Стојан Богдановић, SAN TIAGO DE LISBOA (30)

Драги читаоци и још драже читалице, приближавамо се занимљивом догађају који ће разрешити вековну дилему у вези са Тумачем. Није спорно, он је увек постојао, као што постоје земља и небо, а шта је испод или шта је изнад, нас обичне смртнике интересовало је нешто конкретно, и ми смо само на то и мислили, и када је у питању било орање или риљање, нећу крити, увек се на то сводило. Знате већ! Али мора се признати да постоје и другачији људи, који су њушкали около, не би ли сазнали шта има доле, или шта има горе, изнад неба, човек чим угледа птицу, не мисли како је лепа, него прва помисао му је, како бих је лепо појео, а друга је чиста љубомора, зашто птица може да лети, а ја не могу, па она може да лети зато што има крила, зато што има шупље кости, а човек је шупак, и где сте видели да шупак лети, лете одликаши. Од тих силних њушкала неки су постали полицајци, а неки нису постали ни то него су њушкали за њих, сада оне прве називају керовима, а оне друге не, свуда има неправде, али о томе мисле афористичари, а њихове жене морају да се сналазе, и оне су јаднице, али такав је живот. Свим тим њушкалама, а и онима који то нису, потребни су тумачи, а ми имамо Тумача поезије, шта ће он  њима та они се баве прозом. У питању је тотална проза, како наватати што више тумача, јер поезија је она болест која се не лечи, то није проза, па Тумач изиграва прозног писца, како рече Ал, Дуго живи та рђа, пије са нама чај, слуша наше разговоре и стално лаже, а што да не кад је људима тако лепо. А онај други афористичар, он размишља о сексу, и не само о томе него како да све то спакује у неки секси роман и да то после протура као књижевност, тиме се сада баве и жене, није ово средњи век, сада имамо телевизије и телевизије, а на свакој имате тв водитељку, конкуренција је велика, не само међу дамама, све занимљивије је такмичење, право олимпијско надметање, између мужева и жена, нико не обраћа пажњу на оне мудре речи Дон Фернанда Мислиоца Лисабонског, “Надметање мртвих страшније је од надметања живих; мртвих је више”, сада је ваљда јасно зашто је човечанству потребан Тумач, да њега није било морао бих да чекам да се роди неки тумач, а питање је да ли бих то дочекао. Нисмо разрешили дилему! Зашто, “питање је сад?” Па нисте мислили да сада треба да свршим, да га ликвидирам, да га уцмекам као пса, сада када је најлепше и најинтересантније, сви се труде да то дуже траје, а ви?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *