Стојан Богдановић, Ловачка прича

ЛОВАЧКА ПРИЧА
Мој пријатељ Милан много воли да иде у лов. Није неки пробирач. Раније опали по неки пут, сада само нишани, и то дуго. Ретко кад повуче окидач. Да ли због лоших наочара или због неког другог, мени недокучивог, разлога, тек он окине понекад у силуету, каже свом зету. Ја га загледах. Заједно смо ишли у школу, али видим да је остарио. Зет му придржава нишан. Али не вреди. Не може човек да држи, и Милана, и пушку, и да нишани, и да пуца, и да се дангуби, а има младу жену. Поздравих се са њим и са осталим укућанима. Кажем им да морам за видела да стигнем у Књажевац да бих се видео са својим братом. У ствари, нисам хтео да будем силуета. Милану је воља да улови дивљег вепра. Ту по једној коси, преко пута његове куће, редовно пролази једно крдо свиња. На челу крда, са она два крива зуба, прави капиталац. Иду, те свиње, у бербу кукуруза. Још пар дана, па прелазе у атар суседног села. Комшија који је дошао са зетом објашњава Милану, каже му, Чика Милане, у овој вашој шуми су прасићи, а велике свиње су тамо, далеко, а и ово што ви имате то више није пушка, немојте да замајавате зета, пустите га да иде у Београд, млад човек, може се десити да улови нешто.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *