Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦРТЕЖ(И) КАТАРИНЕ БАЋЕВИЋ

ЦРТЕЖ(И) КАТАРИНЕ БАЋЕВИЋ

            Веома сложене ситуације, чак и карактере људи, Катарина Баћевић виртуозно, једноставним линијама предочава гледаоцу, плени. На цртежу који илуструје догађај у вези представљања моје књиге Ехо, централно место заузимају стубе (мердевине, лестве) којима се стиже до облака, односно до седмог неба. До неба се може стићи и помоћу еха својих мисли. Иако је један прозор затамњен, постоје и други прозори кроз које избија светло што показује да ипак има наде. Али, они су изван собе у којој је писац заточеник својих мисли коме сазнање да је Мисао Мајка Божја стално подгрева наду да су она светла близу, да тунел није бесконачан, да је светло ту близу као што је Сунце, које је далеко, а близу, те да макар ехо допире до слободе! Доказ за то је и рупица на зиду из које излази (компјутерски) миш, који, зна се, иако је мали диригује на дисплеју. Он може све да нађе и све да реши, али и да опогани. Он је овде симбол моћи, тј. нове писмености. С десне стране шестаром, том математичком справом, симболом слободних зидара – масона, по којој сам добио надимак Шестар, ваљда зато што сам био мршав, кракат и оштар, затвара се круг Еха. У фронту цртежа је мислилац, сањар или стражар са оловком као стубом који му омогућава стабилност, а и да се ехом записа може стићи до неба. Када се у сну пењете уз стубе, то по свим тумачима снова значи да ће сањар напредовати. Али, Катарина Баћевић, или једноставно, Катарина Велика, даје алтернативни пут за небо, а то су степенице које производи ЕХО његових мисли. Међутим, стубе (степенице) и огромна оловка сугеришу сизифовску ситуацију при чему писац јесте Сизиф, оловка замењује тешки камен, а стубе су онај брег до неба, до бескраја, до апсурда. Степенице свакако могу да значе и силазак. Са те висине може сићи само мисао. Извесно је да се кроз зазидани прозор не може изаћи ма каквом геометријом се бавили. Зато је ту мисао и њен Ехо који вођени компјутерским мишем могу стићи до неслућених висина.

Оловка би могла бити и ракета којом се мисао испаљује у Небо. И тако је још од времена када је оловка била крижуља. Имала је камено срце. Камен о камен. Летеле су искре, све док се није дошло до пенкала из којег је црна мисао цурила на бео папир и (п)остављала трагове сневача.  И најзад, миш који је у стању да прогризе сваку мисао, па и да је џитне у небеса.  Отада, мој Албере[1], сваки је човек Сизиф = Сваки човек носи свој крст. У новијој историји, око два миленијума, забележен је само један случај да је неко свој крст изнео. То је био Он. Код Срба је Он био мали Бог, те му они дадоше једно једино име које му је и презиме: Божић.  И они који не верују у Христа и они носе своју мисао Антихриста, она је још тежа.

Сетих се сада да је шпиц често бивао писаљка. Њиме су се урезивале порукице на крајпуташима, а и надгробним споменицима. Због тога су и биле шпицкасте. Да би се преврнуо тежи камен користила се ћускија. Камен је дежурно сећање. Крајпуташ поздравља само оне који виде и који су преживели. Ако су на њему урезана слова, онда ће он поздравити и писмене. Сваки камен тражи свога Сизифа. То су људи знали и пре него је Ками инаугурисао апсурд као категорију постојања. Камен међаш је опомињао комшије, али не и њихове краве!

На овом цртежу писац је загрлио оловку. У соби из које се види само мрак, изгледа да му је она Спаситељ!

Оловка би могла да представља и глогов колац. У неким годинама проблем је како стићи вампира, или можда ђавола. Питање је и, да ли се уопште може стићи до срца ђавола? Или би требало с времена на време да се протресе писац како би листови излетели из његове главе која га је искривила као пуна крошња, као старо дрво. Због тога је на цртежу и постављена оловка да би се за њу привезало дрво као за притку у Гетсеманском врту.

Организација цртежа је савршена. Смишљено и нацртано!

Мислим да је веома важно и шта пише испод цртежа. А пише,

Господину Богдановићу,

срдачно,

КБ

17.12.2019.

Наративност цртежа је видљива већ на први поглед. Слика има причу и то сложену, али је она јасно видљива јер је изванредно испричана. Реч је о филигранском везу. Може се рећи и да је цртеж Катарине Баћевић веома допадљив због допадљивости приче.

Цртеж је у вези са душом аутора. Он је и основа и потка сваке слике. Он је идеја водиља. Из њега истиче интима, дакле, душа, првина осећања и мисли сваког уметника. Суштина цртежа је расправа са собом о животу уметника. Она убедљиво зрачи из цртежа Катарине Баћевић. Као какав врстан сценограф Катарина Баћевић је брижљиво припремила и наместила кулисе за представу. Представа може одмах да почне.

 

———————————————-

[1]   Албер Ками, Мит о Сизифу, Ниш, Просвета, 1997. Превео  Ристо Лаиновић.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.