Стојан БОГДАНОВИЋ: МИ (И) БЛОГЕРИ

МИ (И) БЛОГЕРИ

Стојан Богдановић, песник

У праву је сваки читалац који помисли да се овај текст односи на њега.  У праву су и они читаоци (они и нису читаоци, него нека им је!) који овакве текстове не читају. Најбоље ће проћи они читаоци који су прочитали део текста потом љутито напустили читање. Они су ми уштедели време за које су мислили да је њихово. Њихов проблем је дуготрајан, кисели се. Они још размишљају о мени. На део текста који су прочитали су одмах по читању заборавили мислећи при том да ће им то бити олакшавајућа околност када почне суђење, кад проради сумња, кад им се узнемири савест. Знам поуздано да има и таквих који мисле да их ништа неће стићи. Право је човека да мисли. И то највеће. А блог је ту и немојте покушавати да га се решите. Ко зна у шта се та кавга може изродити. И овако ништа не знамо. То знамо одавно.

1

Није редак случај да се на појединим блоговима објављују делови текста неког аутора. Тако извађени из контекста они значе нешто што аутор није имао намеру да каже. Нико не зна по ком критеијуму блогери сецкају текстове и онда их тако сакате излажу јавности. Још мање се зна зашто они то раде. Ово би питање можда било занимљиво за психијатре.

2

Није искључено да поједини блогови раде за обавештајне службе. Чак и велике друштвене мреже прикупљају податке од значаја за шпијунажу, за злоупотребе за рачун моћних држава, за рачун моћних корпорација, за рачун моћних банака.  Аутори су немоћни пред тако моћним технологијама и бахатим блогерима. Стрвинарима. У незавидном положају су нарочито аутори који нису живи.

3

Поједини политичари у Србији, има међу њима и посланика који су нажалост и професори универзитета,  тврде да мртвима ништа не припада. Аутори су немоћни пред налетом блогера. А и држава штити такве, а не ауторе. Није овде реч о ауторским правима. Таква права код нас не постоје. Код нас права остварују само писци, па и други уметници, режисери, глумци… који су постали трговци и који подржавају власт. Све ово не значи да би требало одустати од писања. Напротив, треба одустати од малодушности.

3.1.19.

4

Не спорим да понекад одломак који је објављен на блогу може бити и подстицајан. Али блогови, на пример, у којима се наводе цитати, рецимо, Његоша су пуни криминалних цитирања за које нико не одговара. Неважно је овде да ли је то урађено због незнања „злочинца“. Многи од њих наводе да је Његош рекао: „Пучина је стока једна грдна“. А ова је реченица извучена из контекста, из свог лежишта, и она самостално означава Његошево мишљење о народу. Дочим је та реченица у драми из писма Селим везира (паше) и она тамо има другу улогу. Њен циљ је да увреди народ (рају). Што се тиче деобе текста из љубави, а наравно, често, штавише из мржње, не могу се с тим сложити. За сваки текст се мора навести извор. Уз то, било би добро да се добије и дозвола издавача или аутора. Чак и тамо где постоји опција „подели“. Није непознато да се на постојећим мрежама бесомучно краде. А тиме се не подстиче стваралаштво. Не развија се љубав него лоповлук.

5

Каткад ми део текста на неком блогу изгледа као да је тај блогер ушао у библиотеку, узео књигу и кришом исцепао лист из ње и када се домогао „слободе“, када је изашао из библиотеке он се хвали својим (не)делом.

6

Ових дана се расправља о тзв. малим ауторским правима. Наиме, када радио и тв станице пустају певаче или музику, онда су дужне да обештете ауторе. Тога није било када је у питању књига, односно писана реч, књижевност, филозофија, па и наука. Библиотеке изнајмљују књиге, а аутори добијају велико ништа. Чак ни, Хвала. Није ваљда да је оно прво важније. Није важније, али шунд је увек доносио паре. И држава је увек била на његовој страни. Не само наша држава, свака. Можда ће нови закони бити на страни писаца. Хоће ли држава издржати на том путу, или су њен највећи домет националне пензије за кафанске певаљке. Сумњам, али ко зна?!

7

Блогови могу послужити и едукацији. Али, они не могу без икакве одговорности користити туђе текстове. Засад се то не рачуна као прештампавање. Али је очита подвала када се узме део из туђе књиге  и постави на блог. Јер да би се то рачунало као крађа, онда би требало да буде преписан одређен проценат књиге. Међутим проценат је мали, па ником ништа. Код нас у Србији су популарна преписивања из књига, са интернета, мислим на блогове, сајтове ради стицања доктората. У томе предњаче министри. Зато то нико и не дира.

8

Блог има улогу да подстакне млађе ствараоце. Јер постојећи часописи који излазе у папирној форми су окоштали. Све су се искривили као да имају тежак реуматски артритис. У редакцијама тих часописа су углавном неформалне групе које су под контролом локалних власти, односно финансијера. Понеку цркавицу им баци и министарство културе. Али само „подобним“, што не значи и квалитетним. У том случају блог може да помогне. Нарочито су благотворни блогови који су отворени за млађе ствараоце, а које воде искусни књижевници. Али и тога је мало. Ту се често упетља сујета. Већина блогова служе за саморекламирање. Што је одвратно. И веома штетно, а чега власници нису свесни јер су оболели од блогоманије. Која се не лечи. Ова болест је као карцином, што сте више активни он вас више напада. А једини прави лек је да се превентивно делује. Да на време откријете намеру оних који вам покварено аплаудирају, да би вам се иза леђа смејали и да их откачите.

9

Блог омогућава људима да брзо и лако дођу до квалитетних текстова. Али, преко интернета се могу наћи копије читавих књига. Било би лепо када би то биле књиге власника блога. Нажалост, то су копије које је власник блога бесправно, безобразно ископирао и још безобразније  поставио на блог. А аутори, а њихова мука, а њихова права…

10

Странке, а и велике компаније, имају своје блогове који имају за циљ напад на друге странке, или на власт. И власт има своје блогове. И ботове који отварају блогове који ће подржавати или оспоравати. Ботови се јављају и на туђим блоговима. Врло су бескрупулозни, груби, безобзирни, неваспитани и необразовани. Праве силеџије. Дакле, блог је оружје.

11

Има и оваквих блогова: Власник је на свом блогу објављивао своје текстове, поезију, делове својих романа… потом је почео да објављује и текстове, својих рођака, па је све то проширио са такстовима неких својих пријатеља који су му слали своје ауторске текстове. Приступ блогу је био отворен. Могли сте то преносити на своје фејсбук линије, на Гугл плус… Али власник блога се досетио, ко хоће да види свој текст, или како кажу да се улогује мора да плати. Ето, докле смо стигли. Ето чему служи блог. Између осталог. И мрц се досетио, или су га едуковали!

12

Сваки радио, свака тв компанија има свој блог. А није блоганија него радио станица. Боранија. Али скупа. Тамо ће вас дочекати рекламе. Рекламе, рекламе, рекламе… Па морају људи да живе од нечега. Али, да ли морају да вам уваљују?! Држава има сијасет сајтова, свако министарство, свака државна агенција… свакаквих државних срања има. Сада је у тренду дигитализација. Наводно се тако постиже транспарентност (ово би требало да значи јавност у раду?), брзина (требало би странке да брже обављају послове које имају са државом), једноставност (државни чиновници који немају везу са народом говоре о једноставности, а заборављају, можда никада нису ни знали, да су писмени људи, мислим пре свега на функционално писмене, напустили Србију, а за већину становника Србије коју чине старци, ово је компликованије него што је било?!). Пошто већина становника Србије нема компјутере, а не зна њима ни да се служи, држава их и даље држи поред телевизора и тако их „едукује“ за кога да гласају. За оне који имају телевизије под својом контролом.

13

Јеловник на блоговима није исти, мада су по техничком уређењу блогови слични. Сваки блог је пропагандног карактера. И сваки власник блога мисли да ће упецати неког „сома капиталца“ који ће његов блог пратити, па и коментарисати. Најчешћа врста личних блогова по садржају јесу мешовити, садрже поезију, есеје. Има и богатијих који као подршку за објаве садрже и фотографије или репродуције уметничких дела, слике и скулптуре. А неки садрже и читаве библиотеке књига. Постоји и систем умрежавања блогова: моји омиљени блогови. Одмах по објави на неком блогу који сте прогласили за омиљени, систем региструје објаву и на вашем блогу. Може бити дискретно, са стране. А може се испрограмирати да ваш блог објаву смести директно, анфас, на главну линију. Тако се пратиоци одређеног блога информишу и о интересовањима власника блога. Постиже се брзина у комуникацији и информисању. И за власника и за пратиоце.

14

Блог не би требало да буде брлог! Али, често јесте!!!

15

Блогове отварају и на туђим или на измишљеним именима, па и на именима покојника. Или у име покојника, као да је блог гласачки листић, као да је реч о мртвим душама. Као да су сви читаоци, (овде их зову, пратиоци блогова) мутави, или се праве луди, или се праве блесави, или ће се правити, па ће проћи све што је написано. Проћи ће, то се надам. А сигуран сам да много тога неће остати. Срећом. Иначе би то било ђубре које би усмрдело целу планету. Тако бисмо се осигурали од живота на њој.

16

Постоји велики број блогова (сајтова) из подвале. Људи и не примете да је реч о сајту (блогу) који се крије иза неке апликације, а коју је вешто искористио власник. Навешћу само један пример. Људи који имају паметне мобилне телефоне, готово сви, инсталирају апликацију време. Згодно је да човек који би требало да путује види какво ће време бити. Али, чим отвори апликацију време, одмах почну да искачу рекламе које начешће није рад да гледа. Реч је о томе да је власник апликације продао места у својој апликацији за рекламирање. Тако он зарађује новац. Често се ти мангупи жале да су они малне убоги инжењери који једва састављају крај с крајем и моле вас да њихову апликацију препоручите и другима. Када у апликацији време инсталирају рекламе које ће вас нервирати, онда ће вам, гле добродушности! понудити и апликацију која ће уклонити рекламе са апликације коју користите. Прво поставе рекламе, а ако нећете рекламе, онда би требало платити да се то уклони. Своја јаја подмећу као кукавичја. А зарад новца спремни су и да их одсеку.

17

Фејсбук је својеврстан блог који је и забавног карактера, али овај савремени феномен игра велику улогу у политици. Нема ниједног политичара, нити државне институције а да нема свој тзв. официјелни сајт на Фејсбуку. Фејсбук је и зид на коме се лепе плакати и парте. Фејсбук је звонара, као она нова у Великом Боњинцу поред цркве Светог Николаја, а и стара је добро служила,  која оглашава рођења. Фејсбук некима отвара очи, некима мозак. Он пресипа из шупљег у шупље. Из њега цури, као да је све посисао. Преко Фејсбука као преко мене мртвога стичу се и истичу пријатељи. Зато ћу мало да тупим о њима. Доста сам шиљио глогов колац. Док сам га шиљио Ђаво је отишао с Богом. Мене су обојица оставили да се злопатим у миру. На небу, као и на земљи. Они су специјалци као и ја. Вампиришу, пишу, уздишу, бришу и збришу!

Фејсбук пријатељи. Многи моји Фејсбук пријатељи су ме између два Божића напустили. Неки од њих не својом вољом. Нису имали воље да се одупру Господу. Ако кажем да ми их је жао, наћи ће се и они који ће моје жаљење оспоравати. Свет је чудо и са друге стране. Морам пред собом признати да ми их је жао. Понекад седим поред прозора, иза завесе, све ми се чини да ме они тада не виде, и размишљам о њима. Ако ништа друго, пребројавам их. Не могу ни имена свих да се сетим. Али знам како изгледају њихове фотке. Знам њихове стихове. Знам њихове муке. Неки од њих су отишли, а сваког дана разговарам са њима. Пребирем по писмима. Преврћем поруке. Читам са сваке стране. Често се чудим шта је пријатељ хтео да каже. Знам поруку напамет, али не знам шта значи. А немам кога ни да питам. Болујем.

За пријатељство није потребно лично познанство. Добро је, али није нужно. Имао сам неколико таквих пријатеља. Тугујем. Као мени је тешко, али знам да је њима тамо теже.

Изанђале приче, о рају, које још протурају разбарушени и задригли попови, који се због своје гојазности једва искобељају из мерцедеса, у сиромашнијим парохијама возе ауди, не држе воду. Нарочиту одвратност изазивају приче о магарцу и слами које се причају из култног мерцедеса, коме не личи да се  поред крста кочопери и да се бадњаком и Христовим именом кити.

Неки Фејсбук пријатељи су ме напустили својом вољом. За поједене, веома мали број – епсилонтика, успео сам да установим њихове разлоге, копкало ме је,  зашто су отишли од мене без поздрава, понекад је то била једна реч, а понекад и читава реченица, али то ћу ипак оставити њима на душу. Они су у праву. И због њих тугујем. Знам да им није лако.

О неким Фејсбук пријатељима никада ништа више нисам сазнао. Само су штукли. Распитивао сам се. Не могу да кажем да нисам. Али ништа. Нек’ иду с милим Богом.

Занимљиво је да су неки од мојих негдашњих Фејсбук пријатеља однекуд изронили после неколико година. Једни су написали нешто немушто као оправдање што се нису појављивали на Фејсбуку. А нису ни морали да се правдају. Фејсбук није судилиште. На Фејсбуку сви одлучују, сви гласају, зато никада и нема одлуке. Одлуке долазе из подсвести. Други су били болесни. И то су документовали фоткама. Објашњавали су нашироко Фејсбук аудиторијуму како су их сецкали, шта су им хирурзи и психијатри извадили из бубрега, односно из главе. Размотавали су своја црева. Стискали су сфинктере да им не би прича изашла на нос.

Више жалим своје непријатеље. А још више непријатеље који су ми били пријатељи. Непријатељи су ти као мирођија. Без њих је све бљутаво. Шта бих ја без њих?

2 thoughts on “Стојан БОГДАНОВИЋ: МИ (И) БЛОГЕРИ

  1. Negoslava

    Ne dopada mi se, priznajem, ovo: neki blogovi, neki blogeri. Ti koji kradu imaju svoje ime. Ili bar adrese blogova. Mislim, ako hoćete da Vam poverujemo, dajte primere. Ovako, sve ostaje u domenu neproverenih glasina.
    Nisam profesionalni bloger i to mi, dakle, nije zanimanje. Imam , Bogu hvala, i struku i zanimanje i sve potrebne diplome i rešenja da to i dokažem. Bloger sam iz hobija. I moje tekstove pozajmljuju, da ne kažem ružniju reč, doduše ne blogeri nego… pa dobro, i mnogi portali su neka vrsta blogova, budući da koriste iste platforme kao i mi.
    Kako mi se čini, i ovo spada u kategoriju bloga. Lepo bi bilo, da ponovim, da smo imali prilike na njemu da se uverimo u ono što autor tvrdi, očekujući valjda da mu verujemo na reč.
    Ne zamerite, nisam se pronašla u kategoriji “neki”, ali sam pogođena svrstavanjem u koš sa lopovima koji, moguće je da postoje.

    Reply
    1. administrator Post author

      Хвала за коментар, моја је намера била да овај текст буде есеј. Срдачан поздрав Стојан

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.