Радивоје МИКИЋ, Стојан Богдановић: “Криво дрво”

   СТОЈАН БОГДАНОВИЋ: “КРИВО ДРВО“

Нова песничка књига Стојана Богдановића се може посматрати на два начина. Најпре као књига зрелог песника који иза себе већ има врло значајне песничке резултате, а потом и као књига песника који је, од самог почетка свог књижевног деловања, окренут ономе што је нека врста истраживања, специфично схваћеног експеримента, и то и кад је реч о начину обликовања слике света и кад је реч о употреби језика. Ако се посматра као књига зрелог песника, „Криво дрво“ ће нам се указати као наставак једног на неоавангардном поетичком концепту заснованог подухвата који има за циљ да осветли оно животно доба у коме појединац има утисак да је „пукао“, на једној страни, да му је за ушивање  живота потребан конац који треба „да буде чврст“, пошто једино тако може да држи на окупу оно што се током времена у самом бићу песниковом расуло и раздесило, и да му предстоји селидба из једног света у други свет, на другој страни, само што лирски субјект не може да зна кад ће до те селидбе доћи, што показује како се и у казивање о смрти може унети хуморно-иронични тон. Једном речи, у својој новој књизи песама Стојан Богдановић користи хуморно-ироничну перспективу кад дочарава и положај свог лирског субјекта и положај својих лирских јунака, као што је то песник и књижевни критичар Срба Игњатовић у песми  „Срба Игњатовић у Књажевцу“. Приказујући у овој песми једну ситуацију која, ван сваке сумње, има неку врсту реалистичке подлоге (Књажевац је Игњатовићев родни град, он је сигурно у том граду имао књижевно вече, једнако као што је сигурно да у Књажевцу он мора имати пријатеље и познанике), Богдановић је постепено казивање превео у фантазмагоричну сферу и тако и непосредно показао у чему су разлике између тзв. стварног света и његове песничке пројекције (пас из песме постаје стварни пас у дворани који успоставља врло необичан однос са публиком, тачније он ту публику треба да натера да буде пажљива), пошто се само тако може показати оно што је чисто уметнички ефекат, песничка надградња садржаја једне ситуације из  стварности која је узета као илустрација за однос књижевности и тзв. живота.

Песничка књига „Криво дрво“ нам показује још нешто. Показује нам, наиме, како се Стојан Богдановић  јако добро сналази у тзв. кратким формама али како он уме да се служи и тако сложеним песничким обликом као што је поема, облик који су у српску књижевност увели романтичари а коме су се песници авангарде и модерни песници изнова вратили, укључујући га у сасвим нови поетички амбијент и, по правилу, га користећи за градњу  шире засноване слике судбине појединца и света у коме се он налази . Одлучивши да за наслов своје књиге изабере управо наслов уводне поеме, Стојан Богдановић је хтео и да нам укаже на чињеницу да та поема има посебну улогу – она је, другим речима, нека врста поетичке шифре, место на коме се налазе елементи који су посебно важни. Ако је ван сваке сумње да је Богдановићев однос према тзв. стварном свету и појавама у њему доследно критички интониран, ако је то, другим речима, објашњење зашто овај песник укључује толико хуморно-ироничних елемената у свој израз и ако нам већ и сам наслов поеме („Криво дрво“) указује на сасвим особен положај појединца у свету  (он је нека врста Дон Кихота који се, додуше, не бори са ветрењачама али који покушава да чини оно што је немогуће – да исправи криво дрво а већ код Његоша је, у једној врсти потребне модификације, речено „старо дрво сломи не исправи“, чиме се сваки у невреме започети посао са дрветом приказује као нешто узалудно). И пошто већ уводна поема приказује појединца који жели да поправи и себе и свет, који, исто тако, жели да демистификује и свој песнички посао, логично је што књига „Криво дрво“, посматрана као целина, сведочи о настојању да се кроз стално приказивање животних ситуација и довођење тих ситуација у везу са поезијом и књижевношћу уопште стигне и до градње основе за историју једне породице и њене пропасти ( о томе је реч у поеми „Питао сам сајџију“) и до могућности да се песма постави у сасвим посебан положај – да буде нека врста лека, да се прикаже као нешто исцелитељско ( песма „Бије у тил“).

Оно што је, још од самог почетка Богдановићевог песничког деловања, било посебно важно у његовој поезији свакако је брига о самом изразу, настојање да се користи један посебан облик језичке инвенције. Ако нема сумње да је, упркос широко коришћеној хумором и иронијом суштински обележеној тачки гледишта, више него очигледно да у дубљим слојевима Богдановићевих песама струји једна меланхолична компонента, онда, исто тако, нема сумње да је Богдановић један од оних песника који хумором и иронијом, у ствари, пригушују могућу патетику, који тако, другим речима, уводе могућност да се свест о протицању времена и са тим протицањем непосредно повезаног сазнања о растакању саме основе људског живота застре језичким каламбурима, тим непосредним сведочанствима  оне стваралачке употребе језика која је најширу примену добила у једноставним облицима наше усмене књижевности. Песничка књига „Криво дрво“ Стојана Богдановића је отуда у самој основи широко заснована песничка приповетка о човековом суочавању са протицањем времена, са гашењем различитих облика живота, о покушајима да се у сфери уметничког израза пронађе средство које ће сачувати нешто од онога што је било реални садржај људског живота, али је она и сведочанство о томе шта песник тражи од језика – могућност да се поиграва са трагиком и меланхолијом тако што ће их повезивати на крајње необичан начин са различитим животним ситуацијама, одузимајући им притом оно што је озбиљно и страшно и повезујући их са оним што је весело и ведро, што проистиче из начела игре. А то, другим речима, значи да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“ градио једну, у основи, карневализовану слику света и живота, знајући притом да је основна улога карневала и била да ослободи несрећно људско биће притиска који доноси тзв. свакодневни живот, живот на који належу силна правила и забране. Отуда ми се чини да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“хтео да се подсмехне баш ономе што га узнемирава, што уноси неспокојство у његов живот.

Београд, 26. 05. 2014. г.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *