Мирослав ТОДОРОВИЋ: УШЋЕ СЕДАМ РЕКА

УШЋЕ СЕДАМ РЕКА*

Песник је редак гост на земљи
Фјодор Сологуб

1.
Ушће седам река са свим метафоричким и метафизичким жуборењима, семантичким слојевима, симболиком, асоцијативним и иним призивима на-словљава поезију Мирољуба Тодоровића, Стојана Богдановића, Мирослава Тодоровића, Бојана Јовановића, Стевана Бошњака, Звонка Карановића и Зорана Пешића Сигме. Наслови Уточишта, Планета поезија… могли би, такође, да буду њено име и знак. Сви се находе у океану речи у који ће се слити и сливати остале песничке реке како данашњег тако и будућег времена.
Ова поезија увећава свепесму коју песници света одвајкада исписују. Ма колико били различити поетички и естетички они су песма заједничког ушћа. И Гласа…
Вилински жубор који чујемо на ушћу ових седам река отвореношћу према свемиру и према читаоцима, данашњим и будућим, уверава у непре-кидну свежину света коју поезију изасјава. Ствара, обнавља. И одржава у сталном кружењу, току и крвотоку, земаљском и небеском. Безобални језик поезије и њено безмерје са свим претходницима у крви, језику, чији токо-ви и дубине сежу до искона повезујући данашњег читаоца, а будућим остављајући наслеђе за нова читања.
Песник је, каже Перс постојао и у пећинском човеку, он ће постојати и у човеку атомског доба, јер је неодвојив део човека. Из поетске неопходности, спиритуалне неопходности, створене су чак и саме религије, и помоћу поетске лепоте (Захваљујући њој) искра божанског живота засвагда је у људском белутку. Та искра је и у поезији овог ушћа, у седмокњижју песника овог времена чија реч светли на све четири стране…
„Поезија припада (нат)природном и зато постоји одувек. Њен смисао је у њеном постојању. Поезија се бави нечим што се не може смисаоно за-окружити. Празнином. Бескрајним питањима у односу на средишњу истину ствари и њихових граница које се постављају да би се затим поништила…“ (Јанис Ливадис: Поезија и стање).
У уводном тексту за књигу „Модерно светско песништво“ Раша Ливада каже:
„Неки је мудар човек рекао да када говоримо о песништву, ми уствари увек говоримо поводом песништва, и све што знамо и сазнајемо о њему само је његова аура, док суштина остаје недодирнута. А можемо ли бројкама дефинисати математику, или каменом скулптуру? Можда су суштине свих ствари од другачијег материјала него те ствари саме? Можда суштине уопште не постоје, или ако постоје можда се кроз сваког од нас различито именују, или се не дају именовати, или се могу само ослушкивати. У сваком случају, историја песништва је историја заблуда о њему. Али то је историја и човека, и његовог света.“
Поезији је у основи сваког стварања јер „Свако стварање духа пре свега је поетско у правом смислу те речи; и код једнаке вредности осећајних и духoвних облика у почетку се врши иста функција и у нaучниковом и у песничком подухвату, јер највреденија остварења много чешће су песничка него што се обично мисли“ (Л. Којен).
Она је најстарија и најтрајнија, она је свевремена течевина промисли, мудрости, духа и ума. Стара је колико свет, као ваздух, вода, а истовремено млада као јутарња роса. Измиче свим дефиницијама, премда је „одређује“ безброј мисли. Све што нестаје, пролази, одлази…остаје у поезији.
Њен аутономни смисао и вредност ништа не угрожава јер поезија је мајка свих уметности.
Таква је поезија Ушћа седам река. О њој казујемо када говоримо о поезији и када се у овим речима објављују сви наши духовни преци од Платона до песника о којима је ово слово.

2.
Песма има ту моћ да са/чува оно што мења (путује, кружи) облик постојања. За многе народе кажу, погрешно, да су нестали, али они су отишли у песму и њено памћење. У језик чији корени сежу у само праскозорје људског рода. А „језик је меморија која не зна да је меморија“ (Фуко). „Какав је језик једног народа, таква му је и машта и мисао о лепоти и вечности“ (И. Секулић). Песник Каројан каже: „Језик је као крв и као ваздух. Без њега нестајеш. Прихватајући туђе обичаје, структуру, меандре и небо другог језика, нешто се у теби губи и постаје недоступно, скривено, закључано.“ У Светом писму стоји да је језик ватра. Ватра која је живот, она окупља и симбол је заједништва…
Поезију, као и уметност, не треба објашњавати. Она у себи носи емоцију живота која даје смисао животу и осећање живота. У њој је она честица која шири, разређује, пречишћава, уздиже читаво наше биће, без ње је „људски живот бедан као живот дивље звери“. „С друге стране, знамо да не постоји ништа ново под сунцем, али начин на који се језик обнавља, то је снага обнављања света: Бити у том простору је божије“.
Али…, шта је Поезија?
По Бекону она је нешто божанско, а све гласнија су мишљења да је Поезија Космос. И тако већ ‘иљадама година. За поезију је Аристотел рекао да је „највише филозофска од свих дела. Њен циљ је истина која је сопствено сведочанство”.
Лотреамон каже да је Поезија геометрија.
Хајдегер записује установљавање бића путем речи.
Хаман пише матерњи језик људског рода.
Башлар да је поезија тренутна метафизика.
Поезија је по Валерију уметност језика и стање духа
Којен вели да је поезија пут до светова који би нам без ње остали недоступни, који нам се постепено и не увек лако откривају док читамо и тумачимо поезију… Ниједно тумачење не може оценити шта поезија јесте. Она је много више, црпи из разних вирова, из препамћења, из тога како су настале звезде, како је љубав направила космос…изговара Шаламун знане речи.
И тако од Христа, и пре њега, све до песника Ушћа седам река, до океана поезије у који ове реке теку. До космоса…до Мирољуба Тодоровића који каже да је Поезија освешћивање света. Поезија је густа чорба, исписује стихом личну формулу Стојан Богдановић, да би кроз своје песничке књиге и жи-вот, из дубоког промишљања, и ћутања, казао: А најтежа болест јесте поезија, / На срећу не лечи се.
„Без чега поезија не може, то је живот и смрт, без чега живот и смрт не вреде, то је поезија“ (И. Секулић).
То је поезија Ушћа седам река у коју се учитавају све мисли о поезији, из које изасјава енергија духа и речи да нас обасјава врли читаоче.

3.
Један велики писац се јадао како са страхом узима перо јер стрепи да је оно што ће написати већ написано. То осећање имам и ја, јер било шта да напишем о поезији, и поезији ових песника, већ је написано. Све теорије песништва су у поезији коју читамо, али сваким новим читањем от-кривају се веће димензије…. Јер, поезија је бескрајна књига са увек новим доживљајем читања. Бродски вели: Треба читати поезију да би се развио добар укус у књижевности. Будући највишом формом људског начина изражавања, поезија није само најсажетији, већ и најкондезованији начин преношења човековог искуства.
Све дефиниције поезије су застале, и остале, пред њеним вратима. Сви је на свој начин виде али не једна не прониче у њену суштину. Она је у речи која беше у почетку.
(У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч. – Јов. 1. 1.)
Поезија је као Природа, све је у њој бескрајно дубоко.
Већ је записано да сви песници света пишу једну песму, да од искона казују исто. Од Хомера до Мирољуба, Стојана, Мирослава, Стевана,… Сигме… кроз различите теме палимпсестно песничким духом песници свој дах уносе у космос свепесме. У музику васионе уносе свој звук, смисао, сврху и налог постојања…
Знамо да историју човека од искона „објашњава“ поезија. Она је и у поезији песника овог ушћа. Океана. Уточишта. Сазнања песника, свесна и подсвесна као и памћење језика садрже све што вреди запамтити у животу и времену. Читаве библиотеке књига о поезији остају отворене за њена нова тумачења. Али, још је Проповедник поручивао: „Чувај се онога што је преко овога, јер нема краја састављању многих књига.“
„Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.“ Матеј, 24-35.
„И нема ништа ново под сунцем.“ Проп. 1. 9.
Искон свеукупне књижевности познате људском свету В. Џексон Бејт налази у две хиљаде година пре Христа остављном запису, у којем се староегипатски писар Кхакхеперсенб пита може ли још наћи израз који није већ познат, и језик који није већ коришћен, могу ли се избећи понављања оног што су стари већ изрекли. (Ј. Пејчић: Круг, *Фуснота).
И зато јединствену и преносиву магију читања поезије Ушћа седам река, без делања „демона теорије,“ препуштамо читаоцу. Оцењивач/и, критичар/и у поезији налазе оно што преокупира њега самог; такво „учитавање“ је овештало и припада времену које је прошло.
Нови критичари ће ишчитавати из поезије светлост и сигнале која ће изасјавати енергију поезије. Читалац ће у њој наћи онолико поезије колико је у себи има, и колико му она одговара.
Поезија као врховна уметност која је у основи свега увећава свепесму коју песници света исписују. Ма колико били различити поетички и естетички они су песма заједничког ушћа. И гласа. Пишемо, једну песму, и сви гласови се сливају у један глас, у реку људског постојања и свему дају смисао.
„Ако је писање точак (а изгледа да то заиста јесте), онда се непрестано окреће“, мисли Ливадис.
„Има на свету Бог зна колико различитих гласова, али ниједан није без значења“. Корићанима посланица.
О томе жубори поезија Ушћа седам река и потврђује да је понад свега. Понад свих теорија и тумачења.
***
С променама које следе у дигиталној галаксији настаће и дигитално стање духа, али поезија ће остати у суштини иста.
Њена природа биће иста без обзира на начин како ће се објављивати. О томе је још у минулом веку профетски писао песник Ушћа седам река, и овог века, Мирољуб Тодоровић. „Уметност у новој технолошкој ери неће нестати него ће се њена функција радикално трансформисати. Од првобитно магијско-религијске функције преко ново-вековне стварносно-приказивачке, уметност будућности, са оним што јој пружа електронска цивилизација и сасвим нова технолошка реалност, постаће инструмент за модификовање људске свести и организовање нових начина сензибилитета“.
У „Фрагментима о сигнализму” (1969-1975) Тодоровић предвиђа феномене који се данас догађају и пише о отвореном делу и „тексту који је тело“, машини и мишљењу, стварању нових облика, замени „технике интерпретације“ једном „техником опажања“, новим масовним и елек-тронским медијима који су „продужење свих човекових чула“, одбацују посредну комуникацију и доводе човека поново у центар акције и збивања, постављајући питање да ли је то крај устаљених „модела мишљења“, понашања, креације? **

5.
Данас, када је на ове просторе зинула и ала и врана, када су праве вредности потиснуте, када и језик наш сваким даном нестаје, када га тамане речи дигиталне технологије, када се књижаре затварају а кафићи отварају, када је све у власти капитала и нових богова оличеним у новцу, када je све мање човека у човеку, јер је обездушен, обезљуђен. Јер, му је душу, то песничко осећање живота, узела идеологија звана „нови врли свет“, свет који је постао орвеловска „животињска фарма“.
У њој је ововременог човека поробила техника, ђаво оличен у металу и пластици, у виртуелној тамници створио је безосећајног створа који је изгубио сопствену душу јер је у власти божанства новца, човека. Сигуран сам да ће божанство поезије после свега попут косовке ђевојке видати ране и спасавати човека сутрашњице. Јер будућност човека је будућност поезије. Гете каже “Човек се од свега најбоље спасава уметношћу, а Његош вели:
Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вапијућег у пустињи; он сања о бесмертију…
„…Само небо може да зна да нам је поезија данас поптребнија више него икада. Потребна нам је неугодна истина поезије, потребно нам је њено посредно инсистирање на чаролији слушања, а изнад свега, у пометеном свету у којем постоје оружани сукоби, бомбардовања и лудост веровања да је само наша страна, наша религија, наша политика исправна, потребан је глас који говори о оном најузвишенијем у нама, глас који нас чини људима.“ (Бен Окри)
Из говора Ј. Сеферија у Стокхолму (1963) у овај текст се сливају речи: „Јер ја верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху – а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи? То је чин поверења. Бог зна да ли ове страхоте не дугујемо недостатку поверења.“
И зато нам је неопходна поезија Ушћа седам река. Треба је читати. И у магији читања спознати… Њој нису потребна тумачења, ни објашњења. Песник овог поднебља Миљковић је имао жељу да његова поезија „буде ослобођена сваке интерпретације, које увек песму осиромаше и сувише је експлицирају“.
У есеју „Херметична песма“ пише: „Себе никад не изневери, али изневери често свога песника, па се неком прикаже каквом је песник никада није замишљао. Кратко речено: све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, неће наћи онај ко не уме да зарони.“
И стога зароните у ово Ушће седам река и поезија ће вам указати на смисао живота и вашу улогу у њему…Животу…

Трешњевица, Преображење, 2013.

*Овај текст је написан да буде увод у избор из поезије седам српских песника из Ниша за нишки часопис Унус мундус. Ненадано, без икаквог објашњења, часопис се појавио без овог текста и без књига четири од седам песника.
**Миливој Анђелковић: Трин@есто сазvežđe, Plus biblioteka Savremenika, Apostrof, Beograd, 2013. str. 96-97.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *