Стојан БОГДАНОВИЋ: МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА[1]

            Мирослав Тодоровић се дефинитивно наметнуо као велики песник, озбиљан трагач који живи на готовс, који ваздан трепери независно од кише и од Сунца. Он слуша природу, слуша птице, слуша како трава расте, чује како пева трава: „Земаљски спис се разведрава/ Из свега о свему пева трава“. (Пролећни испис, стр.49). Он има велико уво за мисли стараца, столетних храстова, он њихову мудрост и муку преписује за потомке, окива је златним стиховима. Он са њима разговара као са божјим изасланицима. „У све тишем сјају јесењих боја/ Мотриш како се година стишава/ Шуми платно небеског разбоја/ Кроз видело сонета провејава“. И „спознајеш да живот је тихо умирање“. (Јесењи сонет, стр.50). Довде се стигло, до ове зрелости се дошло под јесен, „Јесен у Трешњевици јесен у мени“. Не стигне сваки човек до своје јесени, а наш песник стигавши тамо износи нам своје утиске и отиске: „Удишеш јесен, лишће жути и оПада/ Опада лишће у мени шуште речи/ Фијуче ветар кроз голо грање/ Као кроз скелет цвили као да дишем прозу/ О животу спрам давно угашене лампе/ Видим дечака петролејку што/ Још увек светли у сећању старца што у мраку/ Прелистава листове година сећа се“. (Јесен у Трешњевици, јесен у мени, стр. 45).  Тодоровићу је припала част да нам открије да је „Само тишина мрачна дубока/ Од свих књига речитија“. ( Харон Небојши Деветаку, стр. 41).

           Разговара сам са собом. Ти су разговори најтврђи. Они се претачу у књиге песама, есеја, прича о људима, из њих „се чује универзална тишина/ Из које ниче ова песма“. (Универзална тишина о животној песми, стр.46).

          Повлаче га и грчки мудраци, песници и филозофи. Способан је да заметне главу и крене путем Итаке. Ја бих Итаку измислио, а он, не, он је хоће живу. Погледајте Грчку свеску

          Тодоровић поседује и завидно образовање по питању поезије. Написао је више десетина приказа и есеја о стваралаштву српских песника…

Песник размотава папириће које је време обојило у жуто, размотава сећања, с времена на време отисне се у сан, па се тргне кад пред њим изненада бане песник који је чврсто стегао песму и подигао је високо као лучу да би му осветљавала пут, који је одавно већ на путу за вечност. Преписује то читким рукописом, а сутра ће сву ту муку угурати у компјутер, у ту луду главу која може да прогута милионе књига. Која може да поједе човечанство за неки лакши, дијетални, доручак. Чини му се да ће му тако бити лакше. Свима који су се (за)качили са поезијом се тако чини. Ал’ сутра ће нова мука пред њим. И песник ће јој се обрадовати.

Песме Мирослава Тодоровића су сада отвореније, наслоњене на живот, на муку, отуда је ваљда и њихова дубина, јер мука је та која трагедију уздуже, која продубљује мисао. Песме су му гушће и мудрије. Иначе, мисао има улогу да чврсто држи стих. Мисао је стих тек када пригрли емоцију. То јој је у поезији главно место и песма се по њему познаје, а по песми се препознаје песник који се тако, и само тако, објављује пред Богом и пред људима. Тако је и у Тодоровићевим песмама. Објавио се. Осећа се ламент. Али, није то пука кукњава. Реч је о дискретној песничкој жалби за проћерданим временом које је као највећи зликовац однело песникове пријатеље, песнике, кумове, рођаке, сељаке… Авангарда је одавно сустигла песника. Овај пут му је изашла кроз наслов књиге.

Тодоровић на више места износи свој став о песми, о поезији уопште, јер она је његов живот. Он живи поезију и живи за поезију. Он је обогатио песму по дубини, али се мора приметити и лексичко богатство и „понАД“ свега избрушен језик, прецизан до савршенства. Лексика му је природно наслоњена на Трешњевицу. Из Тодоровића свагда избија Трешњевица.

Трешњевица је центар света!

Милић, Мишић, Адам, Срба, Бата, Стојан… сви одлазе у Трешњевицу. Са свима песник разговара на клупици испод јасике. Понекад се о песничким мукама размењују искуства уз мученицу. Трешњевица често бива центар света, а буде и тачка са које се разгледа небо и путеви Господњи како у дубини плаветнила замичу и остављају песника без даха.

Нећемо погрешити, ако кажемо да је ово књига о песми, о стиховима. Песме Тодоровићеве излазе као утваре из тишине гробља на Свеловини. Зрелост му отвара очеву причу: „Од памтивека прича иста само рђе друге“. Са камена „очевог гроба“ „се све гласније види/Чујеш и оно што мислио си да не постоји“. „Овде је тишина најгласнија/ Мисао песме све на други начин чује/ Памти религију траве уписује/ Траве што све у окриље своје прима“. (Вечита истина светлости, стр.52).  У тишини Трешњевице Тодоровић чује гласове: „Из тишине мукле чујеш/ Живот како се описује/ Песма што наста из муке/ Дочекује те шири самоће руке“. (Гласови тишине, стр.54). Видљива „је само духа мука“. (Белина и празнина, стр. 55). Његошевски. Помислиће, можда, читалац да Тодоровић види све црно. Не, он само осећа и чује тишину и радује се, ево: „Седим на стени и/ Мотрим како је све песма“. (ЖУБОР светлости, стр. 35).

Поезија је усуд. Од ње се песник не може отети. А то је срећа за човечанство. Човек је највећи у свом свету.

Мука је онај део живота који се мери потрошеном мишљу. Без снажне емоције и дубоке мисли нема стиха, ни песме. То поНАД свега и јесте садржај ове Тодоровићеве књиге.

Тодоровићеве песме су пуне мука. Свака песма има своју муку. Није реч о његовим мукама, али може се рећи да су његове, јер песник осећа и туђе муке. Ове његове пасторке нико не разликује од остале његове деце, сви мисле да су његове, да их је он родио. Штавише, и читалац осећа порођајне муке. Негда сам записао: „Без велике муке, нико не пева лепо.“[2] Не би било лепо да прескочим Његоша, највећег српског песника: „Без муке се пјесна не испоја.“[3] 

Тодоровић хвата муку у лету. Не препевава и не допевава, он пева муку. Он је један од оно мало песника кога стално дрма песничка грозница. Дакле, хронична.

„Све је у ненаписаној песми“.  (Песма о томе, стр. 23). Не бих рекао да је у овој мудролији констатована стварност. Реч је о вапају. Као да је жал за неопеваном муком. Није лако кад „Годинама искри песма без речи јер ни речима није све дато“. (Коначно станиште, стр. 47). Тодоровић као ретко који песник чује очима, види звук, додирује светло… Он признаје: „Разговарам са дрвећем“. (Други наслов, стр.27). Тодоровић налази песму и по зараслим стазама својих година. О томе сведоче његови стихови: „Сада идем са штапом од дивље руже/ По зараслим стазама мојих година и као стари знанци/ Разговарамо са дрвећем/ Куцнем штапом о стабло букве/ Ослушнем оно што чујем са штапом о томе прозборим“. (СТИХОВИ О ШТАПОВИМА ШТО У/ златној тишини старе куће чекају/ мој повратак, стр. 20). Још мало да се надишем сјајних стихова па ћу прећи на оно шта су други писали о овој, а и о другим, Тодоровићевим књигама. Али, то је проза. О томе не мислим. Не мислим ништа лоше о доброј прози, али данас ми није дан за њу.

Тодоровић је верни поданик поезије, царице књижевности, и као да је прихватио максиму овога аутора: „Мисао је мајка Божја.“ Његова песма је дотерана. Овај искусни мајстор стиха неће допустити да песма изађе на светлост дана рашчупана, дрљава. Он је своју песму подигао високо као српског високолетача и зна да није ред да је сада приземљи. Овај велемајстор поезије зна да се без царице књижевности не може добити ниједна партија у великом царству књижевности, и да је то једино царство у историји човечанства које није пропало, које је истрајало до дана данашњих. У том царству стих је цар. Самодржац.

А како сам некада писао о поезији Мирослава Тодоровића:

мој пријатељ мирослав тодоровић[4]

дописује извештај на трешњевици

чека зеца у заседи да му стави

зрно соли на реп

помно слуша трешња како цвета

зар је од цвета постао топ

чуди се свом снагом својом

свлачи лук час бели час црни

чупка му брадицу

глади га

отпије гутљај мученице

мези повремено

преко плота баца поглед где је отац

косио све под паском лепе јелене

е тај човечина тај је богме знао

и да зајебе да коси

 

мирослав да не чује нико

прогута горку пљувачку још једанпут

горки људи горке песме певају

обзрне се да га које псето наше не цапне

очас све то тури у песму

заметну белу главу ненадано хитро

оде с милим богом да лови плавог анђела

од њега се каже праве најбоље корице

за књигу песама

дабоме

 

причају они што су долазили са оне стране

виђали су га у околини ариља

база около са оним добрилом[5] својим

одапиње своје песничке стреле

погађа центар непрестано

онако све певајући

 

[1] ПонАД рукОписа, Ниш: Ревнитељ,  2019.

[2] Стојан Богдановић, Зид, Ниш: Наис-принт; Београд: Апостроф, 2015.

[3] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Приштина, Народна и универзитетска библиотека, 1997. Стр. 38.

[4] Стојан Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007. Стр.43.

[5] Добрило Ненадић (1940-2019), српски књижевник.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *