Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније....Јагма живих писаца за Наградама  са именима мртвих писаца поприма све више размере које не служе на част ни награђенима а, ни онима који нису... „Већ постоје два чопора српских писаца, Удружење књижевника  Србије и Српско књижевно друштво, који реже једни на друге. Нови чопор би неминовно створио нове сукобе… („Политика“, 31.дец.1.и 2. јануар 2010 изјавио је Љ. Ршумовић против оснивања Удружења писаца за децу. Зашто је Ршумовић назвао своје колеге чопором? Зашто пише да реже? Нико се није огласио у поводу ове изјаве.  Поделило се УКС. На српски начин. Поделили да би се умножили. Поделили и Награде. Кућу. Држе се знане  да „Свеци благо дјеле“. Па се сада живи трве и крве, лармају,  џеву дижу, живи за награде са именима мртвих писаца. Онијех што су живели за књижевност. Јер, награде су препорука за националну пензију, пут за Алеју великана…Али, ту је оно али што из прикрајка вреба, не мора увек Награда да буде препо/рука. Има и других путељака, има пречица. Могу, како то каза Волк у ТВ емисији неки да буду и  уметнути. У тој речи је корен речи уметност. Као у потоњем жребању. Ни комисија није знала због чега, и како,  су два добитника прошла. Један  је некада писао критику, а други је добар библиотекар, историчар књиге, радник у култури. Имао среће, пишу.  А тек глумица Љиљана Ђурић. Њена биографија је доказ колико је то „значајна“ глумица. Глумица активисткиња…А неки, као и потписник ових редова, хоће правду.

„По правду ћете се на небо попети“, поручује песникиња М. Булатовић.

Угледне Награде УКС „Милан Ракић“  (Политика, 30.нов. о.г) одрекао се песник Милош Јанковић. Разлог: „Ванкњижевни  критеријуми и параметри… и као врстан песник  стиховима је своје разлоге објаснио: Постоје награде које служе да награђено ојаде и награде дате да награђеног огаде, награде додељене зато да заваде и оне примљене из чисте досаде. Да ли се у Пандориној кутији после низа афера и којекаквих мафија, Колубара  стигло и до књижевних награда? Да  ли се  то српски језик снажи новим  метафорама. Ја сам измислио израз Колубара нишког здравства, изјавио је Нишлија Вишњић, говорећи о (не)стању у клиничком центру Ниша. Каква луцидност?

„Политика“  20. септ. 2008. у тексту „О наградама овде и сада“  пише  о српском парадоксу  да је земља са највише књижевних награда, по броју становника“ у Европи. Парадокс увећава и чињеница да је највише неписмених, да су тиражи књига све скромнији…Да се издавачке куће гасе…“Не смемо заборавити, пише Калезић, да награде додељује групица људи, а човек не мора донети праведну одлуку. Може, наравно, а не мора…Има ту сијасет ванкњижевних чинилаца  о којима се, готово по правилу, ћути. А ни сви кандидати, разуме се, нису једнако спретни, нити  упућени у технологију награђивања, у њену пајташко-мафијашку позадину…Остаје нам да и даље верујемо да је боље награду заслужити а не добити је, но обрнуто.“

Некада су се награде додељивале по кључу, по републикама, покрајина. По реду. Шта се променило?Сада су се удружили, умрежили, па „ја теби, ти мени“. Углавном, све се дешава у Престоници.

Јер, у Србији изван Београда ништа не постоји, осим провинцијске егзотике, и пустих села. Јужно од Јагодине нема ниједног достојног националног признања, нема га међу 2 милиона житеља. А, какав је то уметник ако живи и ствара  изван Центра?

 „…Литерарна вредност дела је важна, али није у првом плану. Похвална рецензија, похвална реклама, поново прави читаоца будалом  јер он не зна да је та рецензија добро плаћена. Они који могу да плате свој занос, моћи ће и да купе и награде, приказе, писање и наступе на ТВ“ – пише Купријанов у Летопису Матице српске.  Нико да  се јави, да оспори његове тврдње.

„Крајње неукусно, награде се деле  углавном међусобно, врте се у круг исти чланови жирија и ти исти добитници, хвалећи се међусобно крајње неукусно и некултурно, служећи се притом најбеднијим софистицираним апологетским методама, размењујући међусобно награде, које проглашавају, врло безобразно за престижне и националне. Успешни су једино у замешатељству, мешетарењу , „ваћарењу“ неупућених спонзора, организатора“. (Власта Младеновић, Бдење, 2007)

„Политика“, 9.02.2008. из пера проф. Цветковића доноси: „Годишње се објави више од хиљаду књижевних дела! Нико од читалаца није у могућности да све то пропрати па чекамо извештај жирија. Али, како смо толико пута били изненађени, не  можемо да се не упитамо: делују ли у тим жиријима  пишчеви „драгоцени“ пријатељи, или делује књижевни клан, или корупцијски Моби Дик, или писац лично? Да ли је и овога пута  нека „семољ“- дијалекатска кажа  проглашена за роман године , што је сасвим могуће у књижевности у којој нема Скерлића…Шта све писац мора да поради да би ушао у игру за награду, о томе је пре неколико година  један од награђиваних дао упутство у нашем најстаријем  књижевном часопису. И, наравно, то упутство и у његовом случају се апсолутно потврдило – подобијао је све, до последње, награде…Нисам позван да судим шта се дешава у нашем књижевном животу, нека суде они позвани и одговорни. Није могуће да међу њима нема оних који не виде шта се све чини у нашој тако озбиљној угроженој књижевности. Зашто ћуте? Не знају? Не могу? Али, доћи ће нови Скерлић који ће моћи, који ће зауставити ову књижевну страдију! Чекамо га.“

И Драган Великић у тексту „Кланови и кухиње“(Политика, 15. 04. 2005.) истиче: „Кланови и кухиње су константа сваке књижевне сцене. Склапају се савези , „мале Антанте“ фаворизују сопствене пулене, промовишу моделе који за неко време представљају литерарни канон. Смењују се генерације, увећавају листе објављених дела на клапнама едиција. Јер, увек су исти почеци, тројке из шума  прерасту у одреде, комесари арбитрирају, чувају леђа један другоме. Развијају се стратегије, технике незамерања горњи и доњи притисак, у баруштинама ветар само за кратко помери острва жабокречине…Нико нема шта да пита, јер мало ко шта зна“.

Одрекао се песник Јанковић часне награде, другом лауреату песникињи  Зорици Арсић Мандарић спочитавају чињенице које немају везе са њеном поезијом, песник Лакићевић је поштеђен злобе, штити га висина на којој се налази. Огласио се председник УкС Радомир Андрић. Казује: „Свако има право на свој слични став. Неким људима, вели, важнији је њихов лични интерес, од интереса УкС“. Не каже ко су ти Неки. Јесу ли то „мангупи у нашим редовима“?

Што се тиче награда,  и есејиста Миодраг Мркић пише: „Светски рекордери смо по броју награда. Наш највећи визионар Домановић је омануо у вези са наградама . Имамо песника „Националног бића“ који је добио преко 50 награда. Мислим да би требао да добије награду за најнаграђенијег песника.“ Неко записа, како је кренуло све више бива и да ће бити још горе. Оног тренутка кад поезија постане у било ком смислу помодарство тог тренутка и читаво шунтаво друштво постаје и ШУНДаво . А награде да не помињемо. Ова држава је имала многе мафије, одмотава се то клупко, хоће ли доћи на ред  и културна?

А потписник ових редова, далеко од београдске књижевне пијаце, на свом Парнасу, у Трешњевици  не хајући за књижевне марифетлуке зна   да је само  писање награда, божје послање, инокосан пискара по нешто и нада  победи дела, али, вазда има на уму  речи проповедникове: Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. 

*

*Књижевник, живи у Нишу као слободан стваралац  и Трешњевици где се позно бави земљоделством и медитацијом

Политика, 13. фебруар 2012. – Жири пишчевих пријатеља (Скраћена верзија, промењен наслов)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.