Горан РАНЧИЋ: ЈА ДУНЂЕР

Калџерело. Село к’о село. Има ливаде. Има њиве. Има браници. Има виногради. Има црешње. Има кладенци. Има куће начичкане прекај пут. Има коњи. Има волови. Има шипарице. Има гусће. Има све кво оч.
Има и разни људи. Има лењави. Има вредни. Има јунаци. Има кукавице. Има подвалџије. Има поштени. Има тупави. Има паметни. Има и лопови, па ни набеџују, нас Калџерелчање, да смо из лоповско село.
Несмо га прекарали с паметни, ал несмо много закасали ни с друђити. Немамо млого учени људи. Имамо и од њи, неје да немамо, ал’ ко за врапци. На трошичће. А и они побегли из село. Паметно! Нече ваљда с толће школе да рину штале и да терају ђубре.
Село има највиш’ мајстори. Дабоме. Прави мајстори.Тија штоно праве куће. На пример за кровови је бил опасан мајстор Санда Кличко. За бетон се натураше Ђура Лећин. Око арматуру Мима Чедин. За дрвенаријете Тома Орта. За снагу и подносење главни Санда Цврла.
Тија Цврла једно време беше у такву снагу, стра’ да те увати! Подигне запрежна кола на једьн крај и тој кад су пуна с камење. Замени се точак. Ко да неје ништа било!
За правење намештај, за прозори и врата, к’о уметник беше Драгутин Солунац. Е, он те мож одеља од дрво и францусћи да оратиш. А селсћи главни мајстор за гвоздене алатће беше Ђора ковач.
Туј се, у туј радњу, по цел дьн збираоше селсће алавужде. Код Ђору ковача беше занимљиво. Вицеви. Шегачење. Напуне радњу. Не мож се обрнеш од њи’. Седу. Пију. Пцују си жене. И цел дьн клепају једно сећирче. Ми, деца, беше ни млого занимљиво да ји слушамо. По цел дьн развлачимо ме’ови само да смо туј. После вртимо тоцило. Скапемо од вртење док Ђора изоштри тој кво има, ал само да смо туј. У туј ковачку радњу, научише теј алавужде Грицка, који тьг имаше две-три године, да пуши. Кад попорасте Грицкo, сви полози по комшильк беоше њeгови. Трампеше јајца за цигаре. Од Грицка има исто разне приче. Чу ви и тој једнуш испричам.
Кад улезнеш код Ђору, у ковачкуту радњу, па те он пита: За кво си? Немој само да речеш: -Несьм за ништа! Че те разглаве од шољћу. Ти кво да речеш: Рећију. Вино. Каве. Пиво. Од све има, Ђора узне чукле и у наковањ удари шивру. Отприлике овак свиреше чуклето по наковањат: „Диндири, дин, дин, диндири дин!“ Кво ли сам са наручил не знам. Ал, отприлике, тека. За два минута, ако је без каве, ако је с каве за десет, ете ју њeгова женица Зора тој носи. Ако је случајно Зора негде на њиву, па неје чула шивруту, овија почну да га зајебавају:
-Ђоре, чукну ли Зори?
-На уши ли седиш?!
-Да пробам ја…
-Ајд, ајд, не приноси… при тојагу!
Ако је Зора бьш на врата, а они ју помињају па кад ји чује кво безобразно ломоте, она ји овак отприлиће ружи:
-Срам ви било! Олоши једни! Задавило ви, да Бог даде, кавево. Не би га ни пинули, да сам знала да сте, толћи сьбльзи! Само пљаскате некво! К’о мокре задњице! Улијандер чу ви сварим друђи пут, кво би било да са’ пратим Ђору при вашете рђе.
Ђора се усмивка. Премазни брцити. Суче ји на крајеви и сви од једнуш подјебава:
-Може, може. Ја се па тој не би сетил, фала ти кад ме подсети.
Дангубете, на тој што им га омькну Ђора, праве оглушци. Зора се кобајаги лецне:
-Чибе, кучиште једно! Знам те ја добро. Не јеџ ме! Само од тој мислиш!
-Ма знаје ме и онаја снашка на… и она знаје да само од тој мислим.
-Тека ли је? Че чукнеш ти поново… Има се начекаш.
-Обавезно довече. Чим се смрачи.
Тека. Зора кобајаги се љути. Уствари им пристањује на шалу и воли да им угаџа.
А даньшње жене… код њи нема шала, оне све за озбиљно с’ватају. Него, тој ни неје тема. Замалко да одвлечем причуту на погрешну пртину.

*
Печалбари. Код нас, у Калџерело, ји окају дунђери. Кад дојде пролет,торбичка с алат, торба с дронци, тазе обричени. Премењени, к’о на свадбу да су пошли. Само се смькну низ Дубичије, па уз Ћирин Рид, па кроз Нову малу и ете ји за у “пет и десет”, онија аутобус што иде из Боњинци, па за Беогрдско. По њи чур од цигару пробује да ји стигне. Ко да бегају од некво. Не обртају се. Брзо оде и брзо сецају цигаруту. Гус’ чур, ко њиве кад се чисте, па се запали такво травуљак. Тека са’, тека најесен, кад дојде време да се вртају дома дунђерити. По њи чур.
Бил сам и ја нећи дьн у печалбу. Неје толко страшно. Прва два-три дна загуљена. Док се ужига човек. После иде…
Тека. Отворила се печалбарска прилика. Голема работа и тражи повиш мајстори. Работа погодена, па да се иде. Нема друго- мисли си Момчил.
Узима багашат. Па на врата. Жена стоји у собу ко војник. Ако се некво Момчил досети, побрзо да га услужи. Он ју само погледа дльбоко. Тој је било појасно од сваку причу. Какво да работи и како да се понаша док се он не врне. Немој да се случајно чује некво по село. Кад излезе на двор, дочека га мрак. Кучето се рипну и тијо зацвили. Ајд по пут. На раскрсје га чека Томислав. Торбичће турил при нође. Чека Моћу. Моћа залулил од сабајле. Локомотивата стиже до Тоћу:
-Моће, намири ли кад појде?
-Тоће, могьл би још једну да намирим.
-Моће, да те не ритне у слабине, че ти очи истрчу к’о на поганца.
-Тоће, и за такве има лек.
-Моће, једе ли ти се пуњена попошка?
-Тоће, ако си ју ти пунил, нечу.
Тека се они окају. Тека се они зачьчкују. Ма, овој ситно шалење! Да ји чујеш кад стигну на печалбуту! Поготово у пладне, пред ручьк. Тека полько прооди печалбата.
Бистар наш сељак за зајебанцију. Нема му раван у свет. Како за тој, тека и за мајсторлкат. За пцување да не причамо. Мож на олимпијаду да иду. Још кад пину некоје пивце.
Кад смо код олимпијаду, воле и друђи спортови. Још ако је газдарица помлада и поубава, гледај му чудо! Још ако је газдата у иностранство и само од пару мисли, гледај му два чуда! Још ако је газдарицата добродушна и неје чибиричава, гледај му обличја!
Дојде јесен. Врнуше се Моћа и Тоћа из печалбу. Да се бере моруза. Да се беру дрва. Ал се више не окају Моће и Тоће. Почели да се окају “Орте”. Сви сељани ји почеше запитују одокле са па тој? Има туј некво. Провалиле ји и њинете жене. Запитују ји што су са одједнуш ортаци а немају ништа заједничко. Ни њиву. Ни вршалицу. Ни коња. Ни алат. Сумњиво им. Само наваљују. Моћа и Тоћа се само поусмину и ћуту си. Женете тој још повиш успали. Како, па како? Добију оне и преко нос за тој. Не вреди. Поготово Тоћа кад побеснеје да неси близа. Ал се овај њeговата не дава. Како, па како? Оне по њино. Они по њино.
Што се тека почеше окају ви сте се веч сетили. Заћитили се они с невидљиве медаље. Куј је бил први толко неје ни важно. Оно и женете њине се сетиле. Ал’ женско ко женско! Оче бьш да чују из њина уста. А они нече да им кажу ни за живу главу. Свашта им мож падне на памет, на женете. А вртањето незгодно. Тека Моћа и Тоћа постадоше ортаци. Бог да им душу прости мож се и са негде окају-Орте!

*

Ал’ и овде при нас, на овија свет, се не затури тој Орте. Името народ закачи на Тоћиног старотог сина Миливоју. Прво га почеше окају Мила Ортин. После остаде само Орта.
Е, тија Мила Ортин! Чудо од дете! Чудо од човека! Има га за све. За њег’ да ви запричам од све, требе ни цела зима, а мож да бидне и још једна. Па нечу од све. А и дрва ни намањьк.
– Куј најбрзо трчи?
– Мила Ортин.
– Куј најбоље игра фудбал у село?
– Мила Ортин.
– Куј најубаво црта?
– Мила Ортин.
– Куј најубаво игра у коло?
– Па Мила Ортин.
– Шах?
– Исто.
За кво да запиташ, oно че ти кажу: Мила Ортин. Добро, можда неје бьш тека било, али, ја се тека сечам, па ви тека и казујем.Од њег’ има разне приче. Ајд прво овуј што је врзана за мен’.
Ели, моја баба Рајна живеше у Пирот. При њу сам највишe волел да поседим преко распуст. У улицуту, куде она живеше, све гмецава деца. Ја к’о арамбаша. Кад ји сковитлим, бегају па се ћину. Ја, селско дете ко и сва селска деца. Одим бос по стрњиште к’о по тепик. Бојлија. Рипам из дрвја к’о веверица. Трчим по јаганци и по ћурће цел дьн. Кондиција за маратон. За кавгу увек спреман. Кад отиднем при баба Рајну, она закасујеше од мен. Само вој дооде на врата комшије и комшиће. Жале се. Тепана им деца. И да ви не причам за кво још. Ја упантим који су били да ме туже, па њината деца јутре плате. Они па дојду. Прете с милицију. Циркус.
Баба Рајна. Пензионерка. Купујеше ми свашта. За кво запнем, она ми купи. Малечак сам бил. Запе ја за фудбал. Никој нема у село. Фудбал, па фудбал! Она кво че? Купи ми.
Дојдо си у село. Трчим по фудбалат. Подносим се. Ритам у дувар. Башта се љути. Ја у шљивар с фудбалат. Он па’ ока. Ја на раскрсницу. Е, туј наиде Мила Орта. Че се дрибламо. Он дрибла ко Шекуларац. Не могу да му узнем фудбалат никако. Јури, јури, не вреди. Ко у шпансћене кориде. Дрибла ме Мила Ортин, само што не дума: „Олеее!“ Трча по фудбалат. Трпе. Трча. Трпе. На крај се изнервира. Мој фудбал, а он ме дрибла и не дава ми да га пипнем! Довати ја поголем камик, па Милу Орту по глеџањ. Он јаукну. Паде на пут. Поче се увија од болће. Ја грабну фудбалат, па беж’ дома. После кад га видео, ја долеко обикаљам да му несьм на сенћу.

*
Заврши Мила Ортин седми ил че бидне осми разред? Тека некако. Одведоше га у печалбу. Отиде к’о чирак, врну се к’о мајстор. Има си Милаћија око и руку за све. Нели га туре они при мешалицу. Тепа он, три па једну, цел дьн. Тека и друђи дьн. Не држи га место. Неје тој за њега. Много просто. Видел он некьв мајстор, у другу кућу, одма туј преко пут кудето они работеоше, ређа некве плочице по зидови. Праји купатило. Свирка си тија човек и лепне плочицу. Па следећу. Почне и да певка. Па си отвори пивце. Па седне. Одмори. Па настави. Мила напуни мешалицу, па док она измеша он претрчи код мајсторатога и гледа. С очи крадне занат. Тека ‘иљадо пута претрчи. Предвечер га овија пита оче ли с њег’ да работи и да учи занат. Мила Орта једва дочека.
Увечер, ко и сви дунђери, мајстори уморни. Продрљаве се малко с водицу. Малко вечерају. Па спање. Рано дизање. Работа ји чека. Али, Мила Орта никако да заспи. Реши се:
-Тате, чу те питујем некво!
Башту му се веч унел сьн. Само рече:
-Аааа?
-Ја од јутре работим с оног мајстора што је преко пут нас.
-Кво бре?-рипну се башта му. -С кoга че работиш? Добро ли ја чу кво ми рече?
-Погодил сам се с мајсторатога.
-За колко се погоди?
-За џабе.
-Аааа?
-На недељу дьна. Само док научим занатат.
Мајсторити се затајише по кревети од смеј.
-За тој време нема да научиш ни како се ока мајсторл’кат, а камо ли… – рече башта му, обрну се у кревет конто дувар и закрча.
Мисле дунђерити: „Мила че се мане. Ал јок!“
Јутро си дојде. Мила Орта будан пред сви. Прешьл преко пут и чека мајсторатога. Он стиже. Погледа радосно Милаћију и рече:
-Дојде ли?
-Дојдо.
-Спреман ли си?
-Спреман сам.
-Ајд, да видимо!
Пројде си недеља зачьс. Мајсторити се само керебече. Некој само окне “Керамика Младеновац”. Овија се поватају за мешине од смеј. Че попадају од скеле. Искривише зидови. Теше им падне једьн зид. Не гледају у висакат него зевају да виде кво детето работи. Тека из дьн y дьн. Дадоше му туј надимак Миле Керамика Младеновац.
Задњити дьн од договоренуту недељу, па увечер, дојде си Мила Орта на спање. Носи торбичку. Сви га чекају да се шебече с њег. Најмлад, а оче да је по мајстор од њи. Највиш си га татко зајебава.
-Кво носиш у торбичкуту?
-Алат
-Одокле ти алат?
-Поклонил ми мајсторан. Тој му стар алат. Не требе му више.
-Па кво че работиш с алатат?
-Чу прајим купатила.
Мајсторити че попадају од смеј.
Тека се Мила Ортин замајстори. Поче си погаџа сам работу. Ујутру први негде штукне. Увечер задњи дооди на спање. Мајсторити се зберу једьн дьн. Не мож да издржу. Нек поцрвенеје дневница само да виде кво тој он по цел дьн работи. Најдоше га у једну кућу. Детето си свирка и лепи плочице. Не мож се начуде. Купатило к’о саливено.
Запечали Мила Ортин убаве паре тој лето. Дојде време да се пооди дом. Пакују се мајстори. Мила га нема. Сви нервозни. Не мож си иду без њег’.
Тек у пладне се појави Мила керамика Младеновац. Иде од негде.
-Куде си бил? Hарогушил му се башта, само што га не запуца.
-У продавницу.
-Кво си тражил там?
-Да купим одело.
-За кво че ти одело? Да ли че се жениш?
Оно меџу мајсторити експлодира смеј.
-Неје за мен оделото.
-Па за кoга је? Да ли че си татка обрадујеш?
-Одело је за оног мајстора Керамичара.
Овија зинули од чудо. Ко кленови на суво.
Тека им Мила Орта показа да је бољ мајстор од њи’, ал да је и бољ човек од њи’.

*

Орта после прави купатила по село. Једни му плате нешто. Нећи се начисто обрукају, па му не плате ништа. Он, нигде неје запињал за паре. Ћути си. Тија што су газде, ћуту и они. Немају срам. Увек је од њег’ ишло. Нема у село куга неје помогал, куга још неје Мила Орта задужил. Некоји се и забогатише на његов рачун. Сви га искористе, па му обрну грбину. Једни користе њигову доброту, па си терају зајебанцију с њег.
Тека Орта некоје време, ко уметник, пушти браду. Почеше га и за тој зачьчкују. Дадоше му некоји гуланфери нов надимак због брадуту. Орта Јар’ц. Он се не љути. Смеје се повиш од њи. Тека кад га сретне некој почне да мекеће.
-„Мееее, ме, меее!“
-Ма, ти ли си ја па мислим твојна жена ме подсеча – не остане му дужан Мила Орта.
Али има зевзеци од сорте. Ради им кликер за хуморизам. У секунду га смисле.
Нели пошьл беше некв другоселац за Калџерело и повел козу, због онеј работе, код јарца. Чул човек да некој у нашето село има расног јарца. Иде човек и питује куде је кућа на нашинцатог. Тека сретне једног. Све се наместило ко кец на једанаес. Куде бьш њег да сретне? Он на зајебанцију дипломирал:
-Добро јутро!
-Добро јутро!
-Чу те питујем некво!?
-Питуј.
-Куде је кућа на тога што има јарца?
-А, ти за Тому Орту питујеш! Е овак. Кад слезнеш низ Ћирин Рид, па иза кривинкуту, појдеш на гор’, па бьш на брденцето је кућа на Тому Орту. Туј да питаш.
-Фала ти – рече другоселацат и продужи.
Стиза човекат до Томину кућу и разока се:
-Томеее, о Томеее! Има ли теее домаааа!?
-Куј ока толко сабајле!? – одзва се Томча.
Излезе Томча пред капију. Поздрави се с човекатог. Разбраше се одокле је човекат. Испричаше од политиће. Распиташе се за понекоји који си познавају. Па прејдоше на конкретно:
-А што ти требем?-пита га Томча надокраћу.
-Ма, не требеш ми ти него твојти јар’ц за мојву козу.
Чул Томча да му сина тека називају. Јад му. Лице му позелене. Закрвави с очи.
-Кoј ли ми смести овуј зајебанцију, мајке му га… -пцује Томча до сто јед’н.
Човекат се збунил. Нити да бега, нити да стоји.
-Снајћу ако имаш да доведеш при мојтог јарца, а не козу! – ока Тома Орта на сав глас.
-Чек лопату да узнем, да те испратим!
Човекат кад виде густо, трже колан од козуту, па низ пут.
Побеже.
Нећи дьн по тој, пита ја Милу Орту:
-Стварно ли је било тека?
Он само рече.
-Е, па тека.
*

Али… Живот је лутрија. Ко и сви посебно обдарени људи, тека и њег, Милу Орту, поче судбина да шиба. Немилосрдно. Зашто је тој тека? Можда затој што вој се нетеја покори. А можда и неје тека. Мож ли се човек од њу сакрије? Нумејем да ви посаветујем.
Да ви па од тој казујем. Нечу. У нешто се не дира ни за живу главу.
Е па тека.
Кво се после деси? Деси се…
Кад такьв човек нестане, појави се голема шупљина, у мојто срце рупа ко Борсћи рудник.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *