Стојан БОГДАНОВИЋ: БЛАГО ТЕБИ

БЛАГО ТЕБИ

1
Сватови су се забављали и веселили али Цоне нешто није био расположен. Један његов познаник, Гаврило се звао, а звали си га и Гавра или Гаша, стално му је нешто добацивао преко Цонетове жене, која је седела између њих, покушавајући да проникне због чега је Цоне ућутао, када у таквим ситуцијама, на свадбама и рођенданима, славама никада није био такав. Увек је он водио главну причу, то се знало када он узме пикслу, онда то траје до краја седења и сви су га помно слушали. На повремена добацивања је муњевито реаговао неком досетком што је код присутних изазивало провалу смеха. Овај пут Цоне је заћутао. Гаврино упорно покушавање да испровоцира Цонета, како би му поправио расположење и како би се и Цоне укључио у веселу атмосферу, није дало резултат. Гаврило је Цонетовој жени рекао, не могу да се добацим до њега, испричаћу теби па му ти касније пренеси. Цоне је неколико пута напуштао сто. Излазио је из сале, многи су га испратили погледима. Мислили су да иде да телефонира, јер је у сали атмосфера била прегрејана, било је прилично бучно. Ово његово телефонирање је учестало, а и Цоне је убрзавао корак. Сваки пут када је кренуо кораци су му били све ситнији. По повратку смирено је седао на столицу до своје жене. Она га је загледала, видела је да је изгубио боју; позеленео је. Није смела ништа да га пита, јер је био много нервозан, а она је знала да он у таквим ситуацијама зна врло незгодно да реагује. Мислила је боље да ћутим, и била је у праву. Сватови су се веселили. Домаћини су водили пријатеље од стола до стола да их представе својим рођацима и пријатељима. Држали су чаше. Наздрављали су једни другима. Обавезно фотографисање за подсећање на овај дан када су се венчала њихова деца и када су постали рођаци. Цоне је једва издржавао. Кисело се смешкао. Подизао је чашу, али није пио, куцао се са домаћинима и са новим пријатељима. Грљење и љубљење се није могло избећи. Домаћини су наставили, отишли су за други сто. Цоне није сео. Опет је изишао из сале. Да телефонира, каже. Ово телефонирање су измислили Американци, говорили су, као прави уметници, да у неким ситуацијама лаж више прија него истина. Не зна се тачно када је тај штос дошао у наше крајеве. С обзиром да је телефон касно стигао, онда и штос је за нас новина. Али је добар. Замислите да овако за свадбарским столом устанете, мало се насмешите, благи кез, и гласно кажете присутнима, извините морам да идем да пишам или морам да идем да с…м. То не иде, а и софизам као објашњење је прихватљив у многим ситуацијама, што да не, ако ће некога да развесели. Када кажете, Идем да телефонирам, с обзиром да сви носе мобилне телефоне, онда се мисли да нећете да телефонирате ту, пред њима, да их не узнемиравате или да не чују оно што не треба да чују. Али, ако кажете, Морам да телефонирам, онда то значи да лажете као Американци, а то је тамо нормално, а и овде се то одомаћило и значи исто и тамо и овде, значи да идете у ве-це. Цоне се вратио и сео. Сада је почело ново поздрављање и наздрављање. Иду младенци. Млада пуначка, иста мајка, накиђурена као пуњена кокошка у природњачком музеју. Младожења као штиглиц, весело скакуће око младе. А родитељи му нормални. И они обилазе целу салу. Поздрављају се са свим гостима. Грле се. Љубе се . Честитке. Здравице. Редом. И овај пут Цоне је мушки издржао. Млада и младожења су наставили, а Цоне је мало присео. Закратко, кренуо је поново. Ишао је полако, није смео да убрзава. Ситним корацима. Стигао је до тоалета. Кабина је била затворена. Сачекао је мало. Постајао је све нервознији. Грчеви у стомаку су га притискали. Хватала га је паника. Није знао шта да ради. Из кабине није нико излазио. Стискао је ноге, цупкао је, али у стомаку је била револуција. Гурнуо је врата. Била су закључана. Није имао избора, морао је да закуца. Сетио се приче оног Лича Ђелија, шефа масонске ложе П-2, који је на питање новинара, Како сте ушли код председника Америке, одговорио, Знате како се улази, куцнете на врата па вам отворе. Брзо је одлучио. Снажно је закуцао на врата кабине тоалета. Изнутра се зачу промукло, Што лупаш, видиш да је заузето. Цоне ће онако успаничен, молећиво, Отварај брате, онередићу се. А из кабине поново онај промукли глас, као из бачве, Благо теби.

2
Отворила су се врата кабине ве-цеа. Отуда је на кант излазио један огроман човек, око врата му је висио каиш за панталоне, а панталоне је придржавао рукама, излазећи гегнуо је, из душника му је прострујало, Уууфф, јер је на излазу из тоалета био један степеник, ни превисок ни пренизак, али за овога чову је очито био превисок. Када је онако висок и дебео, око двеста кила, стао на обе ноге, погледа ме одозго и рече, А то си ти, ајде улази, ја ионако не могу, па ћу сачекати још мало. Није морао поново да ми каже, за трен сам нестао иза врата ве-цеа. Нисам успео ни да скинем панталоне, а експлозија се чула, прорадио је вулкан, трула врата ве-цеа као да су се затресла, потом тутњава и провала, успео сам да ослободим моја измучена црева њиховог аутентичног садржаја, ужас је напуштао моје измождено тело. Лакнуло ми је. Нисам могао одмах да напустим кабину. Требало је да скинем гаће али морам прво панталоне а због мојих великих ципела, број четрдесет седам, Ноге су према човеку, морао сам прво да изујем ципеле. Урадио сам све по реду. Гаће сам бацио у корпу за папир, коју сам допунио сивим папирима који су били толико рапави да су ми све одрали гузове. Такав тоалет папир у животу нисам срео, зачас се поцепа, кроз њега ти прст прође док трепнеш, после ти требају десет папира да обришеш прст и увек остане нешто испод нокта. Зато је најбоље ако имаш намеру да бришеш гузу да одмах узмеш бар десет папира. Али то није било ништа према ономе ужасу. Ипак сам опсовао. Осврнуо сам се, као да видим да ме неко не гледа, гаће су биле покривене папирима. Било ми је жао да оставим онакве скупе гаће. Купио сам их само за свадбу. Шта ћеш. Не кажу наши бадава, на свадбу се не иде без к…ца а без гаћа може. Навуко сам панталоне и обуо ципеле. Повуко сам мало кравату, која није уопште у овоме учествовала, али нека. Отворио сам врата и угледао грдосију. Каже, Благо теби, ја морам још да чучим, зна да ме изненади, мајку му. Не зна се да ли је разлика само у квалитету сфинктера. Вратио сам се за сто. Гаша је приметио, Живнуо је, каже, показјући према мени.

3
На свадбу када идете не носите поклоне као раније, шпорети, фрижидери, спаваће собе,… Сада само коверат, дабоме да терба да буду еври, шта ћеш са динарима… Тамо где је заказана свадба, дочекују вас за то задужени људи, упућују вас на младенце. Прилазите свечано, лаганим парадним кораком, ко они парадни коњи у циркусу, ногу, пред ногу, честитате младима, то пре свега значи, дате им коверат, на шта се они захваљују осмесима, потом за исте паре стајете поред младих да се направи фотографија, за успомену и њима и вама. Дакле стајање поред младенаца је урачунато у ваш поклон, а фотографије обашка. Фотограф који то ради вама ће наплатити фотографије онако како треба, то значи папрено, док ће младенцима даровати фотографије, јер су му они омогућили овај бизнис. Поштено.
На фотки треба да се види венчаница, хаљина која је, наравно, изнајмљена. Неке су девојке ишле у Београд да изнајме венчаницу, а неке у Софију, а оне из Софије су долазиле код нас. То им је требало за приче пре и после венчања. Током свадбе су сви заглеђивали венчаницу и младу, да виде како јој стоје силикончићи, и да ли је много тртаста, што се на фоткама није видело. И ја сам се намештао да звирнем, али она моја ме повуче за рукав и рече, Цоне срце, седи ти овде, ова столица је боља, да те после не боле врат и кичма, а она седе на ону другу столицу тако да је све време преко мојих рамена нишанила у младу која је била иза мојих леђа. Морала је да скупи материјал, бар за неколико месеци. До следеће свадбе. Благо њој.

4
Свадба се некако и заврши. Сада почиње живот. Млади се одавно познају, тако да за њих ту нема изненађења. Нема ничег новог. Нема ишчекивања. Нема откривања. Све је познато. Све се налази на истом месту. Као у старом хотелу или као у бабиној соби. Све, само се треба послужити. Узбуђење је изазивало нешто друго. Било је нарочито узбудљиво и за једне и за друге родитеље. Њих су интересовали поклони. Нарочито су их интересовале коверте. А било их је. Било је разних коверата. Плави, сиротињски, али људи се преваре, у њима је више било пара, бели, жути, кремкасти, набрчкани, богами, свакавих је било. И једни и други су горели од узбуђења замишљајући себе како једно отвара ковертице, а оно друго броји парице. Исто је и код младиних и код младожењиних. И једни и други мисле да је њихово дете најбоље и да је заслужило нешто боље. А зашто и како је заслужило то се не питају. Онај њихов билмез, није завршио никакву школу, није запослен, нема сопствених прихода, не уме ништа да ради, отац је и досада крадуцкао, а мама је пазила своје синче, кад год је имала времена, а имала је времена на претек, јер јој је измако онај курвин син, Миле поштар, ћапила га комшика Дара, и тако чекајући Милета, данима, чувала је помно свога сина и своју тајну. Сада тог сина треба да препусти некој шмизли, замисли молим те, која зна само да се лицка, а не зна ништа да ради. Хајде што не зна, него неће. А неће ни да научи. Неће бре, ни репом да мрдне. Кад би могли негде да је запосле, па бар она да донесе неку кинту. Таква јој и мати, а ни мираз јој није богзна какав. А они њени, мајка дабоме, отац само клима, сав се расклиматао, каже, дадосмо нашу принцезу, за онога шмокљана, а могла је да бира, могла је бре, да се уда за господина. А ни мајка му није никаква, шта је нашла код оног Милета поштара, кад има красног човека. Шта тај човек може све да истрпи, сачувај боже. Они само леже, а онај чова трчи на посао, трчи на пијац, а недељом га чека и усисивач, па трк у викедндицу, и тамо има да се ради. Ако хоћеш да имаш викедндицу за уживање имаш да рмбачиш, а гости ће уживати. И деца ће уживати, али она не воле да иду са родитељима. Деца ко деца.
Младожењини су узели кредит за свадбу, није оно, да су били без пара, него, хтели су да то буде богато, да се не брукају пред људима, а после ће кредит вратити, када се прикупе паре. И сада су паре биле на столу, али младини су били против да се деци узимају паре. Цоне уздахну, Ех, српска посла. И кад су се дохватили. Људи моји!

5
Заборавио сам да вам кажем какав је јуриш био на торту коју су млада и младожења трабали да исеку и први пробају. Да им живот буде сладак. Неки су се враћали и по неколико пута. Односили су парче по парче и трпали на свој сто, ко да никада у животу нису видели торту, а можда и нису, него овде је важно то што они мисле да су дајући поклон младенцима све платили, па и торту, па кад су платили, онда је ред и да поједу, да се случајно не баци, па тек после, кад заседну. Јели су бре, као свиње, него срамота ме то да вам кажем. Али, јели су! Благо њима.

6
Сад су на ред дошла оговарања. Она су започела још за време свадбе. Заправо, још за време припрема за свадбу. Пљуштало је. Да ли она треба да се уда за њега, да ли он треба да се ожени са њом. Њени су дошли отуда, знам ја њих, а његови су дошли одозго, сишли са планине, а кажу да су стара фамилија, као да на планини никада нису живеле старе фамилије. Али бележе се само оне варошке. Турци су бележили све да би им наплатили порез, а ови данашњи не бележе ништа само се баве дрпачином и отимачином.
Све су то биле припреме за главна оговарања. Руку на срце, није прошло незапажено када се млада саплела, није дете навикло да хода у овако високим ципелама, први пут се удаје. Просула је црвено вино на венчаницу, а то се не пере. Дакле, то је био гег који је задовољио и највеће злобнице, а богами то није лако. Прво су рекле да ће морати да плати венчаницу тамо где ју је изнајмила, као да је она то изнајмила, и као да ће она да плати, него, такве су женетине. Нико се није секирао што је просуто винце, него сви уживају у црвеним флекама које сијају на белој хаљини. Млада је сијала, не зна маца шта је пасји живот, шта је све чека у животу. Као да оне што је оговарају знају. Али њима се чини да знају, а њој се чини да ће целог живота бити весело као на свадби. Е, мац!
Нису промашили ни младожењу. Обукао дречаво одело, као да је пошао у циркус, а не на свадбу. А свадба би по некима требала да буде свечани чин. Да се памти. Сад се носе шпицасте ципеле, а он, молим те лепо, обуо патике. Каже да се тако носи у Америци. Па нек се носи! Ово није Америка, ово си је наша тунгузија. А оделце му попритесначко, у ствари, модерно је, сапето и кусо, али он пупав, стомаче му смета. Његова мама, свекрва, каже да су га упропастили баба и деда, хранили су га као прасе. У данашње време нико не чува своју децу. Једну децу чувају бабе и деде, а ону другу не чува нико. Ено их, по цео дан се лелеју, по кафићима. То су они који долазе у кафић када људи одлазе. И то не седну као људи у тај кафић, да попију и поразговарају, него када попију у том кафићу, иду у други, само да виде кога има. И тако обиђу пет-шест кафића до мрака, па скокну кући да вечерају и да се спреме за вечерњи излазак. И наш младожења је из исте школе. То сада не може ни да се преправи. Шта ће бити после, видећемо.
Цоне се замисли, па поскочи, Слушај пријатељу, морам да идем, заборавио сам да ти кажем, ево већ касним, заказао сам, то је било на једвите јаде, али успео сам да закажем код једне, тешко се долази до ње, али ја сам успео, кажу да је добра докторка, разуме се и у медицину, опет ме стего онај мој гихт, да видимо шта та зна и да ли ми може нешто! Сутра ћу ти причати има само да се чудиш. Оде. Без поздрава.

7
Цоне је мало закаснио, иначе је тачан. По питању времена, воли да буде све у секунд тачно. Као, ко не цени своје време не цени ни туђе. Али може и другачије да се посматра, ко не цени туђе, не цени ни своје, и није ово везано само за време, него и за… А може се рећи и ко није пробао туђе не зна шта је добро или не цени своје! Ха, ха, ха!
Каже ми, Извињавам ти се, ти бар знаш какав сам ја, а ја потврђујем, иако није завршио реченицу, Знам, знам, Него да простиш, опет ме јебе онај мој гихт, сишао чак доле у пету, и боли ли боли, а ја њега не болим, а и не волим. Не знам који му је ђаво, окомио се на мене, ко да сам му оца убио, оца му његовог поквареног, извини молим те, Где смо оно јуче стали? И сад Цоне наставља са оном свадбом, тј. са оговарањима.
Замисли, јутрос ми се јави она Јадранка из доњу малу, сад се и она погосподила, тиква једна, као да ја не знам од којих је она, деда јој био онај Рајко Маричкин, армуникаш, бар да је знао да свира, него, он ковач, растезао ковачке мехове, па ко вели, могу да растезам и армунику, и сад она Јадранка, клепетуша, они су живели до Цоку клонферку, одма до долинку, и сваког пролећа њихову кућу од блата, за другу нису ни мали паре, однесе вода, пука сиротиња, није имало за шта куче да их увати, она ће да ми прича, како је млада у другом стању, а то се на свадби није видело, јер је прија умела да изабере венчаницу, мало нацигована овде, мало онде, мало спреда, малом отпозади, и оно се не примећује ништа. Не ваља када се примећује, не ваља када се не примећује. И каже ми Јадранка, унука онога Рајка Маричкинога, Видим ја, млада на свадби само подврискује, а не подрипује, одмах ми је било сумњива, а знам девојче од рођења, само скаче, трчи около, скаче и прескаче, и сви му вичу, пази бре, дете, натрчаћеш на нешто, па ћеш се убости, и ето, то се и десило. И то пре свадбе. И боље је тако, ове се удају, силне паре се потроше за свадбу и за свадбено путовање, па не могу да затрудне. Не могу, јер су пре тога затруднеле, ко зна колико пута, али проклети абортуси, па сад кад хоћеш, оно неће. Није због пара, него, ето, деца се праве кад је одредила природа, кад можеш, а не кад ти хоћеш, је л’ тако гос’н Цоне. За ово последње јој признадох, а оно друго, ево видиш, каква је. Једва сам се од ње откачио.

8
Нема га Цоне. Не јавља се. Дан, два, прође и трећи дан, реших да одем до њега, да видим шта је, шта се дешава. Вукући ноге које је напала реума, која се удружила са годинама, стигох до Цонетовог стана. А, и далеко станује. Прича, када има с ким, а увек има, јер прича и сам са собом, да он воли тај крај вароши, баш зато што је ту крај света, зато што је ту мирно. Па, ако воли да је мирно, што није остао у Великом Боњинцу. Тамо је савршен мир. Нема људи, једни су поумирали, други се одселили, ово последње им је омогућила власт. А до његове зграде да се довучеш по оном блату, а кад падне мало већа киша створи се језеро, шахтови се запуше, нико их не чисти, јер градоначелник станује у другом крају, ово није ни прва, ни друга, ни трећа зона. Зачас се створи право језеро. Него да не давим, стигох некако и без чамца, али каљаче су обавезне. Куц – куц, нико се не јавља. Нико не одговара на моје куцкање и скуцкање. Сагох се да повучем чарапу која се смакла и жуља пету и случајно дотакох врата. Отворише се. Би ми сумњиво. Сама се отварају. Уђем полако и викнем, Цонеее! А оно, једва да се нешто чу, Хајде, хајде. Уђох у собу, има шта и да се види. Цоне лежи, нога му у гипсу, па и кук. Нога завезана за плафон. Забезекнут, једва промуцах, Шта је бре, Цоне, Ништа, Како ништа, што си везао ногу за плафон, Ма, нисам ја,они, Па шта је било, Ништа, Како ништа, Па, доле кад се излази из зграде, има један шахт, рупа зинула, поклопац су украли још пре тридесет година, и пазим кад год силазим, али беше мокро, те се оклизнух и оде нога. Пуче као да је стаклена, и то ова нога са гихтом, не знам шта се с њим десило, вероватно он и нога заједно висе окачени о плафон.
Па шта ћеш сада да радиш, упитах, а он, Ништа, Како ништа, ко ће таквог да те двори, види где ти је нога, Видим, видим, а ти што си дошао? Шта ми би да запиткујем!

9
Идем сваког дана код Цонета. Нога му виси на плафону. Све виси. Види он да сам кисео. Да ми је све тешко. Да нисам навикао да радим овакве ствари. Па нисам ја болничар, а још мање сестра, па још и медицинска. И каже ми човек, Чуо сам да има тих сестара које можеш да изнајмиш. Раде на сат. Кажу да све знају, па нађи ми неку такву, па колико кошта да кошта. Не може ни ово вечито да траје. Уцрвљаћу се. Треба неко да ми истрља леђа алкохолом. Може и ракијица, комовица. Да не добијем декубит. Не можеш ти то, видим. Треба ту женска рука. Погледах га сажаљиво, сав је окекељио, а треба му женска рука. Него прећутах, добри смо пријатељи, а снашло га. Ту смо да се помогнемо. Наши смо. Каже, Не било ти заповеђено, скувај ми онај фитнес чај, то је добро за пробаву и за столицу. Ено има горе изнад цело паковање. Стави две кесице, нека има и за после. Може да се пије и хладно. Отворим врата висеће кухиње, док си трепнуо, отуда лавина, поиспадаше разне кесе и кесице, ко зна шта тамо није било намувано. Почнем да претурам једну по једну кесу или кутијицу, читам, да видим шта је шта. Нема га тај фитнес. Скоро два сата претурам, за то време три пута ми је искипела вода на шпорету. Приставим поново лонче и наставим да њушкам по оном кршу, и све враћам у ормарић, ређам кобјаги. Нисам ни ја баш вешт, али нисам као Цоне, овамо је све тачан и налицкан, а у кухињи му крш и лом. Дође ми да га питам где ти је жена, где су ти деца, па оћутим. Наши смо. Најзад, на крају, кад остадоше две-три кутијице, нађох и кутијицу са фитнесом. Зелена кутијица, на њој насликана једна женска, права бедевија, тако би требало да изгледају, да имају ту линију, оне које пију фитнес чај, а што је Цоне запео баш за тај чај, ђово ће га знати. Отворим, има само једна кесица, а он ми рече да ставим две, кажем му да има само једна, а он ће, Па стави две, Како две, кад има само једна, Ма, узми још једну из неке друге кутијице. Стави нану, добра је за стомак, Нема нана, Нема везе, стави нану. Видим ја колико је сати, узмем жалфију и приредим му тај чај. Али нисам могао да чекам да га попије. Одох да тражим сестру, док нисам полудео.

10
Имао сам срећу, сретох једног старог познаника доктора, који ради на хирургији, и нисам му околишио, питам га да ли има неку сестру, треба ми за једног пријатеља, није баш у добром стању, а он ми каже, Па имам сестру, знате је Ви, али она је удата има свог човека и децу, Ма докторе, не треба ми сестра за удају, неће мој пријатељ Цоне да се жени, кад није до сада, нешто не верујем да би сада могао то да учини, али никад се не зна, И треба да му нађемо неку сестру онако, Ма не докторе, он је озбиљан човек, него, пре неколико дана, кад је оно падала она кишурина, оклизне се испред зграде и сломи ногу, ено га лежи, завезали му ногу за плафон, па сад, кад би му нашли неку жену, најбоље би било да је медицинска сестра, те се у све разумеју, разумете, да му помаже по кући, Цоне има добре приходе, и није спорна цена, платиће колико она каже, Аааа, ја сам мислио треба му жена, а њему треба кућна помоћница, е то је друга ствар, видећу имам неколико, било би добро да то буде млађа особа, то психолошки добро делује на пацијента. Видите молим Вас, не могу више да издржим да глумим кућну помоћницу.

11
Ишао сам код Цонета мали милион пута да слушам његове приче. Занимљиве, нема шта, а и он лепо прича. Када напакује причу, права уживанција. А сада он се излежава, а ја треба да га дворим, па још и да му причам. За помагање још које како, али како промуљим нос када дођем код њега, прво што проговори је, Шта има ново. Ја јес’ да нисам скршио ногу, али не базам около по цео божји дан, па да знам шта има ново. Он цео дан блеји у онај глупи телевизор, двадесет пута дневно гледа и слуша вести и не зна шта има новога, него пита мене, који мора да јури около, не мисли он ваљда да ће ми жена опростити ако не урадим све што треба. Да ли стварно не мисли да ће ми опростити ако јој кажем био сам код Цонета. Безвезе, па рећи ће пречи ти је Цоне, а ко ће да иде на пијац, ко ће да иде у месару, ко, па ја не могу и да кувам и да пеглам и да крпим, не могу да скрпим крај с крајем, а ти код твог Цонета. Добро де, земљаци сте, добри сте пријатељи, скршио ногу, али има ли он неког свог, ниси му ти ни татко ни мајка, ни брат ни сестра. Нек нађе неку сестру да га негује, нек плати, он бар има паре. Ма, има, има, тражим сестру, Ти тражиш сестру, Ја, па, ко ће, Ти, шта ће теби сестра, тражиш сестру, а ја, за шта ти служим ја, Чекај жено, не тражим сестру за себе, него за Цонета, да му помогне, видиш у каквој је ситуацији, може свакоме да се деси, Како свакоме, призиваш, да и ја сломим ногу. А сад ми је доста, одох ја код Цонета, кад већ нисам нашао сестру, морам ја да му будем и сестра.

12
И раније је код Цонета био крш и лом, а сада да не причам. Не може зачас да се исприча, а не може ни зачас да се среди. Мука ме хвата чим помислим да идем код Цонета а камоли кад видим онај крш и лом. Шта је ту је. Узмем метлу, па ко мачка репом, а успут му причам. Он некад буљи у онај телевизор и кобајаги слуша, а други пут и не отвара очи, дрема, али кад ја престанем да причам, а он ће, И шта је било даље? Наставим.
Синоћ на књижевној вечери, у Културном центру, онај директор дочекује госте вечери, као да је његово књижевно вече, а не моје. Каже да мора да им чува столице, прави посао за директора Културног центра, а могао је комотно да буде портир и да га не боли глава. Али и он има жену. Воли госпођа да буде директорка. Прва два реда су за њих резервисана, као да не могу да седну тамо где има места, него морају да седну баш у први ред. Ко да су неки људи, а знамо их сви и који су и какви су. Онај бивши генерал, жбир, он се разуме у поезију, као Марица у кривак. Па председник, па председниковица, много је млађа од њега. Мора да му је та друга или трећа жена, а можда му уопште није жена. И то није важно, овде је важна чињеница да је она заузела још једно место у првом реду, а поштени људи, који се разумеју у поезију, морали су да стоје, а стајање није антибиотик којим се лечи поезија па да људи истрпе, па кад се вече заврши да буду весели и чили, а не замишљени и забринути како ће идућег месеца издржавати оне из првог реда. Нико од тих поштењачина није бринуо за себе, о њима води рачуна власт у главној вароши, смањиће им пензије и плате, каже вођа нације да је то прави еликсир за нацију, диже из мртвих.Чекај бре, Цоне, полако, изгубићу ред, до ње је седела директорка, тј. директорава жена и она се ту натакарила. А људи дошли да виде мене, да чују мене и моје госте, ми треба да изигравамо кловнове и да их забављамо, а они ће после да препричавају ко је био, с ким је био, како је била обучена она његова, она се облачи у Италији, а једна њена ципеле двадесет пензија, и она друга исто толико, и то просечних, е, мој брајко, па ти види, а тек онај смакља, начелник, види се са подијума чак тамо да са одела није обрисао флеке од ручка, то је требала да уради она његова, а не да га пушта оваквог смакнутог и уфлеканог, али и она зна какав је. О поезији ни речи, тако је и било.
Шофери их чекају испред зграде у колима, и то су вуцибатине, чекају да иду да се наједу, не могу да возе гладни, а у ствари дремају у колима па кад дође време за ручак или за вечеру одвезу их у кафану и сами се вукну у неко ћоше да се наклопају, па наставе да дремају. Нису то шофери као они из комуналног. Ови су господа и сви су дошли преко везе. Свако је свакоме рођак, нема дргих. Све остаје у фамилији. Зато се та предузећа и зову јавна, зато што у њима раде јавне личности, ако и не раде бар су чланови управних одбора, а то се добро плаћа, па понеки од тих јавних прима и по неколико плата. Чекају газде. Сваки шофер свога газду чека, као да нису могли да узму аутобус. Ено влада изнајмњује аутобус. Када крене циркус, мала је лимузина, него узму аутобус. Смањиће људима плате и пензије, то је здраво за нацију, рекох ти малопре, не знам да ли си чуо. Тако ће се мучити, док не направе брзе пруге, после ће имати своје возове. Свако ће имати свој воз, а до воза ће стизати авионом, уколико се не сурва у неки кукуруз. Возићи могу да буду плави, жути, сиви, али они највише воле плаву боју. Аустријско плаво, ко униформа Франца јозефа. И шерпа плаво није лоше, али више им се свиђа аустријско, ту моду им је оставио у наследство један аустроугарски каплар.
Било је ту и поштених људи, не могу да кажем, али за њих није било места. Поштено су стајали, док су будале седеле у првим редовима. Ни директор није крив чова, он и није будала, мора да слуша, мора да седи на крају реда, да поскочи, ако затреба. Са онима из првог реда никада ниси начисто. Занимљиво је да су сви гости који су се обраћали публици гледали публику преко првог реда. Да ли тако треба да буде, или је то било намерно, то не могу да ти објасним, нисам докучио, а нећу ни да чачкам. У осталом ти си Цоне више ишао на књижевне вечери од мене, и као учесник у програму, а и онако. Ти боље знаш какви су песници! Али да ти не одузимам време, треба да одмориш, а ја морам да трчим до куће, иначе ће она моја да ме у топ тури. Песници и нису ту да тумаче своју поезију, него да певају живот, унутрашњи и спољашњи.

13
Дођох сабајле код Цонета, треба да га водим у болницу, да му скину гипс. Кажу да је прошло шест недеља, нисам приметио. Потпуно сам полудео од јурњаве и од муке, њима је брзо прошло, а мени није било брзо. А није ни прошло, и ко зна да ли ће икада проћи. Чини ми се да се та Цонетова нога трајно сместила у моју главу, а ево и у причу. Морам да тркнем да узмем упут, то ти сада даје лекар опште праксе, као да они из болнице не виде да је нога у гипсу, а има и оних папира кад је стављен гипс, све има, али мора поново упут. Није ми ни то тешко да тркнем по упут, него када одеш тамо оно двадесет људи чека, ја двадесет први, и то треба да будем срећан, јер некада има и више. Они што нису по ходницима у дому здравља, они се лече на протекцију, а ми обични песници лечимо се традиционално ракијицом, малко се протрљамо, малко цугнемо па се стресемо, од прве, после клизи. Најбоља је боњинска шљива. Кад сам некако узео упут, већ је било касно за болницу. Дакле, болница сутра.

14
Јутрос се па јави она Марица, мислио сам да је Јадранка, унука Рајка Маричкинога, што бејаше ковач, а сад је армуникаш, па се курчи, ко да је он Сента из Чукуровца, а не зна да свира, само растеза, али после када боље загледах, нисам стигао ни наочаре да си обришем, видим да је Марица. Чудим се како нисам одмах видео ко је у питању. Велика је разлика у годинама, у изгледу, у стасу, па ако хоћете и у гласу, у образовању и у облачењу. Али добро, затекла ме, одједанпут излете преда ме, као на некој кривини, и док се ја сабрах, она се већ насмеја. И кад сам поново трепнуо, скидох наочаре да их пробришем и да протљам очи, она бре штуче негде, ко да је у земљу пропала. Али кад човека хоће, хоће. Појавила се поново. Би ми мило, разменисмо по неку реч. Онако, стидљиво, али би нам пријатно, као да се одувек познајемо. Ја се чешкам, она се врпољи.

15
Цоне ми је телефонирао. Љути се што јуче нисам јуче дошао. Не зна какава је гужва у амбулантама дома здравља. А данас сретох ону Марицу. Ту сам се са њом изгубио. И прође време, кад се тргох и кренух наиђох као онај премијеров брат на жандармерију. Не секирајте се, нису ми ништа радили. Нису ми ни тражили документа. Виде људи одмах с ким имају посла. Али су прегледавали редом оне друге, млађе. Ако је женско, онда детаљна контрола. Сменили им команданта. Није зајебанција. Сада морају озбиљно да схватају и жене. Показивали су свима да је улица блокирана, те да мора да се иде около. Ја као да приђем ближе, истеглим шију да бих скренуо пажњу једноме жандарму, али он зину на мене, те ја видевши да је враг однео шалу, стругнем иза једне жене, што је сигурно – сигурно. Одатле сам лагано одшетао, јер онај се задржа да госпођи иза које сам се крио објашњава, како је у Београд дошао, нико други до лично, председник Руске федерације. Мени се учинило као да је дошао руски цар, па се сетих да су га бољшевици одавно убили, а сетих се и како је једном другом руском цару Св. Ловћенски Тајновидац рекао, Највећи је руски цар. Е због тог цара, који је данас дошао, донео неку кинту, ови други не дају џабе, а то његово ћемо тек видети колико кошта. Право речено, Русија је имала велике цареве, а Америка постаде велика и без цара. То си је њихова ствар, нама ни овај наш не ваља, а камоли ови њихови. Још кад би овај наш био цар најебали би начисто. Оде ми прича, а кренуо сам код Цонета, али видите да нисам могао да прођем. Не бих стигао ни да сам ишао около. Може Цоне да се љути на мене колико хоће, али то му неће помоћи, а ни мени не помаже што псујем препреке. Дошао гост па не можемо сада човека да пожурујемо и да истерујемо. Није дошао онај кривоноси Американац, али нема везе, нашег госта чекају Европљани вечерас у Милану, тако да сам сигуран да ће сутра сигурно бити рашчишћена гужва, и ето мене код Цонета. Ово вече ћу искористити да погледам „Фијат 500“, и јабуке, ако нађем, иначе, ако се сада не снабдем мораћу после да идем чак у Русију, јер ће све тамо да одвезу. Рујкани ће испразнити Србију. Чух после да је гост стигао у Милано, не због едикта, него због грејања. Треба некако да се греје онолика Европа. И ред је. Мора неко да их подгреје. Нама остадоше покисли мишеви.

16
Дођох рано код Цонета. Он ме дочека насмејан. Мало ми би чудно. Насмејем се и ја, онако мало кисело, са задршком, никако да укапирам у чему је штос. А он се насмеја још гласније, те ме натера да га упитам, Шта је, Ништа, зар не видиш, Шта да видим, хајде спремај се, треба да идемо у болницу. Боље је да се тамо стрефимо раније, да ухватимо ред, Јок, Шта, јок, Не идемо, Како не идемо, треба да се скине гипс, А не, скинут је. Забезекнух се, он подиже ћебе, а гипс скинут. Нога гола. Дошао мој сестрић Михаило из Француске, сад се зове Мајкл, као амерички амабасадор или онај други Мајкл, ја чим чујем име Мајкл, одмах ме подиђу жмарци, одмах се накострешим, одмах се сетим оних бомбица што су нам бацали за Ускрс. И јуче ме он спакује и таксијем одвезе на ортопедску клинику, чепио се на америчком језику, који је учио из каубојских филмова, пред оним докторима и пред сестрама, тутне овоме дест долара, ономе двадесет, колико је дао доктору то нисам видео, али они ми скинуше гипс, а мене жив срам изеде. Питам га што се чепи на енглеском, а долазиш из Париза, а он ће, Пусти то ујче, ти то не разумеш, ви сте учили само руски, а сада је модеран енглески. И ево ме без гипса. А Мајкл, он је дошао да види да ли ћу скоро да одапнем. У питању је наслеђе, али када је видео да сам у добром стању, враћа се сутра у Француску. А чини ми се и да мути нешто са прашковима, али ко сме сада у то да се упушта. Тамо у Паризу имају оне мостове на Сени и ко се петља тамо у њихове радње, нађу га испод неког моста, али овде у Београду мостови имају друге две намене, једна је да спајају две обале, а друга је да се испод моста врши нужда, мала или велика, свеједно је. Рече ми да му јавим ако ми се погорша стање, он би тада брзо дошао. Дотле, рачунам на тебе, рече ми мој пријатељ Цоне. Благо мени.

17
Зацепипила ми се заноктица, пошла сама, повучем је снажно, цимнем, откинем је. Болело је. Што да кријем. Осетљиво место и зачас се инфицира, поцрвени, мало отекне и добије розе бију, винску. Ето, докле ме је довела непажња. Са заноктицима треба пажљиво и не треба гурати прсте, тамо где не треба. Иначе можете да упропастите прст за дужи период. Прст је велика ствар ако није мали. А најбољи је средњи! Сада не могу ништа да радим. Ма, ништа. Баш ништа. Не могу ни да вам пишем. Какав малер. Благо вама.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *