ИЗБОР ПЕСАМА

The writer’s art is his real passport. His identity should be immediately recognized by a special pattern or unique coloration”
Nabokov

РУБ, РУГАЛИЦА

На рубу то, на ивици
Несхватљиво је колико све то
Ту стоји на танкој жици
На рубу, некаквом, тако нешто

Мучна је, тескобна
И сама помисао да могло
Би да прсне, кобна
И слутња, коју, дође ли, нагло

Потиснеш – предахнеш.
Тад струјању се предаш свих ствари,
Тад утонеш у мам изобиља.

Ипак, зебеш: да чучи то, циља,
Да руга се, цери, ровари –
Чека, да се заборавиш.

ЉЕСКАЊЕ

Сиђи до реке, до обале.
Опусти се. Препусти,
Тих ромон нек допре до свести,
Из затона, увале.

Сиђи до реке, и стишај се.
Допусти шум да мири,
Тих ромор воде да љуља се,
Пљусак за пљуском шири

И звук да дух ти окупа.
Сапери се, сабери,
Ослухни одјек љескања:

То свег ритам је дисања,
Склад је! Гаси, о, звери,
Сав немир, што те натапа.

МЕЂА
Најпре, ту два су језика:
Матерњи, и језик рођења.
Детињства два: два сновиђења
Духа на виру паслика.

Најпре, ту два, три су лика
Сливена сад у дах један.
Ту два, три су видика
Строваљена у бездан.

Са руба, игра:
Слој по слој, пређе,
Трпке то разоткриваш.

Певаш из језгра,
Певаш са међе,
Несвесно разодеваш.

НЕПОЗНАТ СЕБИ

Хоће ли он као и ти негда
Чисте душе какав већ јесте
Да заволи и сасвим се преда
Жеђи коју гасе Невесте?

Хоће ли он као и сви тада
Срце да стави на тас судбе
Непознат себи, а већ нада
Пун у испуњење те гудбе?

Пустош кад и у њему засводе
Жудње, вал се повуче
И пена распе од омаме,

У часу те важне осаме,
Он познаће се. Уче
Да бдењу нас томе и заводе.

ДВОЈНОСТ

Два су језика у теби, две струје,
Две мисли које певају у клети,
Две сврхе које кроз снове ти брује,
Два вида истог а различног лети

И оптаче те као ветар крошње,
Као кад се лист и етар сударе,
То шуморење, тако шта све тешње
Иште простор за звучне одударе.

Као вал који о спрудове бије,
Као спруд што га тај талас глача –
И ствар и њену супротност садржиш.

Гледаш да оба та света изразиш.
Да ромор вала, мукли кам палача
Та оба вида звучна игра слије.

СЛУЖБА

Служење духу: посредовање.
Колико снаге, толико јасног
Делања, толико суштог
Полагања на певање.

Тај наум. Такво изгарање.
Као преливање из корита
у корито. Не губити ништа,
Бити – чисто претакање.

У бити, оруђе.
У руци властитој.
Играти се – собом. И тобом.

Твојом песмом, као над добом,
И звук кушати јој
На језику туђем.

МАХ

Као у песми Змајевој –
Оно што бриди, оно те лечи.
Ко у станци песниковој,
Лак сете мах од рођене речи.

Не гаси се, не топи се
Нити то може. Излаже те, наг
Наступаш, гле, одаћеш се,
Ако му одмах не заметнеш траг.

Ишчезне ли, призваћеш га,
Немост је коб – опет ћеш
Њему да се предаш

О, чим осетиш га.
У један би мах да слијеш
Сав Свој Бол и калуп му даш.

ХАД

Тад и спустих поглед на жал –
Сав прах те омаме
Расплину се: нека сам кал,
Утрт пут до таме.

То помислих – довољно је
друго бити.
Пренути чула, и свему се
Предати.

То дати: галеба глад кад
Као камен падне
Па одмах у лет сит се вине,

Смрт је – а сладостраст! Њу лине
У кликтај што кане
Кроз пир. Доле, у води – хад.

DE BIBLIOTHECA

(Допремили ти књиге
Приспео товар из далека!)

Сад рaсклапаш кутије, распакиваш пакете
Из којих једни за другим тебе маме албуми монографије књиге
Сложене пре више година и спаковане
Као што наш ум догађај пакује у заборав
Лековит и сушт

Отиснућеш се у ново обзорје лишен библиотеке
Такорећи, го, разоружан
И тај осећај наготе биће најбоље што ће да ти се догоди
На путу за Jуг

Пошао си учинивши својом мисао Ујевића
По којој ти је тек десет књига довољно за духовни живот
И тачно се тако збило: понео си Библију, Бодлера, Тина, Борхеса,
Ларошфукоа, Џека Кербија, Монтења, Грчке епиграме
Спаковао их у гепек аутомобила
Сат и по излазио из неразмрсивих париских предграђа
Пет сати напуштао француску зараван
И до вечери приспео на обалу
И до вечери доспео до хорског певања црвчака
На бензинској пумпи код Екс-ан-Прованса

Пар песника и цртача је кренуло с тобом у изгон
У пристаниште
У Томес

(Да ти је знати које то ствари Овидије носи са собом
Коју лектиру односи
Од чега се ни по коју цену не растаје
Кад већ мора да се растаје с језиком и тлом?
Можда Катула, можда Тибула, или Галија од ког остаде нам
Један стих само?
Можда баш Галија, судбине сродне
Његовој
И можда је гдекуд своје Tirstiae проткао стиховима
Данас изгубљених, нама непознатих
Творца римских елегија?
Јер, цитатност је стара колико и Књига Постања!)

Песник си који је непотребан двема државама и двама језицима
Лектор си који је сувишан за платни списак Универзитета
Преводилац који не посредује
Посредник који не убира ниједан плод посредничке улоге
И повлачиш засторе

Своје си одиграо, а још у пуној си снази!
Склапаш гепек аутомобила
Палиш џип и спушташ се на југ, на Средоземље
(А где другде за дух у снази пуној?)
Отискујеш се без библиотеке,
Без половине себе самог

Скинуо си све велове
Одиграо све улоге
Одвагао све улоге
Последњи напор је довољан да се отиснеш
Палиш кола
И одлазиш

Јер ти волиш раскиде
Ти волиш одласке
Ти волиш да се губиш
Ти јеси губитак сам
Ти јеси сам
Ти си небитан

Небитан?
Ако то и јеси у друштвеној игри, у игри моћи, то ниси у поезији,
Нити у животу духа и за дух
Нека те обаспе уздух Средоземља
Нека те озари јарка плавет
Нека омами омамни бруј говора људи са Југа
Срећи си вичан
И теби мало треба да би био сит

Сад расклапаш кутије, распакиваш пакете
Из којих једни за другим тебе маме албуми монографије књиге
Сложене пре више година и спаковани
Као што наш ум догађај пакује у заборав
У лековит у сушт

Више ничега заједничког немаш с тим играчем
Више те ниједна спона не дотиче
Више те се ништа не тиче

Излечио си се

Положићеш књиге монографије албуме
Положићеш те брижљиво одабиране алатке
(Можда тако и Овидије у Томесу од жене прими свитке?)
Осмислићеш свој нови простор и фрагментима
Свог негдашњег пута, негдашњег ја,
И то ће бити лепа, ванредно бирана штива
Из света литературе и сликарства,
Из света самоспознаја (гле, Бодлерови преводи Поа!),
И то ће бити врста аутопортрета
Врста сублимације сопства

И то ће бити као када сликар положи последњи додир кичице
По аутопортрету и баци завесу преко штафелаја
И положи кичицу и скине радничку кошуљу
И окрене се
Пружи руку к чаши вина (био то Пикасо, Матис или Шагал)
Разгаљен устане
И изађе на свеж ваздух, на јарку плавет Средоземља
На сам почетак
Певања

Ница, 13/10/2014.

ПЛЕС СМРТИ

Тај осећај горчине на крају лета
Када се повратак из завичаја смеша са смрћу пријатеља
Горчинa која прати те боравке

Смрти, изненадне, рођака, суседа, познаника,
Нико да те дочека, нико да отпрати,
Само плес смрти
Само плес смрти

Смрти којој ни не припадаш
Јер том кругу не припадаш
Рађања и умирања, јер си отргнут
Док за друге то је сливено и једно чини са животом,
И прелива се
Из једног у друго годишње доба,
Из једног у друго доба живота –
Тебе, који ту само проборавиш,
Тебе то затиче,

Ни у смрти нисте исти
Нисте исти

Ти као да непозван долазиш на представу,
И као да усред представе устајеш и реметиш јој ток
Само плес смрти
Само плес смрти

Нити си друга срео
Нити се поздравио с њим

Његов лик данас је прах који је разнео ветар
Његов лик ког
Још за тренут бележи ова песма

СТИШАВАЊЕ

Некоме немир који се стишао и згаснуо.
Некоме пут повратка к себи, к свести.
Неком ни толико: пустош, од које
Ваја пену заборава и себе и свег.

Некоме је далек путоказ:
Лирика ума што замењује
Изливе срца занесеног.
А неком опроштајни дар:

Писмо, на столу, последњи поздрав.
И неко чита ту реч, и неко је памти.
Неко кога се ништа друго више не дотиче.

Нечија душа коју окупа пена заборава
Као вал што камен обли:
Све облија душа коју вал испира.

ПО ЧИТАЊУ РОБЕРТА ФЕРНАНДЕСА РЕТАМАРА

1.

Песник револуције негује оживљавање
Осетљив је према младићу кога чува у сећању
Према његовим надама усхитима акцијама
Пријемчив је за сваку слику сваки трачак светла из властите прошлости
Он сећа се љубавника у тмици градског парка
Под сенком платана
И памти њихов завет да љубе се и за оне који су пали
и зашто му не би поверовао?
Он је доиста љубио – али своје
(као што пише у књизи светих, одабраних:
„Ми смо милосрдни једни према другима
Али немилосрдни према иноверном“)
Осетљив је према младићу кога чува у сећању
Пријемчив је за сваку слику сваки трачак тог светла
Јер био је Правоверан јер био је Чист будући Идеалист
И о чему би другом да ти пева?
Зар није Александар Илић то већ решио песмом о Изету?
Песмом у којој Изет брине о Радовану
И Радована паду у немилост

Јер пали и бедни божјаци и боси
Крњи, крти и дроњави
Жигосани
О њима се ћути
Њихов се пад не бележи
Јер песник Службе песник је хвалоспева и не мари за Бабуне

Не, није сваком дано да спева Персијанце
Није сваком дано да, са разумевањем и емпатијом,
Уживљавањем у туђу причу, опева пад Непријатеља
И схвати му бол
Опева обест као да пева о својој
Рећи да сви смо исто под капом небеском
Није дано сваком

2.

Сличност је Песништва комунизма с Византијском службом
У истоветности мотива (спасења, пројектовања у будућност),
у сродности формалних проседеа,
У ритмичкој прози, игри парадокса, плетенију словес
Сличност се очитује још и у: поетици набрајања, реторичности,
У празном ходу, барокним обртима
Сличност је затим у склоности хвалоспеву, у емфази, у одуховљењу претераног и настраног,
У улепшавању стварности
И системском прећуткивању злочина учињених у име
Идеје,
У току само једног отелотворења те идеје
У току преласка на дело у току чина самог
(петогодишњих планова са својом свитом зекова и губилишта
Кад губе се главе и то не само фигуративно
Него најконкретније
И врло сликовито
По том питању обратити се Мандељштаму, Шаламову, голооточанима)
Сличност је у Икосу радости спеваном цару који згази непријатеља
Иноземног иноверног инокосног
Палог и злог – ма злог
Који једним покретом руке из свог видокруга брише
Бабуне и Наказе
Јер су облици ненавидног разни али је облик правоверности само један
И један је пут до Славе
Од земаљског ангела до небесног човека
И песме која га хвали
У томе је сродност Песништва комунизма с Песништвом службе –
У закривању иза реторике, у вештини замагљивања реалног чина
Иза стлиске фигуре, у ефекту кумулације
И говора у празно
Између Црквених отаца и Слугу револуције то је спона
И карика која их разоткрива као даљње рођаке
(Шта би на то рекао Давичо који одби да уђе у Павловића цветник!)
Та формална уједначеност, истоветни проседе те
Ритмичке прозе, хебрејског паралелизма, плетенија словеса
У име Царства Божијег, Срећније будућности –
Тако да не чуди да је и распоред Вођа Револуције
На слетовима, на Црвеном тргу, негда,
Истоветан био хришћанском иконостасу
Јер истоветна им је Похвала свету, истоветан мук којим
Песници комунизма, Црквене службе
Прате коб
Страдалих у име вере, њихове
ИКОС
Постоји песма радости, и све, чему треба да се радујеш.
Излишно је набрајати.
Радуј се свему што носиш у себи, радуј свему што ти долази у сусрет.
Радуј ономе чега се плашиш, и радуј ономе што пружа утеху.
Спас је у радовању! Спас у томе да све пригрлиш,
Да све обгрлиш, као пливач, као купач који не нагли,
Као врсни пливач који се свесно препушта матици, који једно чини с матицом,
Који сам је струја себи самом.
Радуј се томе. Сам себи закон јеси и сам правило себи.
Из тог разлога посредник, из тог разлога мост којим све (и свет и себе)
Премости.
Радуј се, јер си мост који преводиш у трајно разумевање себе.
Радуј се! Излишно је набрајати. Не бих то.
Све битно што јест то бдије у теби, то из тебе говори,
Као млади бог који се игра на жалу,
Као дете што баца каменчиће,
Као пљусак камена о поврпшину воде,
Као вода сама што упија свет
(што упија свест), што никада не нагли, никад не спори, увек иста, што јест упориште,
Као вода која те натапа да би био плодно тло,
Као натопљено тло које рађа родове,
Као нар који прсне из воћке, када је у сласт загризе дечак, у врту,
Као дечак који бере малине, као покрет руке која се препушта тој радости,
Допусти да те убере онај који жедни,
Допусти да прсну и прште твоји сокови,
Радуј се!

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Борис Лазић, рођен 1967. у Паризу, Француска. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски.
Књиге песама: Посрнуће, 1994; Океанија, 1997; Запис о бескрају, 1999; Псалми иноверног, 2002; Песме лутања и сете, 2008; Орфеј на лимесу, 2012; Капи сласти, 2013.
Књиге путописне прозе и есеја: Белешке о Аркадији, 2000; Турски диван, 2005; Врт заточеника – упоредне студије из девете уметности, 2010.
Романи: Губилиште, 2007; Панк умире – геоpоетичка хроника, 2013.

Приредио и превео: На француски, књигу Петра Петровића Његоша Луча Микрокозма, 2001, 2002, 2010. и антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine, 2011.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.