог даст, когда выйдет издание.

13

Я ещё не сел к компьютеру,

Как она начинает рассказывать.

Рассказывает, что и как нужно делать,

Как поступать с братьями и близкими.

«Дай возможность сказать Матвею,

Он уже давно о том написал,

И его читают.

Если тебе стыдно спрашивать Матвея,

( Не стыдно не знать,

Стыдно не спрашивать).

Но лучше всего спросить его,

Он беседует с Отцом,

Они всегда договариваются.

Если не желаешь,

Спроси Нешу Сенту из Чукуровца,

Пусть он скажет открыто.

Он это знает.

Он может дать много советов,

Но это не к делу сейчас.

А теперь я должна идти помогать Отцу

Тех детей, которых Он изготавливает из грязи и рёбер.

Он когда-то делал золото из грязи».

Но вот и пришла весна.

 

Нехорошо, что страной управляют молодые,

Те, кто ещё не дорос до армии и до брака.

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *