Стојан БОГДАНОВИЋ: СНЕГОВИ МИЏОРА

Стојан БОГДАНОВИЋ:

СНЕГОВИ МИЏОРА

1
У комшилуку, причеле су комшије,
Породила се девојка.
О њој су и раније свашта причали.
Не могу тачно рећи како је изгледала
Јер су јој иконописци натакли ауру,
Као да је са оног света, а није.

Код нас у основној школи ауру су на цртежима
Деца стављала на главу Гагарина.
И онај доњи део су прекречили
Неком плавом бојом,
Да се не виде гаћице и остало испод,
Чак и тамо где би требало да буде цинобер.
Сећам се њених обнажених ногу
Које су биле у бистрој води Тимока,
Одакле су ми и по мраку пробијале очи и мозак и све
живо.
(Некада је та река била бистра)
Сада се те дивне светлеће ноге не виде,
И не требају ни њој ни мени ни иконописцима,
Зато сам их ја задржао у својој глави.
Предосећао сам шта ће се десити са њом,
Чим светина сазна за копиле.

2
Свет се забринуо за судбину детета,
Сви су га жалили уместо да се радују.
Пронела се вест да га је сестра Марија родила
Зато што много воли децу.
И мало да се (по)игра са одраслима,
А после и са децом.

(Ако човек не може стално да буде дете,
Најбоље је да повремено помало подетињи.)

Муж у овом случају није био у причи.
Напротив, руља се згражавала,
Како га опет нема.
Причало се да се негде са момцима запио,
А он се није ни родио.

Нека од оних варошких жена што све знају
Досетила се да само Господ зна тајну.
Није ово био први пут
Да је нека Марија безгрешно зачела,
Дешавало се то и раније.

На нижем нивоу и без епрувета
И без тих научних наклапања,
Људи су знали како се праве деца.
Да није тако било,
Зар би научници сада могли да оговарају једни друге.

3
Када су ми те њихове приче дојадиле,
Када ми је све дошло до гуше,
Одлучио сам оно дете да усвојим
И од њега да правим Бога.
Покупио сам и све добро и лоше што с њим иде,
И то одмах, лакше се васпитавају деца док су.
Лако се прави Бог,
Али најпре треба човека направити.

(Човек научи куче од три месеца да седи,
А дете од три месеца каки као грлица,
Где стигне, и то нечујно и без најаве.
Осетиш тек кад присмрди.)

Деца су за родитеље увек деца.
Марија се није сложила,
Одлучила је да ће дете подизати
Баба и деда који су били нешто старији
Него моји прабаба и прадеда у своје време.
Зна она добро да ће маторци за њега учинити све
Што за своју децу нису.
Ваздан су се бојали неке непостојеће грешке, велике.

Узимајући у обзир да такви људи у причама
Живе бесомучно дуго и досадно,
Тако опрана прича би могла да се отегне у недоглед,
Само треба наћи неколико следбеника
Који ће у њу поверовати.
Марија би морала сама да реши проблем
Или, бар да припомогне,
Да се замаже рупа која зија
И непрестано изазива комшије.
Не што им смета, него онако.

4
Комшије су били гори и од фарисеја и од Римљана,
Ни Бараба им не би био од користи.

Поглавар ће посетити Рим да сам види
Како теку радови на реконструкцији базилике
Светог Петра.
Кључ је остао у Нишу.
Она страшна поплава у Риму
Избацила га је на леву обалу Нишаве.
Монсињор који је носио зарђли кључ
(Немојте мислити да га је носио на грбачи,
Он је њему био средство којим је крчио и трсио
Као Турци српом.)
Чврсто га је држао у руци ,
Био је надут као наш Алекса
Кад га је Нишава избацила баш код Брзог Брода.

(Народ не препознаје кључ којим је давно требало
Отворити врата турске тврђаве у Нишу
И цео исток.
Свети отац држао га је на скровитом месту, у гаћама, Кришом је њиме откључавао врата мученице Европе,
(Још од времена када се с њом спанђао.)
Јадница још труне у катакомбама Рима.
Очекује се да му зарђали кључ врати
Неко од оних п(р)оверљивих,
Који су у његове одаје улазили и дању и ноћу.
Бог зна шта су тамо тражили.
Да су нашли себе, ко зна шта би са светом било.
И та тајна допрла би до нас.

Матора будала ће се у одајама иноверника свлачити
Малне као неки црвенокапац
Заради отаџбине, каже,
И због славних наших предака.
(Као његови да нису.
Идеално вереме да неко прдне је ноћ,
Далеко се чује, а не зна се ко је,
Осим ако је човек сам, а није са собом.)

5
Кад смо већ код славних,
Једну су главу Турци однели незнано куда,
Ни Бог Свети не зна где су је ти лудаци скркали,
Ону другу су Срби сами напунили сламом
И понели у Константинопољ,
Кад су као стигли на одредиште,
Опазише да је пред њима Станбул,
Ал’ за повратак касно би,
На нашу земљу беше пао мрак.

6
Пратићемо догађаје током посете Риму,
Али сад је јасно
Да би неко Бог постао
Или нешто мање, славан рецимо да стане,
Није доста човек да постане,
Потребно је још,
Будала нека из власти,
И то не баш свака,
Током времена да му доака.

7
Жене су долазиле да виде дете,
Предсказивале су му будућност,
Успут су натукнуле, у више наврата,
Као да су се преслишавале
Да би се боље запамтило,
И да Марија утуви,
Воде Тимока најсилније су и најмутније,
Снегови Миџора када почну да се топе,
Могу и Бога да однесу.

8
Дете, на влашком копиле се каже,
Имало је среће,
Те године у Крајини би суша
Следеће године опет.
Миџор је горео,
А Тимок беше немоћан пожар да угаси,
Камоли нешто да однесе.

9
Комшије су такође били забринути
Ситуацијом са временским (не)приликама.
Прича о Маријином детету допре и до њих.
Чуло се да оно чудне моћи има,
Са терасе мали када пиша
Бугарима се привиђа киша,
Од Миџора све до Ниша.

10
Решили су да прихвате малог
Обукли су ново рухо узели су гајде
И кренули пут Тимока,
Скрцкали су године али не би вајде.
Прича сада је нова, али стара,
Кунемо се и ми и Бугари у Њега,
Али без имало мара нигде нема пара.

11
Дизало се оружје и у време старо
Историју, курву, пунили смо и ми и они
Несрећника беше на све стране
Побијених људи, спискани су милиони.

12
По причању мога деде и његовог оца,
Марија је задесила своје родитеље под старе дане.
Дакле, и ту нису била чиста посла.
Мора да је сам Бог у то умешао прсте
Ено, још се крсте.

Ево и сада се за оплодњу дају велике паре
Можете мислити колико коза је онда под нож
отишло,
Каткад и волови, за коње не питајте.
Расног коња је могла да приушти
Само богата госпођица, а ви се питате
Па, шта се променило!

За исту радњу сада потребно је,
Неколико стотина коња и још што – шта,
И пастув предводник, обавезно.

13
Грех то постаје проглашењем,
И Маријин грех се појавио
Када је руља почела да муља.
Проглашавају га само моћни,
Кад умисле да су богови
Кад почну да им расту рогови,
Кад полуде чини им се да могу да суде
Сами без икога
И без Бога.

14
Кад је дошло време да га мама жени,
(Није знала ни шта ће са собом,)
Посла га да види ону Марију,
Да види шта све има од оних ствари
И у каквом су стању.

Марија је годинама истеривала ђавола из себе
Ал’ кад мали оде
Наиђе један мршави,
(Као гладно куче)
Те га она прими као најрођенијег
На стан и на храну.

За узврат његове дужности биле су црвено да пије,
Добро да једе, оно што се нађе,
Редовно воду да доноси, за пиће, прање и за купање,
А недељом и да јој, уз све муке, и леђа истрља.

То је по причама мојих старих,
А шта је стварно било,
Препушта се машти читаоца.
Па ко колико може.
А може све претходно и да се проба, уживо,
Са обе стране.
Добровољно, разуме се.
Највероватније ће вама бити лепше и боље,
Јер данас има таквих сапуна и мириса и жена
Да ти памет одмах стане
(Јер ти у таквој ситуацији много и не треба).

15
Сва та стања душе,
Код појединих и код свих душа
У нашем селу су била, углавном нормална.
Она ненормална стања побројана су и описана
у Великој књизи.
Спомиње их и Толстој, под крај живота,
Наравно и Достојевски, такође,
Није био луд у младости да то спомиње,
Па да се убули.

16
Само што је изашао блудни син
Из стана, пети спрат, приземље, оне друге Марије
(Већина света назива је Bloody Mary.
Жена није то заслужила,
Зна се шта жени треба,
Зна се и да за то она није крива.)
Кажу да га је успут загрлио и сочно пољубио у уста
Онако како се они љубе, неки други брадоња.
Власти су тога манијака
После смртног пољупца пустиле да се брани са
слободе,
А малог су притворили и сада смирено чека адвоката,
Са другог рочишта да дође.
У питању глава.
Требало је видети за које паре ће га продати
И шта све он може на оном свету
Да добије за себе лично,
И за своје подрепаше Перу, Пају и остале,
Који су му окренули леђа
Оног момента кад је сунце ненадано изашло са
западне стране.

17
И поред свег мог труда
Мали овде на земљици није нашао себе.
Ко нађе себе, нашао је цео свет.
Шта се тамо горе дешава
Видећемо кад се буде вратио,
Кад порасте, па постане човек.
Поново!
Патријарси разни,
Вала, има их ко кусих паса,
И сам папа,
Спремају му дочек,
Два миленијума , већ.
Усрдно моле Бога да не дође.
Иначе изгубили би причу, па и вино.
(Крв би његова отекла на супротну страну,
Супротно законима физике и алхемије текла би и
нагоре и надоле.)
И досада су колале разне непроверене приче.
(Прича је најбоља, ако се не може проверити само
(при)ручним средствима.)
Дабоме, и погачу би други појели.

18
Мали је, као сва деца, волео да се игра америчким
кликерима.

Зуцка се у последње време да ће исте такве правити
Кинези.
Само ће бити јевтинији, њих има много, па иду на
масовну производњу.
Руси их користе само за зезање.
У неко доба године када су Срби спавали као њихова Браћа коју су усташе заклали у време Другог великог
рата,
Дакле, када су Срби спавали као заклани,
У сред бела дана ведро беше,
(Безвезе, севале су муње, нисам луд, немам уверење,
али имам сведоке.
Ако је до заклетве крава је наша,)
Малом се поцепала пластична кеса у којој је носио
кукавичја јаја и америчке кликере.
Киша америчких кликера,
Неки сумњају да је било и енглеских, што је тачно, Да је било и швапских, што је такође тачно,
Да је било и француских и италијанских, што је
такође, све тачно,
Сва та киша сручила се на Србију.

Сељаци су раније кад се деси да падне град
показивали,
Погледај, као јајце, као…а сада нису стигли
Распрсло се или су већ били мртви.

Из оне друге кесе која се није поцепала
Мали би узимао кликер по кликер,
Милосрдни анђео и други присутни чудили су се
и дивили,
Како је мали вешто баратао америчким кликерима.
Узме тај проклети амерички кликер
И док сви очекују да га баци надоле,
Хитне га увис као прави жонглер.
(Сви смо као мали ишли у циркус
Шатра је била разапета на сточној пијаци поред
турске тврђаве.
Највише смо се радовали када дође Медрано.
Били су то италијански циркуси,
Нису били као ови у којима живимо.
Када је требало без карата ући у трбух циркуса,
И сами смо учествовали у циркуским радњама.
Знамо шта је то жонглер.)
Кликер је сада са веће висине јурнуо надоле
Добивши оно београдско убрзање земљине теже.
(Убрзање земљине теже зависи од локације
И свуда је различито,
А последице пада америчких кликера биле су исте.)
Све је на нашој земљи сравњено, спаљено и озрачено,
Али не сунчевим зрацима.
Од чега год да је, није добро,
Од кога год да је, много је.

19
Изгледа да се и Он уклопио у тренд,
Само га лова интересује.
Дете је потпуно запустио,
А зна да се по цео божји дана јарчи
По најстаријој планини
Чак до Миџора.

Децу треба подучавати док су мала
Да се не играју опасним стварима,
Да не гурају прсте у уста, у струју и у гузу,
Да не праве штету комшијама
И што је најважније,
Деци треба јебати матер док су мала.

20
Рујкани су по Нишу и околним селима
Скупљали америчке кликере
Да би од њих правили пекмез,
Као што се прави пекмез од шљива, од кајисја, од
бресака, од тениских лоптица, итд.
Такође, може се кувати компот или чај.
Све се то може извозити у европске земље
И у Америку када буду загладнели,
Или када се за то стекну историјски услови.

21
Човек не може ни да замисли шта све може да уради
Једно несташно дете,
Каква је машта за то потребна.
Дечја.
Наравно.

22
Говоркало се да је сишао са неба,
Неки сељаци су видели рупу на гробљу у Великом
Боњинцу,
И то је била једина рупа коју су видели.
Онамо где је пао, тачно се види да је то дечји гроб.
Мало је необичног облика,
Види се да је рађено на брзину,
Али то је то.

23
Има и неких глувих баба које се куну да су чуле
Кад је то лупило.
Било је снажно, не као у тупан кад удариш
Него, као да је са Старе планине (ис)пао Бабин зуб.

После оног првог савезничког,
Кажу, погрешног бомбардовања,
(Не и грешног),
Лесковца, Ниша, Београда, Подгорице,
Сада су савезници погађали без грешке.
Здушно захваљујемо домаћим и страним
издајницима
Који су српски народ ослобађали од непријатеља,
Од живота.

24
КАЖУ ДА СУ ГА ВИДЕЛИ

Кажу да су га видели с камена на камен како скаче
Као да игра школице по крндељу Бабиног зуба.
Доле у дубини провалије народ се смрзао од страха
Да се дете не оклизне, да не падне.
Наши стари су говорили да се деца не пењу високо.
Ако се стрмекне, уништиће историју.
Уплашене жене, мајке, од страха покрише очи,
А Он као Отац седе уз Големи стол и лизну небо.
Због оштре зиме главе ушима покрисмо.

Свашта смо тамо испод радили, али то није за причу,
Бар не за широке народне масе које читају поезију
Кад год стигну, а никада не стигну, с разлогом и
Без разлога, лакше им је да слушају црквени хор
На почетку сваке представе
И да се куну у брест, него да сричу слова.
Мислили су да ће то срицање потрајати,
Те да ће им се школски другови вечито подсмевати.

25
Папа је благосиљао све његове поступке.
Говорио је себи у браду,
Дете је то, има времена, поправиће се.
(Не треба да се угоји,
А није добро ни када дете одрасте,
Остаће без маште.)

26
ЏАБА ИМ ЖИВОТ

Из његових грбавих очију које су личиле на чворове
старе оскоруше,
(У мојима очима његове су биле огромне,)
Излетале су разне живуљке,
Мишеви, слепи код очију,
Змајеви и људи свих могућих боја.
Читав јеловник.
На крају се појавила и једна вила Равијојла.
Као да му је нешто отпевала на увце.
Није се ништа чуло.
Поред вилинске косе имала је и добре ноге.
Добила је велики аплауз од оних доле који су
Упирали поглед нагоре и који су у то веровали.

Сунце је исцаклило изнад Големог стола
И мали је нестао из тог сна.
Око подне сам га видео у цркви Све. Николаја.
Седи на престолу.
Зарастао у браду као да је обноћ остарио, озбиљан,
Приметих да ми се смеши, онако под брк.
Други људи што бејаху присутни,
Међу њима и највећи богаташи,
То нису приметили.
Џаба им живот.

Мислио сам о њему,
Сад је ред на њега.
Није ред да се само измотава
И да са Гавром стоји на премину,
Да нас претришу као последње протуве,
Да нам отимају последње мрвице хране,
Да нам наплаћују енормне царине за сваки стих,
А тек за песму,
А тек за душу.

Искористих тренутак када је неко закачио свећњак
Који је тако звекнуо једнога од оних надобудних,
Намигнух му и одох да се (пре)крстим.

27
У ПОРТИ ПРЕД ОЦЕМ

Саветовао је,
Будимо људи!
Јесте ли луди,
Будимо људи!

Као да смо богови,
Па треба да се претварамо да смо људи
Или да се правимо луди.

Једном је рекао и
Будимо људи иако смо Срби.
Али ту његову молбу нисмо могли да услишимо
(Смејале би нам се комшије).

Покупио је своју дечју душу пуну дечјих глава,
Које су у присутву Милосрдног анђела
одлитале около као кликери,
И заметнуо се.

Када се пењао наш врли учитељ
Чуло се тихим помало храпавим гласом,
Слава Тебје …
Чека се подршка појаца.
У кафани преко пута манастира увежбавају солфеђо.
У порти пред оцем ћутим.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *