Стојан Богдановић, Три кратке

Стојан БОГДАНОВИЋ

 

ТРИ КРАТКЕ

1

ЦРНИ ШЕШИР

       Кампања за избор председника општине се захуктавала. Мој пријатељ Радиша Сибиновић, кога су по оцу Желимиру прозвали Жела, и ја, шетали смо уобичајено, да протегнемо ноге и да видимо шта има новога по вароши. Радиша предложи да свратимо у Пицерију, у то време мало модернија кафана, коју је држао један мој рођак. Прихватих предлог. Улазећи, одмах спазих господина Љубинка Николића, познатог српског бизнисмена. Седео је са још једним мени непознатим човеком. Мени је за изборну кампању био потребан господин Николић. Приђох газди кафане и рекох му, Питај господина Николића, да ли је слободно да седнемо за његовим столом. Кафеџија ми брже-боље понуди, Ево можете овде, све је слободно, и показа на један сто, не схватајући моју намеру. Не дадох му времена за убеђивање, рекох му, Нећемо тамо, хоћемо код господина Николића. Газда се упути према господину Николићу, вративши се брзо, рече, Може, изволте. Одложих шешир и Радиша и ја се сместисмо. Сто је био у облику потковице, релативно широк, могло се комотно седети. Са једне стране на почетку потковице седео је онај човек, па господин Љубинко Николић, па ја,  и до мене на крају потковице седео је мој пријатељ Жела. Чим смо сели окренем се мало према Жели и полугласно,  кобајаги дискретно, али да може и господин Николић да чује, кажем му, Радиша, овај господин Николић је много добар човек, али ће надрљати. Господин Николић се трже као попарен, упиљи се у мене и упита, Зашто,  бре,  професоре, Зато што, ко год муне нос овде у кафану рећи ће онај Бине, ено га у пицерији, седи са професором. Варош је мала и сви већ знају да сте у вези са изборима Ви на мојој страни. Господин Николић прогута кнедлу, отпи мало шприцера и опсова, Ту мајку му, како ми га вузнуше без пљунку. Попили смо по једно пиће и уз куртоазно поздрављање смо се растали. Натукох свој црни шешир и са Желом одосмо. Сутрадан, у дому културе било је представљање кандидата за председника општине. Било је много света. Као у свакој србијанској паланци и овде је сада то људима била главна забава. Појавио се господин Николић, што се и очекивало, јер је он био познати привредник. Људима је изгледао мало необично, носио је црни шешир, загледали су га, један се охрабрио и да га пита, Шта је то, бата Бине, одакле сад шешир, Јуче сам се определио, насмеја се Бине гледајући у правцу мог црног борсалина.

2

СУДЊИ ЧАС

             Једнога дана секретарица пријави, да су дошли господа Томислав Мијовић, песник и главни уредник зајечарског Развитка, и Мирослав Тодоровић, песник из Књажевца. Са Томом је требало да рзговарам о финансирању регионалног часописа за културу Развитак. Неке општине из региона су отказивале финансирање, неуки људи, не схватају да је постојало само оно што је записано. Али овај пут они су хтели да разговарају са мном о нечем другом. Није било времена за велику припрему приче, јер ме је сатница ограничавала, морао сам да примим још неколико странака, ништа нарочито, проза, мора се, а моја мати је говорила, Која се кобила ухвати, та врше, текући послови, локални путеви, мостићи, канализација, водовод. Одмах су изнели проблем. Тома је то изложио. Укратко, Мирослав је врстан песник, има одличан рукопис, Судњи час, требало би га објавити у едицији Крајински круг, али пара нема. Класика. Донели су и рукопис, као да је општина штампарско предузеће. Рекао сам им, Оставите то, па ћу видети шта могу да урадим. Попили су кафу и пиће и отишли, касније сам сазнао да су отишли са приличном дозом скепсе. Позвао сам телефоном свог пријатеља и члана Извршног савета, познатог бизнисмена, директора чувене Индустросировине господина Љубинка Николића да дође на консултације код мене око неких проблема. Он се брзо створио у мојој канцеларији држећи под мишком неки смотуљак, који је одмах почео да одмотава. Била је то метакса. Мени су засијале очи. Он се насмејао сели смо и почели да разговарамо уз метаксу. Лагано почињем причу, Господине Николићу, имате ли оне упаљаче са натписом фирме које делите пословним пријатељима, Имамо председниче, колико Вам треба, Ма, не треба ми, само питам, А да ли би Ви могли уместо тих упаљача да штампате неку књигу, Што да не, зависи колико то кошта, Око педесет хиљада динара, А ја сам мислио да за то требају неке паре, Па добро, имам овде изврстан рукопис поезије Мирослава Тодоровића, било би добро да се то одштампа и онда оним Вашим пријатељима уместо упаљача можете да делите књиге. Тако смо завршили тај део разговора. Наставили смо о прози коју сам већ спомињао. Томи Мијовићу сам ујутру јавио да иду са Тодоровићем у Подвис у Штампарију. Књига Судњи час је изванредна. Пре неки дан смо је спомињали. Аутор таљига. Она на једну страну, а он на дугу. Свако иде својим путем. Вероватно то и други раде. Чека се Судњи час.

3

ПАНЦИРИ

       Господин Љубинко Николић, директор Индустросировине, угледан привредник, дуже време је био у немилости власти, баш зато што је био успешан менаџер, јер у то време на удару комунистичке  власти су били успешни привредници, није било никаквих посебних разлога за то, једноставно, њима је требао дежурни кривац. Власт је одлучила да му испита порекло имовине. Послали су једну комисију, све саме будале. Мувају се по кући, од собе до собе. Тек, шеф комисије ће да каже, Пиши, има харманика врата, они други кажу, Шефе, па ово је мушема, онда шеф каже, Пиши, има ТВ у боји, они други кажу, Шефе, па сви имамо боље телевизоре него што је ова крнтија овде, када му је прекипело, а шеф ће, Ма, ајмо у п… м… одавде. Тако се завршило испитивање порекла имовине овога часног човека и доброг привредника. Нешто касније ситуација се наизглед променила. Господина Николића смо узели да буде члан Извршног савета општине. Његови савети су били изванредни, без фраза, безмерно корисни. Једнога дана дође код мене начелник СУП-а. Жали се како ови из републике не дају паре ни за шта, само узимају! А наша деца, наши милицајци, иду на Косово без панцира. За оне шиштарске екстремисте су прави глинени голубови. Обећао сам му да ћу видети како може општина то да помогне. Иначе раније је милиција била под ингеренцијом општине, сада је републичка, а република нема пара за панцире, а за ручкове, вечере, и скупа путовања републичких главешина увек је било пара. Но, позовем ја господина Николића, он се као и увек брзо обрео код мене са неизбежном метаксом испод мишке. Изложим ја њему потанко о чему се ради и колико то кошта. Он се замисли и оте му се, Мајку му, много пара. Често сам му тражио паре, не за мене лично, него,  де помогни ову акцију, помогни оно,… Увек је излазио у сусрет. С обзиром да је била у питању позамашна сума упитах, рачунајући на његово познавање приврене ситуације у општини, тј. на његову упућеност у то ко и колико пара има, да ми он да информацију, он поче да ми прича, он прича ја записујем, он прича ја записујем. Чим је господин напустио моју канцеларију, ја узмем телефон и зовем редом оне директоре што ми их је господин Николић наређао. Разрежем свакоме пристојну суму, не претерану. Купимо ми панцире за нашу децу и кад сам те панцире предавао начелнику СУП-а кажем му да ми је при обезбеђивању новца значајну помоћ пружио господин Николић. Ову информацију је начелник проследио према Београду и за Дан безбедности господин Николић је добио плакету безбедности, али он није био присутан. Био  је негде на службеном путу. По повратку, позовем га да му уручим ту плакету и кажем му како сам морао да објашњавам тамо на седници,  када је био одсутан, ко је тај господин Николић добитник плакете, а он ме упита, Господине председниче, како сте објаснили, То је онај господин, што сте прошле године хтели да га ухапсите, рекох гледајући га изнад наочара очекујући реакцију, а он ће, Марш у п… м…

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *