Стојан Богдановић, Тумачица и будала

Стојан БОГДАНОИЋ

 

ТУМАЧИЦА И БУДАЛА

 

Нисам се до краја расправио са Тумачем, а појавила се Тумачица. У први мах, помислио сам да је и то сан. Нажалост, није. Мени је то, док сам био мали, изгледало занимљиво. Када ми неко каже да је заљубљен у мене, радовао сам се као мало дете. И тада је, као и сада, када се то деси, почињала игра мачке и миша. Боље је рећи, мачора и мачкице. Али тешко да ће то неко разумети. А још је теже да људи из ближе и даље околине прихвате то као нормално понашање. Одмах почну да вас гуркају према амбису. Социолози и социолошкиње за све то имају специјалне називе, углавном на енглеском. Мада код нас сељаци, не знају ни српски, онај београдски српски, на то мислим. Онај што га растежу, као жвакаћу гуму. Они то зову својим језиком, а ту је најпогоднија, боље речено најпознатија реч оговарање, раније се звало опањкавање, а сада је трач. Е у тај амбис, односно, у трач вас гурну, као у центрифугу. Ако човек изађе жив, онда је потпуно исцеђен. Толико, да му се и уши провиде. Изгледа, као да су му уши од флис папира.

И почне она мене да вија около. Лајкује. Цепа само оно што ми се свиђа. Убеђује ме полако. Баца удице. Не зна неке ствари. На мале удице се хватају мале рибице, пљуцкавице. А друго, не зна да сам ја одавно мртав човек. А док сам био жив, био сам прави сом. Чим сам порастао, одмах сам умро. Али да после мене, не би био потоп, како је и ред, Господ  је моју енергију, моју мисао, пресипао у други пехар. Не у Свети грал, како се иначе пресипа из шупљег у празно. Радећи тај узвишени посао, неко је омануо. Да ли због погрешног пехара или због нечег другог, не зна се тачно. И  због нечије несмотрености, моја је мисао изцурила. И сада се маје около и замајава. Ви који сте остали да живите, ви саможивци, ви сте сведоци, да има доста замајаних. Е, то су моји. Да није оне несмотрености, моја би мисао била у мојој шупљој глави. Али ови моји сада не би имали шта да пресипају и да глуме неког бога или да имитирају брадоњу. Ето шта може једна једина несмотреност да учини. А ови, моји, замајани, досетили се и произвели Тумачицу. Сазнали су однекуд да нисам ових дана у добрим односима са Тумачем снова. Не знам како су сазнали. Нисам то нигде објавио. Ни на зиду, ни на патосу. И тутну ми Тумачицу. Заборавили су, да сам сада искусан момак, да сам одавно умро и да се доста тога нагомилало у души и около ње. Сметнули су с ума, да ја нисам онај стари. Да сам се прозлио. Онако, како треба и како доликује једној оваквој изможденој мисли. Оваковој изанђалој величини.

Време је скупо,

Зато што не постоји,

Зато што га нема.  

     Почне она љубазно. Увија се, савија се, превија се. Па, богами, и пожали се повремено. Онако, благо. Дискретно. Пази да ме не наљути. Кад види да нисам фаше, почне изоколо, Не знам да ли смем да вам кажем. Навлачи ме да јој кажем, Па, кажи. Мислим, да ће као свака госпођа, удовица њених година, да се мало пожали, на кичму. Искичме их док су младе, а жале се после, кад прође онај воз. Евентуално, да каже, Отекла ми нешто лева нога. Зато што је криво насађена и устаје на леву ногу. По тој кривој, тј. левој, нози сам је и познао. Види се на слици, доста јасно. Мада је Тумачица, приликом сваког фотографисања показивала други део тела. Не, ногу је крила као змија. Имала је онај исти ожиљак, који ми је показивала, када је лежала у кревету због наводне саобраћајне несреће, којом приликом је, каже, сломила ту ножурду. У ствари, њу је за ту њену проклету ногу, због које сам ишао у болесничку посету, коју је она накарадно протумачила, то је Тумачица, ујело комшијско куче. Када је покушала, из обести да га ритне, јадно кученце јој је заболо неколико својих зубића у спорну ногу. А онда се куче из страха од бесне Тумачице нагло тргло, заборавивши да отвори уста. Тако да је Тумачици откинуло мало меса са те ионако криве и мршаве леве ноге. Изгледа да побеснелу Тумачицу, која је дуго лежала да би се смирила, уз допинг наравно, није то куче толико разгневило толико, колико јој је стално подизала тензију помисао да ће јој нога бити заувек обележена и да ће јој стално сметати при сваком покушају да седне на клавирску столицу.   Али, јок. Још, да би била убедљивија, показала ми је на ФБ-у фотку, на којој изгледа као комарац. Још тада се знало да ће од ње неки гадан баксуз да израсте.

Кученце је од страха прецркло. Локалне новине су забележиле његову смрт, а где је сахрањено и да ли је уопште то учињено са јадничком, не зна се. На пасјем гробљу, свако је пасје, али пустимо сада то, нисам нашао његов гроб. А на православном гробљу се држе древног обичаја па псима не постављају споменике, док за католике и протестанте нисам сигуран. Нисам ни имао времена да све то у трен обиђем, јер мрц се споро креће, као нека мрцина.

Тада, лукаво направи паузу. Тако да ја имам два-три дана за размишљање о глупостима. Силно сам време, за то време истраћио. Толико времена, нисам изарчио ни када сам био жив, када сам био у пуној снази, физички и умно. Ово је без везе, физика је у уму. Али нема везе, нека остане овако. Широкој читалачкој публици ће се чинити, као да им је јасно. А и умишљеној  Тумачици. Из њеног понашања на зиду, поред зида, испред и иза њега, може се закључити да се она уживела у своју улогу тумачице, коју је сама себи доделила. Као да је она сада власник ауторских права на мој живот, пре и после смрти. И то, без консултација са мамом. Није се консултовала ни онда када је мислила да се заљубила у погрешног човека, који се сада,када је сахранила јадног мужа, као авет појавио на њеном зиду, а камоли сада. Но, чим сам се појавио, одмах је мазнула слику из детињства. Чврсто ју је стегла под левом мишком и беж, колико је носе оне сада већ остареле ноге. Не може брзо да трчи, али користећи се својим великим лукавством, зачас, на првој кривини, негде замакне. Овде сам могао да убацим епизоду са скршеном ногом. Али нећу поново да давим. Чврсто је решена да слику сакрије негде у својој души, дубоко, да све то запрета и не дозволи било коме да тамо завири. Исто онако како је то, по својој, причи урадила пре четрдесет година. Као да је сада дошло време да се неко диже из мртвих, да би јој поверовао у ту обесну, а можда и помало сулуду причу. Као да је сада дошло време за наплату тог прохујалог времена. Па баш је нашла коме ће све то да наплати и како. Да тумачи мисао. Је л′ те. Време је скупо, зато што не постоји, зато што га нема.

Човек воли да га неко похвали,

Чак и када је мртав.

Иначе, оде доктрина у мајчину.

      Једнога дана, када сам већ био на крају живаца, она се појави са објавом на своме зиду. Хвали тамо неке глупости. Ништа није ни разумела. А није узела ни лекове, па је кафу сипала у пепељару, цигару је угасила у шољицу за кафу.  Живнуо сам. Замало, од муке нисам поново оживео. Ко зна сада колико бих тако поживео, али онако мртав ладан, ја се понадам. Изгледа, човек воли да га неко похвали, чак и када је мртав. Иначе, оде доктрина у мајчину.

И, једне вечери, ево је Тумачица. Опет се пресвукла. Видим ја да ту има нешто и за мене. Да и ја нешто тумачим. Намазана свим бојама. Као трчи ми у сусрет, а овамо само мерка тренутак да ми гурне. Овде је требало да напишем где и шта да гурне. Али написаћу овако, Да ми гурне прст у око, Да ми гурне заглавку у точак, Да ми гурне причу, Да ми гурне у главу своју мисао… Шта год узмете, то ће вам бити добро.

Да наставим, имајте мало стрпљења. Требало би и помало да ме поштујете. Нисам џабе умро. Стално говорите, О мртвима, све најлепше, а мени би да извадите очи. Па, из које ће рупе цвеће да порасте? Размислите добро. Помислио сам, када се појавила, да ће ми рећи нешто бистро о мисаоној енергији. Она, пренемажући се покрену моју причу из основне школе, када сам био заљубљен у змију, тј. професорку француског. Само се удрвих. Исколачих очи од силног изненађења. Удрвио ми се врат. Тако се то ради. На препад. Наставих отворених устију да слушам њен трактат, како је била заљубљена у мене, у моју мисао, јер ја сам то и ништа више, а да јој је њена учитељица клавира, која је такође била заљубљена у мене, не у клавир, не ни у мисао, него у мене, рекла како се ја удварам свим женама. Ето ти сада. Видите, људи Божји, шта је та кучка, тј. Тумачица истресла на мене. И то без иједне трунке гриже савести. Каже ми онако безобразно, носила је то све са собом свих четрдесет година. И никоме није то до сада рекла. Ни својој покојној мајци, ни покојном мужу. Ником, ником. Бар вам је јасно о каквом баксузу је реч. Четрдест година је то носила. Богами, ту нису чиста посла. Због тог шока, који јој је, као, направила једна заљубљена жена, она је пропатила свих ових четрдесет година. Још се није опоравила. Сада ју је, каже, поново стигло оно, од пре скоро пола века. Предлаже ми, та сподоба, да седнемо на ивицу онога амбиса. Те, када прође њена, такође опака, учитељица клавира, није умела ни у дрмбољ, а камоли у клавир, да нас види заједно. Па, да цркне од зависти, од муке. Ако то већ није урадила на време. Замисли, да јој цркне учитељица клавира. После и ту злицу да имам на савести. Само ми још она треба на мојој пренатрпаној савести. Мало ми је мојих брига. Па, да на савести имам и њену учитељицу клавира која, узгред буди речено, није била ништа мање зла него Тумачица. Споменућу, овде, онако узгред, учитељица клавира је била мала, пегава, дебела, гузата. Право чудо природе. Одкуда толико много злобе у мале сподобе. Чудо. Право чудо.

Живот је само мисао,

Која се прича,

Добрим пријатељима.

     Довела ме је у врло непријатну, да не кажем, гадну ситуацију. Дошло ми је, да је убијем или да се убијем. Не знам шта да радим. Рекао сам јој, Одмори мало, па ћемо наставити. Сложила се. Невољно, али сложила се. Али сви знамо, неће се смирити, а и то није решење. То је привремено. Да је откачим са зида. И то није решење. То сам раније радио са неким другим личностима. То је излизано. Покварићемо причу. Сада ћутимо. Ћути она, ћутим ја. Видим да нешто спрема. Не знам шта, али спрема нешто. А ја. Па, ја размишљам. Тешко ми иде. Нисам до сада никога убио, чак ни док сам био жив. А сада, ево у каква ме искушења баца. Што није то све натоварила неком свом комшији, неком свом другу из разреда, неком свом колеги са студија. Могла је некога да нађе на железничкој станици, на пристаништу, на аутобуској станици, на еродрому. Све су то варијанте, али нису убитачне. За њену причу, да би Тумачица задовољила своју сујетну душу, потребна је нека крупна, и уз то шокантна мисао, у коју ће мало ко да поверује. Њој то треба. А како да се ја извадим из овог глиба. И зашто сам се у све то упуштао. Могао сам лепо да живим и без те приче. Могао сам да идем од места до места и да по панађурима, као Онај, причам оне приче које знам. А не да сада измишљам којекакве приче да бих задовољио неку тамо параноичну бабу. Проблем је у томе, што се та мисао не смирује. Подивљала је. Копка ме. Не да ми ни да спавам, ни да куњам. Не да ми ни да једем. Само тражи нешто. Требало би да реконстришем цео њен живот. Да измислим да је имала сто швалера, куда би ме то одвело. Да убацим триста личности. Да споменем и Перу који је преко ноћи прао улице, а дању јој певао серенаде. Што би то било патетично. Само што нисам пустио сузу, па да си исфлекам нову кошуљу, у којој су ме наследници сахранили, и наравно коју су купили само за ту прилику. Да се покажу пред чаршијом. Морао бих да нацртам и њену маму, и бабу, и оца, и мајку, и мужа, и сина… Ма нека се носе. Скратићу причу овде, па колико кошта да кошта. Оставићу је да скапа поред компјутера, као верно псето. Нешто горе нисам могао да смислим, а нисам могао да убијем Тумачицу. Као ни Тумача снова. И њега сам пустио да живи. Живот је, иначе, само мисао која се прича, само добрим пријатељима. Ионако сам одавно умро. А моја ташта никада и није мислила да ћу ја бити човек, јер нисам био инжењер. И никада, сво до своје смрти, нисам био у Ираку. Будала.

 

Катерини, јуна, 2013.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *