Милијан ДЕСПОТОВИЋ: ЧИПОВАНЕ КОПРИВЕ

ЧИПОВАНЕ КОПРИВЕ

Милијан у радној соби у СубјелуЧИПОВАНЕ КОПРИВЕ

Данас су бољи комуникацијски канали,
па имамо веће и брже ширење лажи
.

Умберто Еко

Почупати коприве испод језика,
ма, није то тако једноставан чин.

Њена лоза има безжилни корен умочен у уранијум,
воњ уоколо заварава траг,
а жари, у можданицу право, удара!

Мишија утопија постаје виртуелна стварност,
линк угриза, стиже у таласима
и сви  се разбеже у јуродиве подруме.

На одру времена пише: – Забринут мачак.
Мишеви немају право да брину за себе,
од њих се само тражи да мирно уљегну
у велике глобалне чељусти.

Шта ће те ви сами себи,
не треба вам ни  потомство,
доброта смрти се бори за ваш дуги одмор,
за путовања на којима нема граница.

Конектујте се сами,
немој да вас убеђујемо у то.

Што су ти мишеви глупи,
људи су лакше укапирали наш оглед
одвађеног мозга, сад смо равноправни:
зло је добро, добро је зло!

Ширимо засаде коприва, она је у складу
са очима које се одмарају, нема потребе да гледају.

Обрађивачи простора коначно могу да одахну,
мождане наказе створиле су добре услове
за сетву лажи у коју и сами верују као у истину.

Коначно, добро је бити помало луд
кад су сви чиповани као коприве.

Чујем неке неумесне приговоре.
Па ко би други могао узорати
толике градове, њихове тргове, небодере,
болнице, библиотеке, ко ако не бомбардери?!

Просто речено, ако нема градова
не требају вам ни болнице, поручују,
а библиотеке, ко још данас чита?!

Стање је јавно, демократија вам
обезбеђује потпуну слободу.

Јесте ли нас разумели? – питају трудољубиви
глобалисти док се умивају кока-колом.

Не! Нема ништа нејасно,
само ако може да питамо:

Смемо ли да се јавимо из небеског гроба?!
питамо сви углас.

Заиста тражите много и поред тога
што сте све добили!

ЗАЗОРНА ГАЛЕРИЈА

Унутрашњи космос сведен на галерију

у којој све заморније обилазим поставку,

остао је без времешног кустоса –

сад све тумачи моје непоуздано сећање.

 

У нереду варниче лична стања,

превиђања и промашене слутње.

Какав вилајет

од метафора изгубљеног смисла!

 

Склањам мисао са зазорних слика

а онда чујем Андрићев глас:

„Настави разговор са Гојом.“

Замара ме ова епифанијска тишина

у којој више нема ни питања ни одговора,

расплићу се сва укрштања

у ретким белим власима

и спознаји да је време

прогутати последњи седатив.

ПРЕФЕРАНС ГРЕХА

Можеш се одрећи свега, и Бога,

родитеља не смеш!

 

Њихову светост природа је освештала.

Они су острво нашег потопа,

једина комета у душевном мраку.

 

Кад зверови огњиште растуре,

друго нећеш наћи,

своје мораш сакупити.

 

Касно је кад се то деси у камену,

још тужније

ако га ветар записује.

 

Тај запис гавранови носе.

у њему је семе чемер-траве

чије обрастање казује

да је у току преферанс греха.

УЗАЛУДАН САН О МОСТУ

Високо,

иза врхова оних,

планинских,

лебди мој последњи осмех

и гргољ бисерне наде,

коју је зауставило сазнање

да тонемо у бездан тмине

на којој ни орлови не гракћу.

 

То потоње свештенство

напустило је оне просторе ине,

и узалудан је

мој сан о мосту.

РАЗГРАБЉЕНА ИСТОРИЈА

Стално нагнут на прозору

између пљуска и грома, срдит,

изван свих битака

води рат са собом

и у најцрњем срцу – земуници

бива смола

за коју се лепе муве пљуварице.

 

Он путује,

али му надзиру кретање

и подмећу клизав белутак,

тако се душа лакше истреса.

 

Историја из које би поново да учи

и онако је разграбљена.

НОС

Кад нос премаша видик

време је за сервис свести.

 

Благост је души дала разум,

стрпљење, разговор и поштовање.

 

Подигнут нос је лажни одушак

тескобној души случајности.

 

Треба превазићи себе

и сопствену самоћу,

бити присан истини,

осион расуд везује руке.

 

Ево руке срећнима

и несрећнима,

да расуд самеримо.

ЗЛО ПА ЗЛО

Неда зло

ни речи о Добру изустити.

 

Добро је учинило довољно,

не мора то ни понављати.

 

Зло посрће и пада,

не види Добро пред собом.

 

Добро од зла,

само је добро Зло.

 

Никад се Зло,

Добрим није завршило.

 

Кад се Зло докопа силе,

оно само направи ново Зло.

 

Зло,

па зло!

ВЕЧНИК

Траг је то смелих, не смем назад.

О, смирености коју даје понос

можеш ли издржати пред великом игром

која те троши од праприче

онако осорљиво уткана у нит времена

тако да ни угризи среће нису мелем

ранама заселим у душу.

 

То се ја понављам просјајем истине

са сталном врућицом због божура

који сваког трена може да исклија

јер, крв је већник

ако већ није променила стање.

 

Себи често непротумачив

идем тим незацељеним трагом

ка светљивим костима

покушавајући да разумем

безгласно чаврљање хумуса.

ПИСМО ИЗ НЕИЗВЕСНЕ БУДУЋНОСТИ

Хаџи Драгану Тодоровићу

 

Ништа се није збило

а да није сквашено у души.

Тишина је хербаријум првог крика,

у њој је проговорила реторика слутње.

 

То није померање значења речи,

то су само њена отварања,

зато ти пишем из неизвесне будућности

без наде да ћеш ово икад прочитати.

 

Чиним то као сваки ботаничар тишине,

песници и онако нису са њом помирени.

РИЗНИЦА

У ризници камениви епитафи

мере дужину сенки,

сунце им окреће руке и главу,

као пред молитву

све сводећи у разметљиву тишину

јер свака молитва за исцељење

исписана је испод уредне маховине.

ПОСЕТА У СНУ

Мој предак се

у свануће враћа.

 

Заборавио је, каже,

да остави жеђ|

која му се меша

са вечношћу трава.

 

Ал’ ти, ипак, на миру спавај –

додадох ја – извињавајућ’ се,

што си

тако неочекивано

провалио у мој мирни сан.

ОСУЂУЈЕМО ЈЕДАН ДРУГОГ

Звучни капилари

немогућа прозирности

наум смутње.

 

Творац је овде предвидео свратиште

за сву багру планете

а ми осуђујемо један другог.

ЗВЕРИЊАК, ЛУДИЛО

Савест није плод лабораторије

нити бљесак муње,

то су зрнца крви,

одсутна или присутна осећања.

 

Формуло, формуло,

имаш ли ухо за крик,

где је граница благе таме

и дуге смрти?

 

Саучесници бацања песка у очи

не оклевају у чупању вида,

хумусно успевају да оплоде

мождани зверињак лудила

КЉУЧ

Овде, док спавам са звездама

мисли се преплићу са надом

и смирују од очекиваног.

Буран сан, заиста…

 

Хвала краљици ноћи на буђењу

и смислу свести о протицању времена,

шкртог времена,

свако од нас има га толико

да своју зиданицу стави под кров.

 

Носталгија у њој

биће само поменута, или неће –

зависи има ли улазних врата.

 

Немам потребе да се исповедам

кад пропева тишина немоћи.

 

Из моје згрчене руке

узмите кључ патње.

ОЧЕВА СУЗА

Кућо, зидана сузом крви,

твојим ходником шишти змија.

Она кутња давно те напустила

а само је она знала наш родослов,

старински рукопис да одгонета,

она, урођеница вечна.

 

Отац, тај невероватни камен,

скупљен крај камаре стакла

и просуте живе,

држи зенице у рукама

из којих, кроз абажур прстију,

капље стрпљиви восак

свинут до ивице небесног лука.

СПОМЕНИК НЕПОМЕНИКУ

Није могуће побећи од себе,

ни измолити опрост у храм загледав се.

 

И спомен крај жртве, некако, угоде,

као гудало, кад гласнику у руке метну.

 

Говори, а суши се грло пролазницима.

На том месту макоше и храст наде.

 

Све је окамењено. И клетва османска,

и Алексин крик, и поглед сужња босоногог.

 

Неправда се може сложити у камену,

али тај камен ће пропиштати од њених парафа.

ЕСТЕТА, ВРЕМЕ

Као петнаестогодишњак

напустио сам очев дом,

о томе

нисам консултовао Едипа

и сва мистична искуства

доживео сам кроз сан

тако сам постао стар

да би се вратио

очевом дому да одрастем.

 

Почео сам тамо где сам стао,

али више није било

вињете мог детињства,

очевог прекорног гласа,

суза је свеједно

само чекала тај тренутак.

 

Са наивним чуђењем

да протицање

може да осујети амбиције,

искусни естета, време,

постало је

мој једини саветодавац.

 

Од стварности се

не може побећи,

она је попут Бога,

стално је у вама.

ДРУГИ КРУГ

Записане речи

се не могу заменити било чиме!

 

Оне имају своје значење,

оне имају прст

који упире на то значење.

 

Пратите тај прст речи

ако одете у другом правцу

срешћете нека друга значења,

запишите и то.

 

Над поново записаним

почиње други круг.

ОСТВАРЕНА МАШТА

Мој акваријум младости,

надвиле гране маслине

чији су ритмови узмаха ветру,

митологија презента.

 

Следи похвала уљном дрвету,

као досетка у носталгији,

док не дођеш.

 

Тај некадашњи свет

у кори осликан,

не да се заговорити,

а Месец знатижељно извирује

иза завеса облака.

 

Суштина твог приближавања

јесте у одјеку потпетица,

коју прате вокали

моје остварене маште.

 

Негде у тишацима,

кад све се умири

а узбуђен дрхтај проговори,

пуче пољубац.

БОМБАРДОВАЊЕ

Нека овај запис

заледи прљаве речи

на уснама зла,

да песма преосталим

светлост врати.

 

Поезија чинодејствује,

собом обузима васионицу

у којој нема више места

за „(не)милосрдног анђела“ смрти.

 

Историја невидљивих се завршава

праћком у Буђановцима.

Сабирајући банкноте

отишла је вест о сметњи на везама

наркотичне цивилизације.

 

И Бог је свега сит,

Осим песме.

 

Главо са вијугама уранијума

ук, хук, ух, хук, у камен,

у камен се дала!

1999.

НА РАМЕНУ СЕНКЕ

Васку Попи

Путању којом свет сигурно отиче

засипају плодови можданих каменица,

лобање напуњене воском

и паук улудо припитомљава.

Над кршем што кључа

плен јастреба постаје

и његова страшна сенка.

Нигде албума

са старим фотографијама,

све је мртво,

и руке и радост…

Ни препелица није умакла

том гадном писку саксофона,

јадни двадесети век

у коме је и месечина рањена!

Нема сна ни творцу зла,

док се умотан смрадом дуванског дима

радује несаници кошуте.

Глава му завршава на рамену сенке,

силази под земљу

и постаје предак чудовиште –

мора потомака.

Кад језа добије своје место

на лицима трибалних звери,

што постају трава Атлантика

над којом месец оштри сечиво,

биће поново изговорена реч ЧОВЕК!

Треба га, потом,

научити да чита поезију,

да се не заборавља више,

јер смрт је свима

за пупак привезана.

Драги мој Васко,

већ данима немам ни сам сна

због твог питања:

„Чујеш ли метак

који нам око главе облеће?“

1999.

ПОД ЦРНИМ СНЕГОМ

Не отимај оно што ти већ припада.

Отимање води у отуђење,

само беда у њему види уточиште.

 

Сви ћемо се једном,

кад позобамо зрневље

лажних потреба,

вратити у стање без бола.

 

Тишина ће смирити и психолошке каубоје

који неће дочекати опрост

и помиловање,

остају грешни под црним снегом.

 

Распашће се агресивна енергија

и свака кап уранијума мржње

стопиће се

у затворену зеницу хумуса.

ГЛАС ПРЕПЕЛИЦЕ

Читајући Невенино писмо из Будимпеште

Ноћас се враћам на почетак песме.

Живот је песма.

Све њене форме узете су из живота.

 

Отварам прозор илузија о великим градовима

Који ми одузимају ону малу реку,

Трг на коме се и голубови поздрављају

хитајући да разнесу наше осмехе.

 

Како је хладан овај Дунав, у очима мојим,

Док носи влажна писма непознатих пошиљалаца.

Окрећем главу јер, далеко на југу,

Да ли је то стварност или ми се причињава,

Чујем живи глас препелице

Док надлеће Скрапеж – њој машем.

 

Пожега се не може оставити тек тако,

Она је песма посебне важности,

Између њених платана долазим

Као степеништем у будућност,

Она има своје Сунце које ме дотиче

Макар био у Бечу, Прагу… у Будимпешти!

 

И, нећу ноћас да издам ту светлост

Која се пали на отвореним вратима моје куће

У улици Браће Лековића 9.

Толико љубави и суза, стало је

У просуту воду иза мојих корака

Да дугујем осмех на том прагу.

ПИСМО

Проучавам песак тишине, граматику гласа.
Много је недоумица од самог почетка,
нико да помогне речима које су заспале,
омамљене струјама илузија што су, потом,
прерасле у тигрове мртвих гласова.

Више им ни ветар не смета, али и не помаже.
И он иде својим путем не хајући за загонетке
које су нерешиве, и поред толико мудраца.
У копрене чула ушла прашина, све је стало.
Они што галаме одавно немају људски глас.
Ја га још препознајем по боји, и он плеше
у језику нашем живљи од мртвог ветра.

Препознан, бејах обливен
љубазношћу његовом
и постах подмлађен као да толике године
нису отишле у неповрат и заум.

Сад видим да брисање прашине
по нашим душама
јесте свети чин радјања.

ВЕРУЈЕМ У ВАСЕЉЕНУ ПОЕЗИЈЕ

Чему поезија ако не спашава човека

                                                                     Ришард Крњицки

Песмо, сви су ме издали,

само ти ниси.

Ти си умољива вера,

живи небесник што светли

у прастарој мрклини.

Са тобом сам

роду љубави близак.

Не разумем

виртуелни свет мржње,

он не учи ни себе да воли.

Верујем у васељену поезије

која шири језгро

и одбацује маргине трајања.

Песму рађа душа

из страсне дубине,

зато се она смрти смеје,

једина је која разуме

зашто друге птице шуте,

кад вране гачу.

 ПРЕЗРЕЛА ТРЕШЊА ПЛУЋА

Пауну Петронијевићу

По огледалу из кога је склоњен лик,

прска презрела трешња плућа.

Струне младости повезује

опсенар њеног тела

које у самоћи стари.

Песникове речи ко звезде врцају

носећи упањен луч

кроз време.

Он, ни макао се није

пресељен у таштост ватре

тумачи наше разјаснице

а песме све љувеније

изговарају његово име – Паун.

Свиће предуго. Смењујем погледе

који прате Птице из маште

док оне замичу тамо,

где је гнездо његове жудње.

УЗНЕМИРЕНО СРЦЕ 

У осветљене просторе душе
пустио сам малу тајну,
птицу која се криомице
сад зове срце.

Њена крила су моје руке
и лепршам док машем
доброти и истини,
где год она била.

Свет је створила истина
лаж ће је разградити
само ако открију птицу у мени.

Зато, кад им се учини
да нешто у мени цвркуће,
одмахнем руком и кажем:
то се моје срце узнемирило.

ЕПИТАФ

Живот је само један

и њега сам дао поезији.

 

Од данас ме

у њој тражите.

 БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Милијан Деспотовић, књижевник, издавач и посленик у области културе, рођен је 1952. године у Субјелу код Косјерића (Србија). Живи и ствара у Пожеги. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику. Заслужан је за популаризацију хаику поезије у Србији. Оснивач је првог хаику часописа на српском језику „Паун“.

Афоризми, савремена и хаику поезија су му превођени на: италијански, француски, шпански, енглески, немачки, мађарски, словеначки, румунски, русински, пољски, бугарски, македонски, турски, руски и јапански језик.

Објавио педесет књига од којих дванаест књига сабраних критика. Књига афористичких мисли „Мисленик“ изашла му је 2016.  Заступљен је у бројним антологијама код нас и у свету. Приредио  за штампу: сабране песме  Пауна Петронијевића у десет књига. Награђиван.

Основао је Издавачку радионицу „Свитак“, установио књижевне награде „Млади Момчило“,  „Хаџи Драган“, „Момчило Тешић“. Уредник је и издавач књижевних новина „Свитак“ и часописа за хаику поезију „Паун.

Члан је Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије и редовни члан Матице српске.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.