Стојан Богдановић: ПЕРИЦА

ПЕРИЦА

Петар, Петрић, Педро, Петер, Петруш, Петрашин, Питер, Пеки, Пјотр, Пеко, Пеца, Перић, Перко, Петроније, Пера, Петрица, Петрушин, Периша, Перо, Пјетро, Пјер, Перкан…
Перица треба да је име којим Срби из милоште именују малог Перу, а Пера је је име којим они из истог ралога именују малог Петра. Но, мож да буде ал не мора да значи, често Срби употрбљавају… Не постоји Србин који не познаје бар једног Перицу. Познајем и ја једног од њих. Његово право крштено име јесте Перица Донков. Тога Перицу ћу у даљем тексту звати једноставно његовим именом.
Перица је наумио, а можда сам га и замолио, да уради један мој портрет за једну књигу, коју сам, те сада већ далеке 1994. године, припремао за штампу. Стицајем околности књига није тада штампана. Тај портрет, за који Перица каже да је један од најбољих који је урадио; не знам заиста колико портерета је он урадио, можда само тај; остале нисам видео; употребио сам прошле године. Штампан је у мојој библиографији и то на почетку књиге.
Не сећам се у којој фази израде тога портрета, можда кад је већ био готов; када смо коментарисали портрет и технику израде, Перица ми је открио историју оловке , conte-а, којим је портрет урађен, тј. гребан и изгребан. Да не буде забуне, портрет по моjој скромној процени, изгледа феноменално. Перица је као студент београдске ликовне академије боравио, где би сликар него, у Паризу. Имао је срећу. Баш у то време у Паризу је била у току изложба онога шпанског брбљивца Салвадора Далија, који је био и сада је велики, светски, сликар. Наравно да се Перица тамо упутио, на ту изложбу, то се не пропушта. То, такву прилику, не би пропустио ниједан студент сликраства па није ни наш Перица. Али Перица је заиста имао срећу. Тамо је главом и брадом био присутан, ту пред њим, и сам велики маестро Дали. Перица се прибрао и замолио маестра да му да аутограм, тј. да му потпише каталог. Дали је готово нехајно одмахнуо руком рекавши: „Немам оловку.“ Перица је хитро из џепа извадио conte. Дали је прихватио оловку уз зачуђујући упит: „Шта ће Вама conte?“ Перица му одговори: „Па, ја студирам сликарство.“ Дали је уз осмех потписао каталог и пружио га Перици. Наравно да му је вратио и conte, иначе од мог портрета не би било ништа и ко зна о чему бих ја сада писао. Дали није био мутав. Одмах је знао, осетио је, са ким има посла. Најважније од свега у овoј причи је то да Дали Перици за потпис није узео ни пару. А Перица, он сада није Перица. Фале му бркови. Само још бркове да си нацрта. Уме он то, само кад хоће. У енформелу, јасно. Он је сада маестро Перица. И сви моји унуци се чуде зашто га још увек зовемо Перица кад он више није мали!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *