КРИВО ДРВО

 

I 

Не знају људи шта је криво дрво.       

Криво им је што не знају, али и не труде се.

Не предузимају ништа да поправе безнадежну

                                                                ситуацију.

Уобичајено устајем, око пет сати,

Није ово проза морам да прескочим понешто,

Овде не могу да развлачим колико хоћу,

А да никога не повредим,

А камоли да некога убијем,

Могу да ликвидирам тога, дотичног,

Али то се неће сматрати убиством,

Једноставно, откачиш га са фејса. 

II

 

Купатило, кафица, па се муваш лево десно и,

                                                    онда кад кренеш,

Смуваш текстове, и то прво оне за које имаш

     обавезу, рецензије, часописи, по приоритету.

Потом зујуш, зујиш, као прави зујкан,

Док не слетиш на њу, на праву тему.

Ако то убодеш, онда си на Пегазу,

И јашеш, брате,

Јашеш и не попусташ,

Док ти се песма не укаже.

Гола. 

III 

Ако не иде, а хвала Богу, деси се да не иде,

Па један ли је дан,

А сваког дана сан,

А они хоће сваког дана нови текст,

Као да ја, да не кажем сада нешто грубо,

Као да ја, па нисам ни ја од гвожђа,

Нисам ни од дрвета,

Нисам ни од кривог дрвета.

Када, ако успем, а деси се,

Напишем неки добар текст,

Никако га не пустам одмах у јавност,

Не препустам га урокљивим очима судбине,

То ти је као кад си сам са девојчицом,

Само се гледате.

Уживам у томе, у томе тексту,

Замишљам када пустим текст,

Како ће реаговати овај,

Како ће реаговати онај,

Брига ме за то,

Само нека мишљења ме занимају,

Остала могу и сам да произведем.

IV 

Гледам да ли ми се неко смеје,

Мислим оно, иза леђа,

То највише мрзим,

Када то осетим, побесним и одмах кренем

                                             према кривом дрвету,

Обесио бих тога,

Да, да, што се чудите,

Кажу ми пријатељи,

А када они тако мисле, можете мислити шта

                                                    мисле они други,

Мисле да то што ја хоћу јесте одурно,

А онај његов одвратни смех, као хијена

И то иза мојих леђа,

Тик поред ува, да бих чуо, наравно,

Други разлог и не постоји,

Само да ми кроз уво притисне живац, или мали

                                                                       мозак,

То им не смета.

Ма пустио бих га тамо на кривом дрвету,

Изнад оних умрлица да ландара,

Људи да бар неку корист од њега имају,

                                               да им пажњу скреће

На оне који су са дрвата сишли

И на оне који су на то фамозно криво дрво

                                                               залепљени.

V

Али није оно криво што је криво,

Богме, лепе тренутке сам ту доживео,

Нисам ни приметио да су на њему мртваци

                                                                   окачени,

Дођем ту, мало постојим,

Гледам са које стране ће да наићи песма,

Пролазници као пролазници, пролазе,

Сви некуда журе,

Нико не обраћа пажњу на мене,

Ту сам у тој гужви сâм,

Не видим их, ни они мене не виде,

Само ме очи са слика мртваца нетремице

                                                              посматрају,

Њихови уцвељени рођаци или пријатељи на

                                       криво дрво су их попели,

Неке су прикачили рајснеглама,

Неке су залепили селотејпом,

А неке су само натакли на чвор.

Нису сви исти ни када су на дрвету,

Сећате се онога, њега су на крсту. 

VI

Сваког дана су ту, а и ја,

Свако ради свој посао,

Они не раде ништа,

А ја песму чекам, ту поред кривог дрвета.

Ако се не појави до неког доба, чекам, чекам,

Па се мислим, на прозор да јој куцнем,

Али нећу да је препадам,

Песма је као срна,

Очас се преплаши

И штукне у густиш.

Нећу да је узнемиравам,

Нећу да је зовем,

Доћи ће она сама

Требало би.

VII 

Дође ми некада да урликнем,

Али нећу да се чуде људи око мене и баш од

                                                                         мене.

Песма ако је права,

Није штета причекати,

А није ми ни криво,

Није ми ни криво дрво,

Ако је неко не дај Боже кривац,

То ће се открити, кад-тад,

А дрво је ту да се поред њега чека.

VIII 

Ја чекам песму,

А други, гледам их како некуда журе,

Не чекају ништа,

Рећи ће вам када за то дође време.

Рећи ће вам и ако их као брадоњу закују,

Можда је то прави говор, тај закивак,

Можда је то прави знак, не знам,

Ја чекам,

Чекам песму, а не плач,

Песму чекам,

Чекам да ми се укаже.

IX 

Од  људи се тражи мир.

Мени то смета,

Замислите да се ништа не догађа,

Нећу да будем миран,

Нећу, нећу, нећу,

Нећу и готово!

Ко хоће да буде миран,

Нека се смироше, ја нећу,

Нећу, нећу, нећу,

Чекаћу песму да ми се укаже.

Некима се указао брадоња,

А некима Bloody Mary,

А ја песму чекам!

И не помишљам да се смирим,

Док ми се не укаже. 

X

 

Он и ја живимо у различитим временима.

Тако, када сам ја чекао песма да ми се укаже,

Њему није било хладно, ни њој,

А ја сам се ту поред кривог дрвета смрзавао.

Он би све то посматрао одозго са висине,

Мртав ладан.

Али Он не мари ни за то ни за мене,

Њему су доктори теологије,

Од Арија на овамо прописивали такво и такво

                                                               понашање.

И он се придржава тога,

Иначе би они окрутни епископи,

Предвођени царем нашли другог Бога,

А мене би сви оставили на цедилу,

Да чекам без песме,

Да замишљам како песма и ја летимо,

А зна се и без њега,

Да човек и песма могу да лете,

Ако су заљубљени,

Ако су блесави,

Или ако су нашминкани.

Али нико није луд да лети сам,

Без песме човек је као птица без крила.

XI

Малог је оставио да се игра у песку,

Мора да прави људе,

Не децу, људе од блата.

Заиграо се у песку,

Правећи људе,

У заносу је направио неколико погрешних

                                                                      потеза,

Није био баш пажљив,

Мали је, немоћан је,

Људи су му се отели,

Почело је размножавање невероватном

                                                                 брзином.

За тај промашај није кажњен од Бога оца,

Нити је добио пацке од учитеља,

А није ни клечао у ћошку на, као мед жутом,

                                                ацтечком кукурузу.

Децу могу да праве и будале,

А човека могу да праве само прави људи.

XII

За моју песму није марио,

Посве је заборавио,

А ја сам је чекао,

Само да ми се укаже!

Док се он измотавао,

Када је постао Бог,

Чак, почео је да се прави важан

И да редовно игра игре које су му епископи

                                                   прописивали,

Њему, а и њима,

Од сабора до сабора,

Некада заједно са царем, а најчешће сами.

Одједанпут, Њему је синуло,

Досетио се да је то уносно,

Да га епископи и цар злоупотребљавају,

Да, свако је радио свој посао.

Брадоња се успротивио,

Разапели су га и попели на дрво,

Потом су га једногласно прогласили за Бога,

А ја сам остао поред кривог дрвета,

Своју песму да чекам.

Мени фали дашчица,

Можете мислити колико је фалило Њему,

Што је човек већи, више му и фали,

Али мени не треба царство Његово,

Ја само хоћу песма да ми се укаже!

XIII

Човек не може да не верује,

Гледаш га како он верује,

Био сам наиван све сам му веровао,

Све док се моја душа није појавила као песма,

Он је нестао, кроз пијавицу  се успео

Севало је, грмело је тако снажно и убедљиво

Запамтио сам то,

Цвеће у башти и на тераси потпуно је

                                                         упропашћено.

Епископи су га убили и причу су наместили,

У великој књизи, отишао је да би дошао,

Није ли то исто као,

Иди ми, дођи ми,

Не бринем више за њега,

И мртав се сналази. 

XIV

Бринем за моју песму,

Бринем да се неко из градског зеленила не

                                                                   досети,

Да је криво дрво старо, да га треба одсећи,

Или да је дрво засађено на погрешном месту,

Или да је много криво,

Или да је криво насађено.

Кад помислим на песму, а ње нема,

Надолазе ми у великим таласима мучни снови, 

Сањам о кривом дрвету.

Замишљам како га односе у деловима,

Како још крвари,

Поворка се отегла,

За камионом на коме је дрво,

Моја песма сва у црном.

За мене није ни важно,

А публика треба да зна,

Годинама треба додавати живот,

Оне нису ништа без живота,

А живот није ништа без песме.

XV 

Од песме се човеку заврти мозак,

И ништа га не боли,

Иде тако шумоглав, замишљен, ништа не чује,

Не примећује, није ни уморан, уши усправне,

Као куче када шени, када очекује слаткиш,

Све му је лепо и само га то притиска,

То са песмом.

Али то му годи,

Зато почиње да дозива брадоњу,

Почиње да виче, да риче, да нариче,

Да тужи, да ружи,

Песму да му продужи.

Не живот, песму.

XVI

Киша почиње жешће да пада,

Пробија се кроз густе гране и још гушће лишће

                                                         кривог дрвета,

Гледам кроз прозор у даљину,

Чекам песма да се појави,

Обично долази са пролећем,

Обучена у хаљине ведрих боја,

Није уштогљена као Енглескиња, 

Није ни тако пегава,

Није надмена,

Није. 

XVII

На кривом дрвету студенти преко умрлица лепе

                                                                    плакат,

Буне се против државе, хоће песму да им

                                                                      узме.

Од брадоње су позајмили изанђале пароле,

Иако знају да ни Он ни Дарвин нису били у

                                                                     праву,

Када су тврдили да се људи лако праве,

Деца можда, мада, и то питање је под сумњом,

Ипак су изабрали њега.

Студенти су то,

Рачунали су на миленијумска искуства лукавих

                                                                епископа,

Како би се иначе епископи одржали да којим

                                        случајем то нису били.

Он ће их увести и у следећи миленијум,

А њихова једина обавеза требало  би да буде,

Дрво да засаде,

И своју песму да чекају.

XVIII 

Време се променило,

Тек негде-негде једва се чује,

Попови, лопови!

Ни Њега нема,

Појављује се на сахрани, па на сахрани,                                                             

Људи се крсте, шта ће он ту,

Неки се питају, да ли је то стварно Он,

Тај који је био разапет,

Који је нестао.

Сви они нестану када је густо.

А Њега ево!

Личи на Бога Оца,

Али није Он,

Он је, без сумње. 

XIX

Сад је време да поделимо кривицу,

А она није мала,

Одмах ћу узети свој део,

Чекаћу своју песму.

Мало ли је?!

Не плач,

Не, не, не, нееееееееееее

Само је први плач песма,

Све остало је само плач,

А то је друга песма.

XX

ПРОКЛЕТИ КАМИОНИ

Довезли су два камиона,

У онај мањи су потоварили гране

На којима су чворци, вране, врапци, гугутке и

Покоја птица још, васдан чучале

Ишчекујући да неком студенту испадне

Она последња, и најслађа, мрвица бурека,

Или да изненада почне са колегиницом да се

                                                         љуби, онако,

Као да их нико не види,

Као да свет не постоји,

А свет као свет, све више је окренут према

                                                               звездама.

У већој камиончини је утрпано дебло.

Ко би рекао да ће и њему неко време доакати,

А такорећи дојуче фијакеристи су за њега коње

                                                               везивали.

Некада, пак, много, много раније,

Под њим се оро вијало,

Седели су људи у хладовини,

Нико му није налазио ману, ни што је помало

                         криво, а ни то што није храст.

Свако је ту некога чекао,

Сви су се ту љубили, баш сви,

И они што су отишли у Америку и у Енглеску, И ми који смо остали овде,

Ево, ја још увек чекам песма да ми се укаже

И бесним што ми се ови камиони врзмају по

                                                                    глави,

Као да нису могли нешто друго да одвезу,

Него баш наше дрвце,

А устао сам ноћас, био сам приправан, напет,

                                           све струне затегнуте,

Широм врата да отворим,

Песма кад наиђе,

Ал’ наиђоше проклети камиони.

XXI

О ЈЕДНОМ СТАРОМ ПРОБЛЕМУ

(Поново)

Многи се у свету и код нас баве једним старим

                              математичким проблемом

Многи узалуд покушавају да открију,

Како им се то десило,

Како су се заљубили.

(Нисам им рекао да је то немогуће!)

Понашају се ка дете

Кад му даш сат,

Прислони га на уво,

Затим покушава да га отвори,

Да му истресе федерчиће, шрафчиће, полугице,

                                                                   магнет.

Ја не, имам свој магнет,

Једноставно, не чачкам,

Да не бих покварио.

Наслоним се на зид фејса,

Посматрам криво дрво и

Чекам песма да ми се укаже.

Уживам,

Хвалим Господа,

Сцена да потраје.

XXII

Драга моја, 

Пред сам крај ове године

Страшно сам се разболео,

Од љубави.

Да, да,

Знам, нема ми лека.

Не зна се која је гора пошаст

Та или поезија!

Не брини  за мене,

Волећу те до краја,

А после ћемо видети

Шта нам је чинити.

 

ПИТАО САМ САЈЏИЈУ

 

1

Укипио се на носећем зиду,

Све време гледа у мене,           

И мери ми.

Упоран је и покушава да буде тачан,

Иако, већ сто је набио,

Броји све секунде,

Које ми следују.

Заузима почасно место на зиду,

Само зато што је био очев.

Има га и на историјским сликама

Николе и Миодрага,

Привезали га каишчићем,

Да не склизне негде,

Да се не изгуби.

Сад је само мој

И броји моје секунде,

Али броји и туђе,

Додуше, кришом. 

2

У мојој глави паклена машина,

Подметнули ми је Швабе

Кад су оно Миодрага

У Надичином селу раскомадали.  

Истога дана његов брат

Мирко са нашег гумна нестао је.

Стрина Зорка упокојила се одавно,

Гроб до ње још чека Мирка,

Као што га је она за живота чекала,

До краја,

До краја света.

Такће и наговештава

Експлозију паклене главе.

А када ће,

То питање није за мене. 

3

О људи!

Гадне ли машине!,

Отпала му казаљка,

А он, такће ли такће.

Као мери нешто,

А врти се у круг,

Као нека будала.

Боље би му било да ћути,

Кад већ мери нешто,

Што не постоји.

 4

И када је био млад

Због њега сам каснио у школу,

Наравно, то ми нико није веровао.

Једноставно,

Успава се

Или задрема.

Или жури,

И све трчиш,

А никад да стигнеш.

 

Како год окренеш,

Мене је тај сат нервирао.

 

Баба није марила за њега.

Говорила је,

Моје је прошло.

Била је глува,

Као деда.

Није чула ни када је поред ње

Прошао онолики живот.

 5

Има аритмију,

Не зна се када је оболео.

Појело га време,

Прескаче,

И ситно и крупно време,

Свеједно му је,

Не бира,

Ни време када да прескочи,

Ни које време.

Црв му појео кутију,

Ето, шта чини време.

Не зна човек,

Никада није сигуран,

Које ће време из њега испасти,

А виси на зиду,

Само зато што ме подсећа на време.

 6

Рат смо почели онога дана

Када сам пошао у школу.

Како се попео на наткасну,

Нисам смео ни да помислим, ни да питам.

Зврчао је бесомучно,

Реско,

Бездушно.

Неколико пута ме довео на ивицу.

Морао сам,

Сада се кајем,

Али морао сам да га звекнем,

Да бих га ућуткао.

Последице се виде на њему,

А ја их осећам.

Боли ме време.

Више леви кук,

Обе ноге,

Хладне су као лед и усред лета,

Испод колена, не осећам ништа,

Пре није било тако,

А он се сћућурио поред телевизора,

Као да ће га та старудија загрејати.

Кад се само сетим,

Дође ми тако да га поново звекнем.

Ту нешто није у реду са мном,

Уместо тога,

Насмејем се гласно,

Тако гласно, да укућани утрче сви,

Заглаве се на вратима,

Неки су видно узбуђени,

Разрогачених очију гледају у мене

И са жаљењем констатују,

Није му ништа.

После се смејемо сви заједно,

Као да смо луди,

А јесмо.

А он јадан, само куцка.

Звук његовог звона сустиже ме,

На низбрдици.

 7

Као сваки, макар осредњи, песник,

Устајем ноћу,

Нису године у питању, није тај разлог,

Криво сте помислили.

Једноставно, бавим се својим послом,

Хватам апсурде, то је и њихово и моје време.

Када по овој несносној врућини откуца поноћ,

За гушу почне да ме хвата тескоба,

Сав се напрегнем, издужим шију, наћулим уши,

Ослушкујем пулс времена.

Са чела скупљам грашке зноја,

Све чекам да се од њих створи река,

Песма да потече,

Ал’ уместо тога,

Не чекајући црквено звоно, ни мој сат,

Сова огласи неко друго време.

 8

Сат је тврдоглава направа,

Не попушта никоме.

Ако чекаш некога да дође,

Сат неће скратити време,

Чак и ако га сломиш

Или му неко друго зло смислиш.

Ако је неко болестан,

Њега није брига,

Ни да трепне,

Камоли да скрати време.

А тек кад је о продужавању реч,

Тек тада ништа.

 

Смрт ће доћи тачно у секунду,

Не мораш да навијаш сат,

Нити да усаглашаваш време.

Све ће бити на време.

Па шта ће ти онда сат.

 9

Ово време ме убија.

Убиствено време.

Сада сви знају

Да време не постоји,

А тврде супротно.

Везују време за мерач.

А његов мерач је човек.

И он има своје време,

И своју меру.

И он, све некуда жури,

А зна да га чека крај,

Али то није крај,

То је његов крај,

То је крај који означава,

Почетак новог времена.

Да ли је могуће

Да постоји и таква глупост,

Или је то само тренутак

Непажње

Узрокован овим убиственим временом.

Ђаво ће га знати.

 10

Чека се јутро, са нестрпљењем,  

Споро се примиче, шуња се кроз  ноћ

И кроз маглу у глави

Као да је једино и не дај Боже последње!

А куд се дедоше онолика јутра,

Нико да озбиљно потегне то питање.

Морам смислити како да се ратосиљам неких

                                                               година.

(Много ми је!

Натоварило се,

Само пар њих да откачим,

Оних најгорих.)

На ову генијалну идеју

Дошао сам јутрос,

И сам се себи смејем.

Најтеже су ми ове последње.

Да вратим сат уназад!

Он то неће сам урадити,

Ни за живу главу.

Човек мора све да ради на силу.

Морао бих да вртим казаљке

Цео божји дан,

И то обе,

А опаснија је она мала.

Нико не обраћа пажњу на њу,

Споро иде, скоро нечујно, као црна маца

И кад се окренеш  за петама ти је.

А време те заскочило и јаше,

Јаше те као рагу

А сви од тебе траже

Да се осећаш као Пегаз.

 11

Отпијем гутљај,

Стресем се,

Прва од јутрос.

Господе!

Дозволи ми да ово размишљање одложим

За следеће јутро:

Морам да идем, за бабу и за мене да купим,

Хлеб, млеко и новине.

За друго шта, нема се,

Друго шта, и не треба ми,

Доста ми је наш  живот.

Смрт подај ђаволу

Он уме са њом.

 12

Сајџију сам питао,

Веровали или не, више од милион пута,

И нисам добио никакав одговор,

Па питам сада Господа:

Како сат тачно зна,

Када човеку треба узети меру?

 

СРБА ИГЊАТОВИЋ У КЊАЖЕВЦУ

                                                                                 

I                                                                                

На књижевној вечери у Књажевцу,       

свом родном граду,

Мој пријатељ Срба Игњатовић из једне песме

У коју је намерно и то зналачки

спаковао једног пса,

Одвеза га и изненада га пусти у салу.  

Публика, сем неколицине, није обраћала пажњу на куче.

Оно је озбиљно схватило своју улогу,

Подвило је реп, село и узрнуло се

у оне из првих редова.

У тој представи куче било је ту

Тек да подсети 

На изглед неких  људи.

 II

За крај представе

Да би како-тако одобровољио публику

Из првих редова

Која се спремала за бег

Са књижевне вечери и са концерта који је

                                                                    следио,

Мој Срба

Узе своје куче.

Поново га онако зналачки умота у стихове и

Спакова га у нову књигу песама,

Сажали се на публику из првих редова,

Одвеза их и пусти их да иду,

Убеђен да ће отићи својим кућама.

Био је у заблуди, као и сви прави песници,

Веровао је људима!

А ред је и да се псето мало одмори.

III


Када  је мој Срба спаковао псетанце

На самом крају представе

Тако упаковане илузије поклонио је домаћину,

Да их стручно обрађује, чува, чита и храни свој

                                                                            его

И кученце, ако залаје.

Ако му буде требало за нову књигу

Позајмиће га од Хипноса или од његовог

                                                        најбољег ђака.

У најбољем или у најгорем случају, свеједно је,

Измислиће новог пса, тога данас има на претек.

Има паса ко кусих паса.

Тако, кротко, све до новог читања

Јеванђеља по Јовану иза цркве на Новом

                                                                    гробљу.

За време вечере из књиге су излазиле друге

                                  животиње, зец, крмак, овца,

Да ли бејаше са јагњетом или сама,

Салате је било колико ти душа иште.

Гости и учесници програма су се измешали, Карте су биле испод стола.

Били су весели, играли су се фигурицама

Подбадали су их, свако своју, а понекад и туђу,

Звецкали су тањири, виљушке, ножеви,

Звецкало је оружје,

И наздрављјући домаћину,

Чувару илузија,

Одолевали су Танатосу.

IV

Домаћин је почео да испраћа госте,

Само оне које није успео да уљуљка,

Било је љубљења, грљења, тапшања, свега и

                                                                    свачега,

Богме, Свашта је било.

Не могу у овом тренутку ништа да кажем

О искрености и другим карактерним особинама

Гостију, било је ту уметника разних сорти,

                            песника, сликара и политичара.

Дакле, илузиониста свих врста.

Свако је очаравао себе самога покушавајући

На тај начи да дâ сигнал саговорнику,

Да му скрене пажњу.

Нико никога није ни слушао а камоли чуо,

Нико није обраћао пажњу на саговорника,

Све сам самцијати самодржац,

А није ни ред да неко забада нос.

Свако је пио друго неко пиће и доказивао,

                глупости, да је то његово лек за душу.

Када су се гости и домаћин решили уљеза,

Почело је право славље.

Још траје, све је то у глави,

Овај пут нема потребе да се лажемо.

Надам се да ћемо се видети на годишњици

                                                                     матуре,

Србо, шта кажеш?

 

20131220.

 

ТО ЈЕ ТО

 

Кренуо сам истим путем,

Као јуче, према кривом дрвету,

Испред факултета песму да сачекам.

Смешан сам сâм себи,

Као Фернандо када је био заљубљен.

Можда сам и ја,

Видећу!

Ако не знам где сам паркирао аутомобил или

Ако направим неку још већу глупост

И ако не признајем да је моја,

Ако ништа не признајем,

То је то!

Познаници се чуде шта ми је,

И пролазници врте главама,

И једни и други мисле,

Посреди је нешто друго.

То је њихова ствар.

За мене је

То тô! 

 

ЧЕКАМ ПЕСМУ

                                                                         За Б.Б.

Време мерим и овако,

Често стојим поред кривог дрвета,

Испред Економског факултета у Нишу.

Мирослава Тодоровића, песника, чекам,

Књижевне новине да ми донесе.

А најчешће ту, баш на том месту,

Чекам песму.

***

Све време морам добро да мотрим,

Ако само за тренутак на сат погледам,

У онај час када кроз подрумска врата груну                           

Студенти, може се десити, песма је то,

Да утом негде као јегуља штукне,

Или изађе на стражња врата,

Као срамежљива служавчица.

*****

Неки мисле да сам тамо,

Код кривог дрвета само губио време.

Те будале не знају како је то,

Како је мени било лепо.

О како сам био срећан

Док сам песму чекао.

А сада само време чекам.

Све мислим да је и мени и њему боље било,

Кад је свако својим путем ишао,

Сад се само гурамо

На том тесном путу

Ивицом живота,

А не може се све у исти сат.

Мени и не треба никакво време,

Мени је доста моја песма.

 

ПУКО САМ

 

Пуко сам       

Покушавам да се прикрпим некако,

Али то треба учинити тако да се шав не примети,

Знате какви су људи,

Жене поготово.

Конац треба наћи, да буде чврст

Пожељно је да буде у истој боји,

Као боја живота,

Онда нико неће приметити.

То ти је као кад живот прође поред тебе.

Неки се хватају за сламку,

Ја за свилен конац.

 

ПЕСНИКИЊИ ТОДОРИ ШКОРО

 

1

Драга моја,

Што се селидбе тиче,

То још није готово.

Предстоји ми сигурно још једна,

А када ће бити,

Није моје да знам.

 

2

Био сам присутан кад поред мене прође онај век,

Са њим одоше и силни миленијуми,

Мене оставише,

Не знам зашто,

Ваљда мисле да још нисам зрео,

Да сам тврд,

Па треба још да се крчкам

У босанском лонцу.

 

ЛЕПОТА

 

Лепота је она реч

Која ти жари врх језика,

Која васдан с тобом путује.

А када ти одеш,

Тамо далеко,

Она стоји на крајпуташу.

И све дочекује и испраћа,  

Као мати.

 

КОЈА САМ ЈА БУДАЛА

 

Господе!

Која сам ја будала,

Из овог усраног живота

Да изађем не умем.

А не знам ни зашто бих.

ЗВОЦАЊЕ УЗ РОЂЕНДАНСКУ ЧЕСТИТИКУ

                        За Мирослава Б. Душанића,

                         из Појезне

Честитам песнику рођендан,

Јутро је, уобичајено,

Жали се: Даска му фали,

Какав би то био песник

А да му не фали,

Да му све буде потаман.

Фали и мени,

Заједно бисмо могли

Од тих дасака које нам фале

Да склепамо један комотан сандук.

Али рано је,

Нисмо још поравнали даске,

Ни оне које имамо.

Нисмо ми за овај век,

Одложићемо пут и све остало,

Жена га чека,

А и мене чека сијасет недовршених ствари

Ако ћемо поштено,

За човека,

Мало је један век.

*****

Када је реч о пријатељу

Морам да нацртам круг,

И то велики,

Да би могао у њега да уђе

Потом да га тамо сместим,

Да га утуткам,

Као што је Коста то урадио

У присуству епископа александријског

Када је усред круга ставио тачку,

Као што би и Цоне урадио

Са својим пријатељем.

Тачка је чудо,

Њен део је ништа,

И зато она може

Да прими све госте,

Све, као песма.

 

ДРАГИ МИРОСЛАВЕ    

                                                           За М.Т. и М.Б.Д.

Добро јутро,

Срећан дан!

 

Историчари не мере време као људи,

Они мере време од рата до рата.

Њихове брљотине вековима после

Други морају да чисте.

 

Филозофско време је од доктрине до доктрине,

Сви они нешто муљају по времену.

Најчешће не знају шта тамо траже,

Други знају, али неће да кажу,

Али упорно чекају нову доктрину.

 

Песнику није потребно време

Њему је довољна песма

И он сам мора да је чисти

Или да је почисти

 

Уби ме ово време!

 

Срдачно, твој С.

 

 МОЈА НАДИЦА

 

Ових дана гутам поезију,

Баш сам се лепо поправио.

Нисам више онако цмољав,

Каквог ме је запамтила,

Моја Надица.

Стално ми је говорила,

Кад ћеш једанпут да се мало погојиш,

Па да личиш на човека.

Боже, кад би ме само видела.

 

БИЈЕ У ТИЛ

                                                         За М. Б. Д.

Драги Мирославе,

Шаљем један лек за добро расположење:

Узимати као лек:Без претеривања

И са уживањем.

Напунити душу и пред спавање наслонити

                                                             главу на њу,

Да одвугне.

Потом можете све појести, одједном,

Без страха да ћете се загрцнути.

Делује брзо и ефикасно,

Као прави пчелињи мед.

Бије директно у мозак,

У тил. 

 

ПРИРОДНА СЕЛЕКЦИЈА

 

Све радим наопако,     

Ако је јабука мала и квргава,

Оставићу је,

Ону лепу ћу појести

Ако је риба мала и ружна,

Оставићу је

Ону лепу …

 

 

 

 

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.