Мирослав Тодоровић*

Разговор са књижевником Бела Тукадрузом (алиас Мирославом Лукићем)

 

ПИСАЊЕ КАО ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ

или мисија „књижевног легионара“

 

 

(Тридесет година за тридесет питања)

 

Може се рећи да је Мирослав Лукић писац, уредник… стваралац која оставља дубљи траг у српској култури. Али, то баш и није довољно акцентовано у најширој културној јавности. Треба истаћи да је Мирослав, Мирко, Белатукадруз, Бела Тукадруз… поборник превредновања српске књижевности. Лукић је, како то каже Јован Пејчић: Стваралац на кога треба да се угледају сви они који пишу, јер он је посвећеник који је у служби Речи

Творац песничких збирки Земља Недођија, Лас вилајет, Moara parasita (које у подтекстуалности наслова асоцирају на трагичну судбину Србије…), Песама из романа, великог романа Пасија по Амарилису (још увек невалоризован, чека поштене тумаче. Да је ово велики роман српске књижевности истакли су многи читаоци међу којима и писац Добрило Ненадић). На једној страни, Лукић је награђивао друге, и наградио књижевност српског језика бројним књигама трајне уметничке вредности. Романсијер, песник, критичар, есејиста, антологичар, уредник, оснивач часописа… издавач, борац за естетско вредновање дела, противник „тројки“ српске књижевности које по свом укусу и ставу одређују, вреднују и намећу вредности што је и довело до потпуног обесмишљавања критике и вредновања… Живи и ствара у свом времену, али –иде испред свог времена!

Као издавач часописа, и зборника, штампаних на папиру о властитом трошку, али и оних електронских, Лукић је задужио многе српске писце ма где они живели и ма ког политичког или верског опредељења били, и то у временима тешким за српско друштво, културу и књижевност. И не само српске писце! Јер Лукић публикује и препеве поезије и песника других народа (Едиција ЦАРСКИ РЕЗ).

Као оснивач награда Дрво живота и Амблем тајног писма…Лукић здушно подржава нове гласове (Конкурси „Заветина“).

На другој страни, најбоље Лукићеве књиге нису награђиване; Лукић до дана данашњега није добио ни једну значајнију српску књижевну награду! У чему је ствар? Да ли зато што је као књижевни критичар следио Боалоа, тј. био – ма колико то отрцано звучало – поштен човек? Што се супроставио „официјацима“, „наметачима“? О томе, и о још многим другим стварима, питамо Бела Тукадруза, у овој години када „Заветине“ пуне тридесет година.

М. Т. Тагоре је при крају живота молио Господа да га остави још у животу јер и поред написаних песама није написао своју песму. Песму коју жели. Казао је „Ти не знаш моје унутарње збивање, јесам написао 6000 (?) песама али ја још нисам написао своју песму.“ Данојлић се позива на народну, вели: „Само будала може бити задовољна оним што је урадила“. Дакле, увек може боље и више?

Бела Тукадруз: Данојлић је добро рекао. И Тагоре је дотакао једну дубљу истину. Осмишљена старост има смисла, ако има здравља и бистре памети, да се доврше недовршени послови. У животу сваког човека, па и уредника и писца, постоје – недовршени послови. Добар део живота сам проживео као професор књижевности и библиотекар. Мислио сам да, поред других послова и обавеза, овог изузетно жарког лета 2013. средим нашу сеоску библиотеку (у тзв. „Великој магази“), али, али… Сусрео сам се са заборављеним стварима. Часописима и књигама које сам више од педесет година упорно сакупљао и довлачио овамо у Мишљеновац. Са метрима својих бележница, дневника; са хиљадама концепата, забелешки, нацрта. Пре скоро 47 година помогли су ми добри људи, препознајући моју даровитост, да публикујем танушну плакету Лакомица у четрдесетак библиографских примерака. Али, да не дужим – старост треба прихватити, као чињеницу. Помирили се ми са тим или не, иза нас ће остати – Необјављени рукописи. И можда ће баш они, век после наше смрти, бити занимљиви за евентуалне потомке? И можда ће баш међу њима бити и она Тагореова песма коју је желео, сањао?

М. Т. Како изгледа Ваш радни дан? Шта се дешава у вашој књижевној радионици?

Бела Тукадруз: Мислите ли ви да је лако описати један радни дан у животу, не Ивана Денисовича, него Бела Тукадруза? Све зависи да ли пада киша или греје сунце… У мојој радионици никад није досадно, ако смем то да кажем. Да би из моје радионице понешто стигло до читавог света, или планете земље, није лако. Али оглашавам се… У априлу сам завршио један позамашан роман, роман – енциклопедију, где су додирнута понека од питања која си поставио, али и друга, и где су дати директнији одговори. Сад тражим издавача, али када ћу га наћи, и да ли ћу – то је велика мистерија… Јер ту врсту литературе, или романа који трагају за истином, код нас баш и не воле, ни издавачи ни читаоци, можда…

М. Т. Зашто псеудоним Белатукадруз, Бела Тукадруз…

Бела Тукадруз: Зато што има барем десетак песника или књижевника са презименом Лукић. Када сам имао шест година, ја сам – штета што је умро покојни Воја Сибин који би могао да потврди причу – говорио: „Доста смо били Пуде, хајде одсад да будемо Дзрдзе“. „Пуде“ или „Пудини“ надимак је наше фамилије од старине. А „Дзрдзе“ су, опет, били једна фамилија, (можда Буњевци?) наши суседи, један је био склон напијању. Бог да му душу прости, остао је удовац са малим сином, много је несрећан човек био; па кад се напије, „он риче као бик“, пркоси, ваљда Богу и неправди; једва су могле да га смире комшије. У неком лексикону сам нашао „Белатукадруз“, име једног божанства, можда рата, које ми се, не знам зашто, допало, и одлучио сам да га узмем као свој псеудоним. Додао сам му и „Есмер“, и под тим псеудонимом „Есмер Белатукадруз“ штампао сам роман Доктор Смрт. Касније сам објавио још неколико књига под псеудонимом Белатукадруз; а онда се појавио уредник књижевног часописа Срба у Канади –Људи говоре – Радомир Батуран, и он ме је „прекрстио“: поделио је Белатукадруз на Бела Тукадруз, јер ипак смо ми – како написа – Срби и хришћани и имамо и име и презиме. И тако је то остало. Преузео сам тај псеудоним као своје књижевно име. Нема више, колико знам, ни једног другог са таквим именом до мене. Ето и зато, можда?

М. Т. Зар писац није више у делу него у имену?

Бела Тукадруз: Писац је колико у Делу толико и у Имену. Мада је понајвише у Миту. Да сам имао срећу са страним издавачима, рецимо, енглеским, да ли би ми, рецимо, дозволили да узмем, тај псеудоним, као своје књижевно име? Синоними  Belatucadrosa су – Belatocadros, Belatucadros, Belatugagrus. О овом богу се зна на основу неколико натписа пронађених у северозападној Енглеској. Био је, према енциклопедијама и митолошким речницима бог једног племена, рогати, ватрени бог ратник. Био је тај бог скромног порекла, а чињеница да се његово име различито пише и изговара потврђује ниску писменост његових поштовалаца. Овај континентални келтски бог имао је  култ који је био распрострањен од италијанског полуострва до британских острва. Главни храм је био у Аквилеји на Јадрану, а његово богослужење је такође повезано са давањем воде здравље, као што су оне у Aquae Borvonis (Bourbon-les-Bains, north-east France). Његово обожавање је такође познато и у Аквитанији (оно што је сада Аустрија). Неколико старих коментатора га повезује са Аполоном, а неки савремени теоретичари сврставају га само као вид Аполона… Али, ја сам „покрштен“, зар не, ако не верујеш – провери. Не у цркви, него у, како рекох, оном торонтском књижевном часопису Батурана: Змија бела као снег (тамо су објављене следеће моје песме: Каталог осујећених посвећен несрећној судбини многих Срба у 20. веку, а пре свега Његовој краљевској екселенцији, принцу престолонаследнику Александру „Људи говоре“ , 15-16/ 2012, Торонто…) Писац је највише у заблудама разних врста, недоумицама; не у змијским кошуљицама; ако је заиста вредан, он баш као и змија, збацује свлак, да би засијао новим сјајем…

М. Т. Да ли ће у будућности уметност бити потребна човеку? Књиге, слика, музика?

Бела Тукадруз: Ком човеку? Некима никада неће бити потребна уметност! Не ствара се уметност због таквих, колико знам. Пред свиње се не износе бисери…

М. Т. Како видите будућност српског језика? Свакодневно нестају речи, ТВ је „пуцањ у језик“ нове технологије једу српски језик, идентитет државе и народа се сваким даном топи. Подсетићу Вас да француска академија има за задатак да чува француски језик. А ми?…

Бела Тукадруз: Језик је река понорница, језик се брани и одбраниће се. Иако има и језика који неповратно изумиру, негде сам о томе читао… Трагедија је кад нестаје језик, јер са његовим изумирањем нестаје не само један непоновљиви свет, него и митологија, питки извори, висока култура. И у САНУ-у се издаје Речник српског језика; свака би библиотека требало да има у свом фонду све досадашње објављене томове тога речника. Кад први српски министар културе и држава одреше кесу, и снабдену библиотеку сваке основне и средње школе овим Речником, тад ћу рећи да се нешто догодило, дотле – има разлога за узнемиреност, поготову кад погледате језик забавних и других емисија на ТВ, или у новинама; мада је довољно да прошетате и неком од прометнијих улица наших градова, од Београда до Ниша, па да видите само називе фирми; то је невероватно колико има туђица!

М. Т.У роману „Пасија по Амарилису“ писали сте о ХОКУС-ПОКУС епохи. Да ли смо још увек у тој епоси, да ли је истина тог романа била сметња да роман буде награђен, умножен, преведен? Јер из буџета су превођена дела која нису говорила ни о чему?

Бела Тукадруз: О овом роману можемо да разговарамо неком другом приликом. Уз мали број песника-критичара, који су се огласили поводом ове књиге, убрајам и Ваш текст. Није „истина“ тог романа била сметња да се награђује, умножава, преводи, већ нешто друго. Ја сам ту „болест“ „дијагностификовао“ у часописном издању моје књиге Провалија српске књижевности… Међутим, ту моју књигу – пролегомену за превредновање у српској књижевности, нико се не усуђује да објави као посебну књигу, чак ни моји тзв. пријатељи…!

М. Т. Ушли смо у нову електронску галаксију где се оптика простире унедоглед. Као уредник и издавач електронског СазвежђаЗАВЕТИНЕ јамачно имате визију о томе?

Каква је будућност те галаксије (Гутенбергове)? Да ли ћемо се „селити“ у друге галаксије и друге начине остављања сведочанстава? Од глинених плочица… светлосних… до??? Шта Ви о томе мислите, као стваралац и покретач и Управник Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ?

Бела Тукадруз: Изгледа да имам и визију и мисију. Мисију „књижевног легионара“. Заветине нисам случајно покренуо. У једном тренутку осетио сам да треба да се појави после толико векова, у римској провинцији Горњој Мезији, нешто друго, друкчије. То нешто друго, друкчије, најприближније је улози „књижевног легионара“. Нисам, наравно, једини књижевни легионар; верујем да их има још, барем двадесетак; но, чак и да их је неколицина, могли би, реално гледајући на прилике наше савремене књижевности, понешто и да промене, пре свега – д е л о м , затим и као критичари. (…)

Што се тиче Гутембергове или Електронске галаксије, њихових судбина – зар  вам се не чини да су комплементарне? Ту недавно сам препоручио једну вест (Пројекат је заправо плод мојих дугогодишњих размишљања како да се отворе могућности за успешнију промоцију наше књижевности у франкофонском свету. Схватио сам да се уласком у еру електронске цивилизације – интернета, електронске књиге и ајфона – указују и нове могућности за промоцију тзв. малих књижевности, међу које спада и српска. Зато сам, пре неколико година, осмислио пројекат Serbica.fr у форми својеврсне електронске књижевне енциклопедије, што је, као иновативан приступ истраживачком раду, одмах наишло на подршку одговорних са универзитета – истиче Сребро.), која је део наше стварности, стварности српске књижевности и културе. Ето, и ми имамо српске електронске енциклопедисте, википедисте, видећемо колики им је домет. У принципу – према свецу и тропар. Ми смо жестоко окаснили – свуда! Ја сам Сазвежђе ЗАВЕТИНА покренуо из сасвим других побуда – јер ме је милошевићевска Србија као издавача прибила уза зид, сатерала у гето, а у томе су после припомогле и наше „вајне“ „демократе“…

М. Т. Шта пишете сада? Какви су планови за будућност, ако се уопште у оваквој Србији може зборити о будућности, поготову културној.

Бела Тукадруз: Не само сада, ја сам одувек нешто писао. Што се тиче планова, то је помало у Божјим рукама, како каже наш прост и верујући народ. Спремио сам неких шест књига есеја за штампање, међутим, не видим издавача у Србији, који би то штампао, имајући у виду теме и садржај  тих књига. Да ли ће се неко и када одважити да објави моја дела, макар она из 2005–2006, у 22 тома? Шта би то требало да се догоди? Да ми брат или шурак постану министри? Тек се у том случају не би догодило!…

М. Т. Многи писци су писали нове верзије својих дела. Да ли ви каните да се поново вратите неким својим романима?

Бела Тукадруз: Стицајем околности и ја спадам у те – „многе“. Прерађивао сам пар својих романа; само што је све то штампано у симболичним тиражима… па се не зна. Радије бих да се враћам својим дневницима, сведочењима, критикама…

М. Т.Како ви поимате улогу књижевности? Треба ли она да опомиње, а не само да забавља читаоце?

Бела Тукадруз: Као клинци и омладинци читали смо каубојске и Х-100 романе, љубиће, кримиће, не би ли утуцали дуго време. А онда смо почели да откривамо неке друкчије романе, „Јунака нашег доба“ Љермонтова, „Записе Малтеа Лауридс Бригеа“, „Дневник о Чарнојевићу“, и многе друге… Књижевност има своју улогу, чак и онда када је дављена и скоро придављена… Али ту улогу не треба никако прецењивати…

М. Т. Кунерт каже да „док год човек пише он избегава пропаст, али се она не може у потпуности избећи; и зато ја пишем; да се суочим са светом док се он полако распада у ништавило“. Зашто Ви пишете, с чиме се суочавате и која је сврха писања?

Бела Тукадруз: Мислите ли да бих то прецизније могао да дефинишем од Кунерта?

Најдубље живим волећи и пишући. Суочавам се са понорима и безданима, са врховима Урала и српских планина, са границама и апсолутним… Добри стрелци погађају центар, врсни писци пребацују мете, своје време и понекад и будуће…

М. Т.Светог Јеронима приказују нагнутог над његовим преводом Библије, у ослуш­кивању речи Божје. А. Мангел каже да идеалан читалац мора да научи да ослушкује. Какви сте Ви као читалац, шта очекујете од читања, каквог читаоца желите?

Бела Тукадруз: Има извесне истине у том „ослушкивању“; а што се тиче идеалног читаоца, вероватно такав постоји. Међутим, ово је ипак полуписмена земља… Најбољи читаоци су они о којима ништа и не слутимо и за које не знамо. И који ће се сажалити над нама, и можда пустити коју сузу, и када више не будемо били на овом свету. Свакога писца то чека: да га провери и овереи неколико генерација читалаца…

М. Т.„Узимам перо не због прошлости своје мисли, већ због њене будућности… Писати, значи, предвиђати. Да, предвиђати“ (Валери). Шта Ви предвиђате Вашим писањем?

Бела Тукадруз: Мислите ли да предвиђам? Да сам постао сибила? Шта сам то предвидео? Нешто и јесам предвидео, али о томе би требало да кажу други људи. Рачуна се оно што кажу несвоји, други. О мом роману Северци написана су само два текста. Један је објавио Владимир Јагличић, други мој млађи брат. Али то се не рачуна – па не може рођени брат да пише лоше, свако ће рећи. Написао сам много. Док дође дан да се све, или главнина скупи на једном месту, проћи ће године, у то више не сумњам. Тад ће бити касно за неке истине које сам открио, за неке ствари које сам предвидео; али, надам се да ће и тада то бити актуелно како за људе овог нашег поднебља тако за неке друге читаоце по свету, да неће застарети…То је утешно.

М. Т. Шта је Ваша лектира, ко су Ваши писци?

Бела Тукадруз: Они људи који су ме читали, поезију, романе или есеје, видели су да се напајам из више извора. Има тамо чак и конкретних имена… Али у суштини – мени се допадају они писци и књиге, најуопштеније речено – који не лажу и не изневеравају…

 

 

(Трешњевица–Мишљеновац–Београд, јул–август 2013)

(Одломак)

*Овај одломак из Разговора  за Часопис Бдење је  припремио, издвојио из целине,  Уредник Радослав   Вучковић. Обзиром да Разговор није штампан  у планираном  (37-38 /2013)  броју обелодањујемо га на овај начин.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.