Мирослав Тодоровић, У средишту два круга

Мирослав ТОДОРОВИЋ

У СРЕДИШТУ ДВА КРУГА

Стојан Богдановић, О ДА, K. K. Бранко Миљковић, Књажевац; Апостроф, Београд, 2013.

 

У  простору,  између два круга, одвија се животни и стваралачки пут песника збирке „О ДА“ („ОДА“). Из песничког круга песник Стојан Богдановић  десетлећима доследно себи  мотри, промишља, записује, памти, заборавља, из заборављеног слуша одсјаје и гласове  минулих времена, оне који га и  у сну позивају да их помене у песми, да  их „оживи“  на начин песме. Да чује невидљиво, и  да напуни, Рилкеовим речима казано, своју „златну кошницу – невидљивог“. У тој кошници су  збирке: биг бен (Београд,1977),   одлазим а остаје нејасно (Крушевац – Књажевац,1990), зна се (Ниш,1991), црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш,2004) господар (Ниш, 2004) човек песма, (Врање,2007) Бдења и буђења (коауторска, Сврљиг-Књажевац, 2010) Трунке, збирка контемплација овозема-љског са логосом песничке ауре (2011).

Оне потврђују изузетност песничког дела Стојана Богдановића, али због  инертности критике када су   у питању самосвојни ствараоци, и песници изван центра и котерија, ова поезија чека  компетентне и поштене тумаче. Рачуна на време и његову непоткупљивост. Јер, потоњих деценија официјелна критика је протежирала поезију традиције, глорификације историје. Тематски токови су усмеравани у складу идеолошких промена и потреба, пост-модернистичких гагања  у магли. До јуче безбожници, хорски су се обраћали  Богу, ридали за Косовом, певали  у славу свог национа  и за ту певанију прибирали одличја. Била је то мање више иста  скупина „вејача овејане суштине“ певача конјуктурних тема, трендова, које не виде човека, не чују живот, који немају душе…Читаоци су одустали од такве поезије, отуда  симболични тиражи, отуда  и све мање „човека у човеку“.  Јер, „поезија је, по  Хазлиту,  она фина честица у нама која шири, разређује, прочишћава, уздиже читаво наше биће… “ Та фина честица је душа. Без те честице  је на с/цени била поезија курентног маниризма која је остала без читаоца.  Ућутали су и глорификатори те поезије који нису хајали за временски дистанцу, ватра  песничке сламе се угасила, остала је само пост-модернистичка тишина и заборав сушти

Други, истински ток поезије  као понорница  је  текао са светом тајном поезије,   бреме-ном овог времена и судбина, личних и колективних. У том току је и песништво Стојана Богдановића за које ће превредновања потврдити високо место које ова поезија има. Њој нису потребне ни похвале, ни покуде, данашње шаблонске књижевне критике. Све је дато и представљено њом самом. Речима песника Миљковића казано: Све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој  неће наћи  онај ко не уме да зарони… Нема питања, ни одговора, треба је проницати све док из њеног бића  не чујемо и откуцаје сопственог живота, оне што именујемо  као универзалне…

У  досадашњим приказима истицане су карактеристике и  вредности  ове поезије: садр-жајност и   оригиналност, лични печат у сублимацији искустава.  Богдановићева  „поезија дише на живот и ово време, карактерише је  особен иронијски дискурс   и хумор,   епска бука у лирској  души човека овог тла, звук судбине и историје  проткан кроз животописе и ликове његовог  породичног стабла, аутопоетички кредо снажне с/мисаоности изражен у стиховима дубоке сагласности са  универзалном  природом песничке речи,  снажне симболике и мета-форичне вишеструкости“. Он је  песник „особених језичких конструкција и хипокористика“, „лукаво се окористио пооштреним поентама“ (Стојковић) у песмама – причама, изградио је властити „патент“ песме, он „маестрално визира егзистентне оквире у традицијском етосу“ (Ђуровић). „У универзална, озбиљна, дуговечна питања, на које често ни човек, а ни математика ни поезија, немају коначне одговоре – провлачи хумор иронијског дискурса, али само наизглед релативизујући их“… „и када се „шали“ позива на дубље тумачење света око нас“ (И. Косанић). „Стојан Богдановић, Песник = математичар, нас својом комплексном поезијом озбиљно „забавља“ песничка реч његова је дубоко утемељена у Реч-и човек песма“ (Тодоровић)… „Богдановић и када говори о песми, говори о људима, о човеку, о сопственом и  (у) предачком искуству, о пролазним и трајним појавама, све до множине феномена свакидашњице. Уз све то његов исказ је комплексан, наративно-лирски и свака песма је у неку руку мала приповест, интрига, анегдота, духовна зачкољица“ (С. Игњатовић): „… елем, пева  се  иронијски а озбиљно – о много чему. И када су то, на изглед само описи, смисао је дубљи, егзистенцијални“ (Р. Мићуновић).

Нова збирка  смислено двоименованa „О ДА“  („ОДА“) је потврда песничке зрелости и зенитне  позиције његовог певања. Онај, спољашњи тематски круг, захвата „хеленске теме“, али са суштинском одликом Богдановићеве поетике  и  његовог односа према стварности,  према историји  и феноменима  данашње „употребе историје“. У песме уноси  комплексан „поглед искоса“  промишљања стварности, са личном филозофијом, сочног иронијско-ху-морног дискурса, која је заштитни знак његовог певања. Скоро све песме носе одлике пе-сникове природе и уверљиво потврђују  иронијски поглед  у чијем се видном пољу находи хумор и парадокс, бритка мисао и  особена, резимирајућа,  поента.

У низу песама   предочава аутопоетичке ставове, оне  који су  биле и  окосница његове  извансеријске књиге Човек песма која са збиркама Господар и Црна рупа представља комплексан песнички триптихон. Разуме се, они су и у осталим збиркама, али Човек песма је индетификовала песму и њеног творитеља, објавила се  по лику и духу његовом, јер: сваки је човек друга песма / и само је човек песма / сваки је човек човек и жена / да се не лажемо / постоје различите ране. У једначини човек – песма су сублимирани садржаји његових певања и мишљења у којем је уметност  Речи дошла до пуног изражаја.

О ДА = ОДА окупља 50  (По столећа) песама, прича у стиху. Већ у  првој песми Акропољ је алегоријска прича  луцидно осмишљена да заокружи  промене еволуитивних токова  „Да је човек од мајмуна постао свиња…“ са ироничном  опсервацијом свињске памети  која „…може у огледалу да препозна  свињу – благо њој. / Није речено да ли дотична свиња  види да је свиња / Или само види свињу. / Већина свиња које свакодневно срећемо не би одушевило то огледало...“ Песник   је вешто  „скројио ову песму – причу“  сатиричног преплета  што подстиче  на размишљање,  и сугерише друге   подтекстуалне  токове. У песми  и пасаж о женама и гускама  указује на песникову луцидност  да кроз хуморну оптику песме прикаже  и ове ликове.

У даљем току нарације  је поглед у прошлост, на оне који су водили ратове, и „Кроз небеску тријумфалну капију…“ отишли у историју. Ко?  „Ти, како их називају лордови, султани, дуждеви, / Сви редом имали су превелике уши. / Не, не могу рећи да су били коњи.“ У  хармоничниј синтези сублимирана је историја у хуморно-иронијски обојено певање са дубинским поимањима  поетске суштине.  Али, овај мајстор поенте,  у конкретним призо-ри-ма за повод песми,  исписује завршне стихове  ширећи  тематске оквире казује  како „…два – три дорска стуба, два крндеља….стрпљиво стоје у ред, не дирају никога, / Као ветерани у Србији испред продавнице хлеба.“

Ево како овај песник уноси у „хеленску тему“  српску стварност – причу.  Како један пр-изор слику пореди (надопуњује) са другом  чиме садржајни план умножава бојом српске драме оличене у песниковом виђењу српских ветерана испред продавнице хлеба. Она је, као и низ других песама потврда  умеђа да се прошири тематско поље песме, творећи особену симбиозу виђеног и знаног, српског и хеленског.

У песми „Повратак из Грчке“ Бранислав Петровић пише: „Небесна душо! Плаче / Онај ког неспозајно таче.“

Песник Богдановић је неспозајно такао, спознајно испевао, кроз сиже песме приче  у песму  је призвао и Перикла.  Јер, ту где он стоји стајао је Перикле, и како увек Руља не види ништа. / Водичи такође. Не виде да се песник преобразио у Перикла.  Али, то је био само сан, тренут када се песник сањарећи  „обрео“ у обличју Перикла.  Мотив сна у Стојановој поезији, је у функцији промене песничких планова – визура… Значајан,  са стајне тачке певања је битан, јер „Са Акропоља се види цела Атина. / Са трема на Сувој планини / Види се цела Србија.“

Из спољашњег тематског круга песник се враћа у средиште, да уз своје огњиште промишља и поручи, али, на његов начин: Кад боље размислим, / Да није сунце / Ви не бисте ни постојалиПа, ја сада не бих био Перикле. / Пржи ли пржи

Овим завршним стихом  „објашњава“ се медитација о улози сунца (Врелине) у његовој трансформацији у  Перикла.  Богдановић припада оном реду уметника који, Андрићевим ре-чима казано, „изненаде читаоца познатим“. И доиста , његова  песма,  и стих,  у темама, мотивима,  ликовима и ситуацијама у којима се налази: У хладовини једне атинске теверне…, / Одавде из таверне дивим се сунцу.../ С оне људске стране   недостаје много стубова  из грчке историје... има поред садржајности   и мисаону концизност, непредвидљивост са парадоксом  и способношћу да кроз реминисценције на хеленски  теме изрази и „личне“ ововремене у духу своје поетике.

 

О томе песма „Дорски стуб“:

 Надица је била дорски стуб,

 Носила је фамилију на леђима

 Да је она сад ту, не би падао град.

 Она би се са Господом договорила,

 Макар на кредит,

Па ја сада не бих био Перикле.

Пржи ли пржи.

Мали би јој био жирант.

 

Из средишта два круга, животног и  тематског, песник усаглашва античке мотиве   са по-дацима из властите   биографије. Повезује и пореди прошло са ововременим, непосредно со-бом  аутентично казује о  животу и менталним особеностима народа и поднебља. Отуда у ов-ој поезији: Богови, Енглези, Надица, цар Душан, Цвеће, Милосрдни анђео, Мисао, Вук и Европа, Трмка, Певање, Кум Радоња, Пегаз, Гатара, Бабићи, Мати…Краљ и престо… са заврш-ном терцином која поручује: Живот је као лептир, / Не притискајте га, / Покварићете му боју.  У њој је проговорила душа песникова потврђујући да је поезија оно што мисли душа. Ова велика минијатура  о животу са дахом зена  је као суза  радосница на лицу горштака.  Суза  у чијем  се бисеру види цео живот. Песма  је лирска синтеза  искуства и сензибилитета  у којој лептир као симбол лепоте и кратковекости  предочава лепоту живота и  његову крх-кост, док боја која га краси  подстиче и  друге аспекте  промишљања живота. Исидора Секу-лић каже: Без чега поезија не може, то је живот и смрт, без чега живот и смрт не вреде, то је поезија.

Стојан БОГдановић кроз супстанцијалне теме предочава свеколику повезансот живота и песме.  Сведеношћу и економијом у изразу он кроз „личну причу“ указује и  на епику овог тла, на српску фатумску жилу куцавицу, постојања, страдања и певања.

У песми чија тема казује о позиву песнику  да принесе песму  за зборник (поменик по-чившем песнику) сижејни план песме надопуњује промишљањем  у којем се укрштају погле-ди на живот  и вредновање стваралаштва (дела) …И озбиљно сумњам, брате / Да ће покојник постати већи писац / Ако му  баш ја песму посветим. Песма с поводом  подстиче на размишљање и о другим аспектима односа песника и песмом казаним. Али све је то у песми, њеној просторности и подтекстима које ова тема инспирише отварајући  и друге семантичке  релације.

Песник који каже ја мислим песму је стваралац посебног кова. Он мотри споља, а казује изнутра о чему недвосмислено  говоре и песме које кроји  уводећи у личну причу и ликове из историје чиме сижејност песме постаје обухватнија, дубља  са  универзалним кругом зна-чења.

Доследан свом песничком концепту кроз Неухватљиву мисао у миљеу његове песме ће се наћи   и  Клеопатра, чича Живомир, рундов Рапча…док одвија свитак песме (Мисао је неухватљива / као да је она Бог, а не ја.) ниже слике са животним искуствима. У лично сплиће спознајно, промишља теме изражавајући сопствену поетику мисли  у којој се његова песма разграњава  и представља својеврсну „причу“  о „певaњу и мишљењу.“ У  видном пољу Богдановићевих  тема је и Вучић („Вук и Европа“,  Трмка,  Певање…с одликамa које га репрезентују  као атипичног, оригиналног, песника са осећајем да  у  лирске  унесе наративне  нити, наративне обоји хуморном иронијом  својственом његовом поимању песме која  …мора да буде, мора да зна,.. и наравно све мора да се запржи…  А како се песма сама пише (Борхес) тако је и овај песник вођен песмом исписао антологијске песме, а  тамо где је насто-јао да буде господар песме написао  је садржајно занимљиве  песме умешно повезујући наративне нити  у фабулу  песме  саздану  од конкретних  слика до  метафизичке слутње  вечности (Мисао, Вук и Европа, Трмка, Певање, Он и кум Радоња).

Богдановићева   песма зна, држи се песниковог приниципа да треба да има мисао, да са-држајем искаже супстанацијалне  теме. Кроз биографске чињенице предочене  су универ-залне  вредности колико певања толико и садржаја.  Асоцијативне   претпоставке  симбола   и слика  с оплемењујућим иронијским дахом надопуњују нијансе значења. Оне доприносе њеном колориту. У овој поезији се налазе гномски искази: О настанаку песме реба то да ме погоди / Или да ме је погодило, / Па ме још гађа, / И са собом ме свађа)о мислима ( Пусти мисао да иде својим путем / Ионако је дошла без тебе...), о певању (Певање је најбољи лек за добро здравље…), али, Господ је људима подарио гласне жице / Да би се чуо Глас Божји, / А они се умислили).

Овај песник се није умислио кроз њега збори  време  и ово тло с искуствима историје и поезије дубоког памћења. О ДА, испевао  је  ОДУ   пуним гласом животног песничког искуства, ослушкујући живот и време,  живећи, мотрећи и промишљајући све(т) око себе,  на начин песме из које је чуо, у свом гласу,  звук судбине овог тла, своје претке и Глас Божји.

 

ЗЛАТНИ ПРЕСЕК

Изабране песме ИзвештаЈ Стојана Богдановића

Стваралачки и животни пут Стојана Богдановића се одвијаo у два тока: стазом математике и стазом поезије. И те стазе су се рачвале, биле паралеле које су се укрштале,  правиле кадкад круг, удаљавале, приближавале праћене другим стваралачким, животним и судбинским линијама. У првом реду овај полифоничар је mathematicus чије песничко дело и поред високих оцена  изречених у текстовима, приказима, есејима још није адек-ватно  валоризовано већ остаје отворено за студиознија читања и тумачења.

Извештај  је сачињен   из  6 песничких збирки: биг бен, 1977; одлазим а остаје нејасно, 1990; зна се, 1991; господар, 2004;  црна рупа, 2004; човек песма, 2007. Када је  овај математичар↔песник у питању занимљив је интервал објављивања збирки песама. Изме-ђу прве и друге, 13 година, друге и треће, 1 година, треће и четврте↔пете, 13, и  шесте 3. год. Доминантан  број 3  симболиком указује и на семантиче специфичности ове поезије коју отварају бројеви.У извештају се од 213 објављених налази 117 изабраних песама…

Златни  пресек кроз песничко дело Стојана Богдановића именован као извештај отварају песме из збирке биг бен. Збирка је штампана 1977. у тада култној едицији „Пегаз“ Књижевне омладине Србије и  значила је улазак у српску поезију.  Било је то време са више поезије у људима и свету… Имао је  овај песник с првом објављеном збирком 33 године (Године живота Исуса Христа) и, ево, не случајно Златни пресек се саставља и склапа 33 године након њеног штампања. Симболика броја 3, кроз тројство ових књига, указује  и на тајновите повезаности поезије, живота и времена. Јер, прве три збирке штампане у минулом веку тематски и мотивски су  у магистралном току српског песништва  са  одјецима и европског  трагања за новим певањима  у које   Богдановић кроз своје поседе  зналачки уноси особену ноту личног, животног и стваралачког…Та нота боји поезију и оригиналитет Стојана Богдановића, издваја га из  хора, из програма, изама.

Животно искуство, лична историја, теме, језик и меморија  језика, иронија натопљена

хумором, хумор проткан сарказмом, особен поглед  на све/т, инверзија као и дар да се профетско биће поезије огласи кроз његово луцидно  промишљање  изражено стиховима:

 

водимо ли рачуна о замкама

 које су подмукли европејци

 поставили за вука

 

дају печат Богдановићевом певању. Ови питања и  низ  предсказања из других  песама, првог тројства збирки се у данашњој стварности  обистињују.

У избору  су из тих збирки издвојене  песме које садржајем и атмосфером, наративном основом, даром да се аутобиографско усагласи са друштвеним, да медитативну евокацију обоји традицијом и  митским, да стих фабулира ововременом драмом, јер „…остаје нејасно / да ли ћемо до краја месеца морати / да опонашамо диогена“. Нађоше се у Стојановој поезији поштар, докторка,  вајар, командант неба, симонида, баба живка, едип, сократ, ајншајн…чу  Брамс и мађарски цигани и жена песникова… Затвори  се први песнички круг, а песник заветова  „..нећу више употребљавати велика слова (и малим се могу писати велике речи)..“ Све више је личио на своје јединствене песме које су биле његово уточиште, ис-поведаоница и молитва. Све више су истине живота и времена попримале  математички облик песме (Емерсон).

После треће збирке  зна се (1991) на позорници овог тла се догодила трагедија народа, а ми смо,  како то пророкова песник стихом „улазили / У замке које су подмукли европејци по-ставили“, у паклени круг потоњег десетлећа XX века вукодава (Мандељштам). Страшна драма српске коби  се понављала. Кружила… Kao онај гавран из збирке „Црна рупа“.

„Математика је начин за опис унутрашње хармоније“ (Њутн),

У делу Отворена књига (“Против агресије”,1999) Стојан Богдановић пише: „Драги пријатељи, мог оца су убили немци на прагу наше куће, управо кад сам се родио. Не знам зашто. Мој син је погинуо 1992 године. Ових дана је од туге за својим сином преминула  мо-ја драга супруга… Од пријатеља којима сам се обраћао очекивао је речи осуде. Али ништа. Да ли су занемели пред виђеним? Песник  завршава писмо: “У цркви светог Ђорђа молим се за спас ваших душа.”

О томе је, с тим теретом, нем пред виђеним, из дубине свог бића и порекла, испевао  велике песме битне за васколику поезију српског рода. У њене просторе унео  је биографске елементе, аутентичне јунаке и догађаје.

Стојан песник (… унук николе г. богдановића / каплара из штаба моравске дивизије) је     упесмио судбине и фатум овог поднебља  збиркама Господар (2004),  и Црна рупа (2004). Оне  снажно делују  комплесношћу и носе елементарну суштину поезије времена   живота из које  се чује звук судбине. Српске… Исписао је корону антологијских песама лирски оплеме-њујући разуђену и опору епику српске историје са асоцијативним призивима античког мита. Обе  збирке су битне збирке српске поезије,  промишљања српског усуда  и личне, поро-дичне приче,  која се њоме исказује. Она отвара и нове сематичке равни  о чему Мирољуб М. Стојановић у огледу „О родољубивом осећању у стиховима Стојана Богдановића“  пише:

„Већ у првој песми књиге црна рупа, браво никола проширује се парадигматска оса Богдановићевог односа према домовини. Домовина за њега, како и доликује интелектуалцу високог ранга, апстрактна је именица, јер све што је везано за њу, најпре је везано за дом у коме ће оставити младу жену и, упркос личној жељи, а зато што краљ и његов имењак Пашић нису умели да воде политику, Никола мора у рат да врати дуг отаџбини, а одложи сина Мирка и остале / за после рата и да остави Драгињу која ће сањати бркате Цигане, а он ће по повратку, срећан што је преживео, из обести или освете, живети срећно или несрећно до краја пресујући пресом за цреп цвеће за даме у име своје  и свога кума Радисава Станковића остављајући Драгињи освету тиме што ће поружнети и поцрнети толико да ће морати да је на самом крају положе у црну рупу. Та Србија, та црна рупа на кугли земаљској, показује чудесну, невероватну полисемичност у стиховима Стојана Богдановића.“

Завршна књига овог шестокњижја човек песма (2007)  својеврсна је песничка певанија о песми. Господ је створио песму (и човека од праха земаљскога  удахнувши му дух животни) а  како је песма душа човекова она има и одлике свог творитеља. И ова певања су остварена  у духу песникове личности и дара да речи обоји уверљивим нијансама протканим суптилним нитима песниковог метода, тежње  да се докучи тајна песме која је  слика песникова. Његов живот.  И судбина.

То су есенцијалије  што  резимирају свеколика искуства певања и стварања. Висок умет-нички домет одликује ова певања о песми, о човеку, о  судбинском односу човека и песме.

Оригинална  и непоткупљива поезија С. Б. (В. П.) је  песничко сведочанство о  животу и земаљској судбини на овим просторима, о поезији  као   извештају  чији се круг не затвара. У том, живом, кругу све што треба упамтити постаје песма и њена геометрија („Поезија је у правом смислу речи геометрија“ Лотреамон)…И метафизичка димензија  изречена у рези-мирајућем тројству стихова:

 

полако престајем да постојим

господар мајсторски прецизно

претвара ме у песму.

 

Митровдан – Никољдан, 2010.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *