Стојан Богдановић, Торбица

2.6.2013.

ТОРБИЦА

Ишли смо данас на излет. На кафицу у Олимпик бич, ово не знам како се пише, а и не волим тако да напишем, а на грчком не знам какав је назив места. Нема везе. Мора, бре, да окрене круг око оних радњица које су начичкане једна до друге, као… Док се окренеш, она нашла неку торбицу. Са једне стране је шарена, а са друге само боја торбице. Боја чоколаде, само мало светлија. Велика торбица. Може свашта у њу да стане. Неколико пута упорно ме запиткује, Је л’ ти се допада, шта мислиш, није скупа, само пет евра. Да је купим. Када ми је, скоро, прекипело кажем, Купи. Само да је скинем са екрана. Узе торбицу и оде да тражи продавца да му плати. Појави се однекуд „калимера“, сав рашчупан. Каже, Добар дан. То је све што зна да каже на нашем лепом језику. Саопштава јој цену на енглеском. Чујем је како ми виче, Пет евра. То значи да треба да платим. Вадим пет евра и пружам их „калимери“. Он се смишка и захваљује, а жена ми даје торбицу. Стављам је на раме, а она вади мобилни телефон да ме овековечи. Пар фотографија. Каже, Боја је предивна, обожавам ову нијансу, одговара боји твога гласа. А нема више ни да се мучиш са оном старом исцепаном торбицом коју ми је брат поклонио пре десет година. Богами, доста је издражала. И ја, богме.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.