Недељко Богдановић: Песма као исказ неизрецивог (Уз “Криво дрво” Стојана Богдановића)

 

 

ПЕСМА КАО ИСКАЗ НЕИЗРЕЦИВОГ

(Уз Криво дрво Стојана Богдановића)

 Песничке књиге Стојана Богдановића сустижу нас једна за другом, као да су негде годинама чекале да се појаве и да проговоре. Имајући у виду оно што објављује ,,после свега“, Богдановић остаје аутор за чуђење, јер његове песме збуњују. Можда то и нису песме, него истинити записи, који се не могу другачије читати него једино  као песме. Такав је његов (песнички) језик, такве су његове (поетске) слике, таква су његова зрцања и срицања, такав је Стојан кад више није професор универзитета, научник математичар, политичар, кад остане сам са својом болом у присенку живота одакле се може испливати једино ако се одупреш самом томе животу, узводно (можда зато Стојан и пише више кад је живот кренуо смирају, кад су престале радне и све друге обавезе, па се срце окренуло почетку, а дух прапочетку…).  Он не може низводно, од такве је материје, и таквог је духа и разума, да свој ток не може уклопити и текућу матицу. А живот – онолико диван колико и безобразан доноси и односи, доноси и односи, и ти пливаш јер је то услов да не потонеш. Једнако ти тај живот поштујеш и  ако умеш да му се насмејеш, да му се подсмехнеш, па и да му се наругаш понекад, али лепо – песнички, да обрнеш оно што јесте у оно што је могло бити да је неко видео како може бити другачије. Стојан јесте, он осети песму и с њом се поигра, и најдивнија су му места у песмама кад тера па окрене друкчије. Ту се чује прасак, као кад пуца пупољак, па и ако га не чујеш, можеш се надати цвету.

Осећам у његовом песничком плетенију неки инат, а страх ме да му потражим објашњење; осећам неки  победни подсмех, а не могу га везати за овог човека, не дâ ми његова доброта да га замислим злурадог. Не знам зашто његове најозбиљније истине личе на игру, а најневероватније игре потврђују неку једноставну истину да мисао држи кључеве од свих седам брава одавде до бога, и да су они у песми. На једном месту он и каже: ,,Само Те мисао може спасти“. А мисао има облик језика, па су језик и песма (скоро) исто. И не дâ се одвојити битак од битке, биће од бивстовања, израз од представе. Јер, тек кад се каже, ја то могу и осетити и знати. Док се још наслућује, све је у ишчекивању, па понекад [и песма је лепа] дотле док се чека, док зрачи, а кад се изговори, а онда почне да значи, да се умножава, расуђује, некад на своју штету, некад на штету судије – говор о песми никад не домаши ни лепоту песме, нити њену могућност да утиче, да преображава.

Не знам ни од кад почиње Богдановићева поетска авантура, јер се може судити само узимајући време кад је нешто објављено, а не и кад је нешто настало. Можда је он песник од пре рођења, да му дошло с наслеђем. Јер, има у његовој поезији слика и прилика из далеке историје, које оживе тек кад их он веже с оним што се десило јуче, или лани, ту и ту, овако једноставно, и присно (као у вјеки вјеков!), и  само се чекало да дође на ред да се и та једначина реши. Можда се то слагало деценијама и пунило га, спремало га за неки обрачун који ће донети судбина или околина, стижући из виђеног, читаног, преживљеног…, а онда дошло време кад хоће напоље, у свет, кад хоће да се гласа и шири. Да се реши. Да се опесми. Да ли је нешто од свега тога у оној математици коју је славио, која има решење и за плус и за минус, и за јесте и за није – не знам.

Данас, после десетак песничких књига, ова је ваљда дванаеста или тринаеста  – Криво дрво чини нам се најозбиљнијом, најпотпунијом, иако се и у неким претходним наилази на оно што је критика уочавала и саопштавала, остајући (код неких књига)  подаље од оног што су саме књиге нудиле. Сам наслов, као да нешто објашњава, као да нешто наглашава и такође нам се чини решењем загонетке коју осећам као присуство Стојана Богдановића у српској поезији. Знајући га (!?), помишљам: тамо где је рођен – није живео, тамо где је живео – није био математичар, тамо где је био срећан није био песник, тамо где је био песник – није био срећан, све се  некако лијави, а лијаво или ливо управо је баш у његовој источној Србији оно криво (лијар јагње од лурања се уморило под ливом крушком заспало!?). Па где израсте то дрво, где израсте и где ли процвета, и какве ли плодове од њега очекивати?!

Можда је криво (дрво) управо оно трагично: не расте се криво ни квргаво без неке невоље – или те тако земља тера, или те тако ветар обликује; криво дрво осуђено је да најпре буде посечено; за утеху – с кривог дрвета можеш видети оно што с правог не можеш, а под њим се можеш и скрити за невољу / или за лепоту (,,Дрво криво, а ја подвириво“!). Али, криво дрво једнако привлачи пажњу као и право, и више задржава поглед.

Читам Криво дрво, баш замашне поетске творевине, које измичу жанру, које су густе од смисла, сублимирају многа искуства интелектуалног доживљаја света, записа у којима се време вртложи, а сазнања бистре, неке слике препознајем, на многим местима се одушевљавам језичким решењима, све је ту и треба да овај рукопис проценим, да га оценим, да напишем рецензију, али – нисам ја за овај задатак, не могу  јер за све то треба да га разумем, да умем да се изјасним,             а песник  ми се мигољи, измиче ми; ова поезија све као да ме нешто опомиње, као да ме вара, заводи, као да ми иде ,,уз нос“,  и ја се онда, ослањам само на свој доживљај, на осећање велике присности с исказаним и  на топлину дискурса (подразумеваног или наслућеног), па оцена изостаје.

Нешто у његовом песмовању већ постаје манир. То је једна особена синтакса, кад се све слаже како јесте и како је очекивано, а онда наступи луцидан заокрет који вас постави на место које нисте очекивали. Мислим да је тај тренутак Стојаново песничко умеће, и да је све стварано зарад тога пробоја опне која се сталожила у слику. Ту му се понекад и рима наметне, иако она овде није од помоћи, и пре казује о поступку песмовања, да песник од ситница прави своју причу, па га некад ситнице лепо поведу, оскрену, опомену, а понекад му се и подосмехну (шприц – виц), – и натегнуто, о олако једнако ми у овим песмама не одговара.  Чим бих то ,,прочитао“, или ми се таквим учинило, закочило би ме. Најрадије бих га читао кад би могло да га не препознам.

Књигу Стојана Богдановића Криво дрво ја читам без могућности да о њој пишем.

2.

Прође неколико дана па почнем да поново читам подвучена места. Нека и преписујем:

Дођем ту, [под криво дрво] мало постојим,

            Гледам са које ће стране наићи песма, (…)

            *

            Песма је као срна, / Очас се преплаши / и штукне у густиш.

            *

            Чекам песму а не плач (…)

            *

            Само је први плач песма.

            *

            (…) мене би оставили (…)

            Да замишљам како песма и ја летимо (…)

            *

            Без песме човек је као птица без крила.

            *

            Годинама треба додавати живот, / Оне [године] нису ништа без живота, /

            А живот није ништа без песме.

            *

            Од песме се човеку заврти мозак.

            *

            Никакво време ми не треба, / Мени је доста моја песма.

            *

            Цело сам јутро чекао, / песма да ми се укаже.

            *

            Поезија је чудна болест / напада и лети и зими.

А онда станем, јер знајући песника, замишљам како ту стоји, иза кривог дрвета, и скоро да добацију: Ал си погодио! Па песма се не спомиње, она се сама каже. Читај даље!

,,А што је онда представљај као другарицу, прикажи је као усуд“, одговарам му. ,,Кажи  ’кријем се под дрветом’ и ја ћу знати да је криво; кажи ’дрво се сломило’ и ја ћу знати да је било право, кажи, просто,  ’дрво’ и ја ако осетим дрвеж, –  успео си!“

Он ћути, и – пише даље.

3.

Насумце отварам књигу, баш тамо где пише: ,,Само Те мисао може спасти“.

Отписујем:    Можда ту није реч о песми, јер ,,криво дрво“, илити кривак, како се у духовном вокабулару завичаја зове оно ,,што ће даш на они“, али некад и себи узети (да ти га други не дају!), да намириш несагласје у овом компликованом животу, у којем за свакога има по нешто, по судбини или заслузи, – оно ће овде биће централни појам или насловна реч једног изузетно богатог доживљаја света и времена, који се све чешће намеће освајајући и  најновије канале комуникације [Мoжда због тога и Стојан често виси на Fejsu! и тамо, ваљда, очекује песму?!].

Опет прође дан-два, преслишам се и склопим

Р е ц е н з и ј у

4.

КРИВО ДРВО СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

(или: Поетски записи из времена кад се свако  дрво криви, а сваки кривак дрви)

Криво дрво је дванаеста  књига Стојана Богдановића литерарне природе (Биг Бен, 1977; Одлазим а остаје нејасно, 1990; Зна се, 1991; Црна рупа, 2003, 2004; Господар, 2004; Човек песма, 2007;  Бдења и буђења (коаутрорска), 2010; Трунке, 2011, 2002; О да, 2013; Обзнана, 2014; Ода Господу, 2014), пре којих је аутор остварио и значајан опус у науци, будућу да је он доктор математичких наука и професор универзитета.

У овој књизи наставља се, развија, и све слободније профилише један песнички поступак видан и у неким ранијим Богдановићевим књигама: свакодневицом наметнут сиже, истанчана вибрација емотивних и интелектуалних доживљаја свакодневља и непосредне околине, слободнија употреба субстандарних језичких средстава (из дијалекта и жаргона, најчешће), еротска асоцијативност, скоро наративан израз – све то у фином иронијском сказу.

Аутор не бежи од могућности да  озбиљније истине искаже често скоро профаним сликама, прозрачним и свакодневним прозирним изразом с лакоћом повезујући просторе (који никад нису лишени своје историјске садржајности, напротив) и времена, од којих су неке етапе проведене у детињству и пуњене завичајном спознајом. Могућност спајања и ,,умрежавања“ сложених, некад и врло удаљених искустава, чини аутора супериорним пред имагинарним саговорником са којим песник  води непрестани дијалог, не либећи се могућности да му и у око бркне, како би овај боље видео оно што чује.

Код Богдановића се могућност песничког израза слободно шири, али увек тако да се види како он сам тим поступком влада, да господари могућностима, а не да им робује. Све свакодневнија терминологија савремене рачунарске технологије слободно се меша са лексиском урбане, па и руралне, давно упознате и научене (полу)фразеологије. Свако носи свој смисао и не смета што их деле векови,  појмови и представе.

Није чудо што се поезија једног слободног, врло асоцијативног, и сигурног израза јавља управо код Стојана Богдановића, сада, у зрело доба живота када се свака реч или израз јавља као сублимација искуства у сваком погледу (резон, логика, израз…), јер то долази из једног врела чије су се издани целог живота пуниле спознајама,  знањима, животном збиљом и широком културом, да би то као нужан запис наједном покуљало из нутрине бића које је  деценијама морало одговарати на стручне изазове и службене потребе, и из збирке у збирку снажило један песнички ток, који се лакше прима него што се одгонета (за неке Богдановићеве песме/записе неоходно је или предзнање, или познавање реалних околности, понекад и тековина цивилизације и културе – уметноси, мита, веровања…; треба спојити удаљене пределе, некад и наоко неповезиве догађаје, уметничке реалије и урбалије, слугу и господара, силника и бедника…).

Стојан Богдановић у својим књигама, негде и изричито, ,,тражи песму“. Несумњиво је да је на добром путу, јер уме да се игра, а дух који уме да се игра увек је нов, немиран, отворен, с недосањаним намерама. Биће да је и то она људска особина која песнике одваја од осталих.

Књигу Криво дрво Стојана Богдановића препоручујемо читаоцима као присно штиво које благим лековитим својствима ослобађа и намирује, али књигу треба објавити из још једног разлога – ,,да видимо шта ће бити после“.

(2014, крајем марта, кад избија прва лажитрава. Јавиће се и птица цавтитрн. Исклијаће  оно што једно другом не смета.

Време песме не престаје.)

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *