СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Саша РАДОЊИЋ

СА МАНСАРДЕ

Читач времена са мансарде
носи џепно огледало
које повремено има DEJA VU
и пада у несвест

у његовом ноћном каталогу
налазимо и овакву белешку:
“Данас сам
од уличног продавца
сумњивог лица
купио калеидоскоп
на чијем дну
се види Бог

остарио је
и престао да пише

само седи тако
гледа кроз прозор
иза кога нестаје све.”

ЈЕДНЕ МАГЛОВИТЕ НОЋИ

једне магловите ноћи
кад теби пођох ја
на лицу града
гореле су обрве

прођох између тих бакљи
не обазирући се
па низ улицу
чији је слепи завршетак
гутала велика црква
својом осмехнутом капијом

али ноћ беше врло магловита
и оголела стабла
као какве шаке што избијају
из тврде земље
пуцкетаху зглобовима
промрзлих прстију

али ноћ беше врло магловита
и пре но теби
ја свратих у ту цркву

њени зидови бејаху потпуно бели
без фрески икона без украса
само та невероватна белина
која јесте Божији лик

жено мога живота
жено моје смрти
скупљај све хартије које ти оставих
помети са њих речи као прашину
вечерас ће стићи неко без обрва
и отвараће наше душе
као конзерве пресованих снова

СУСТАНАРКИ

стојимо једно наспрам другога
дуго и више нисам сигуран
да ли то себе гледам твојим очима
или пак својим нешто
што уопште не постоји

дрвени сат

рекао сам древни сат
мислећи на дрвени зуб
борхеса
моје ноге
тровача
шармантну тровачицу
на црну пертлу
од које се
без сваке сумње
може начинити добра омча

на извесне временске односе

а сада доста!

припреми нам вечеру

јешћемо своје месо
као кристалне чаше

комад по комад

трепавицом трепавицу

СКРИВЕН ИЗА ЗАВЕСЕ

одавно већ ништа не пишем

и као сваки дечак седе браде
трептим иза завесе
усољених зеница
препариране маште

и не римујем репове речи
него профиле двојице пријатеља
– онога што је хтео бициклом у космос
и онога што нацрта Христа
док замишљен седи на крсту
као на каквој љуљашци

и не знам да ли ме
моја драга кроз завесу види
и нико не зна
о Боже
да ли ћемо већ сутра
бити од оних
што осмехнути доручкују комете

КИНЕСКИ ЗИД

у мојој глави је кинески зид
по коме хода
човек који ме мрзи

бат његових дрвених ципела
каткад чују
случајни пролазници

окрену се
и дуго гледају за мном

када склопим очи
његово монголоидно лице
рашири се као лепеза
у украдени
папирнати осмех

МАСКА ’85.

гледам у празан лист хартије
и кажем:
зашто не могу ништа да напишем
када седим

савијам лист
и правим од њега
капу
чамац
авион
маску

белу маску од хартије
стављам на лице
и кроз прорезе за очи
видим како моје празне ципеле
корачају из угла
у угао собе
бешумно

СТАКЛЕНИК ЕДЕН

у углу врта
као безразложан смех
расте грм по имену аврам

млечно стакло у његовој позадини
ствара илузију просторне дубине
снежнога бескраја

говорим о овој фресци нежно, атеистички
гулећи ноктима дебеле наслаге боја

говорим о грму
што се сања непарних ноћи
у непарним месецима
као рашчупана перика
смртно престрашене курве

ЈУТРО

на углу
одмах иза поште
где је улична жирафа
сву ноћ жвакала
неонском главом
монголоидни мрак
један веома длакав анђео
продаје честитке
са ликовима осмехнутих анђела
не примећујући иза леђа
дечака што упорно покушава
откинути златно перо
из промрзлих му крила

ГОДИНЕ ИМИТИРАЊА ПРОЗОРА

кроз неке од ових песама
може се гледати
као кроз високе прозоре

призори уоквирени тим окнима
блиски су дечачком
далтонистичком оку

полижи зато
сунце са стакла
и отиске прстију
завршавајући још један стих
док умиру ролетне

СУСТАНАР

у мојој туш кабини
свакодневно по неколико часова
под млазом хладне воде
стоји непознати човек
са отвореним кишобраном

застрашен
увлачим се у мастоницу
на столу за писање
и удахнувши дубоко
остајем дуго
у непрозирној тинти

и тако
обневидео
без даха
смишљам песму

ако је не смислим
он ће ме пробости
својим црним кишобраном
као метафором мача

ВАТРА

Дај мало те ватре из ока
Да запалим улице нашега блока
Дај ватре што долази боса
Она је мога сећања коса

Дај чешаљ од осмеха лажног
Чешаљ од речи и додира влажног
Дај те ватре мало из ока
И пепела сунца са истока

А ватра се плаши велике воде
Јер вода је леденим копљима боде
Нема ту жара, славе ни дима
Када све плави сећања плима

ВОДА

Долази вода која хода
Окрутно хладна као слобода
Дотиче вода која пече
Ово је њеног тријумфа вече

Сања ме трава која спава
И плута кревет поред сплава
Ти спокојна тихо ми рече
Да капи на длану покорно клече

И одлази вода која хода
Док трава расте из тврдог пода
Одлази вода која тече
А сенку на зиду зора већ сече

ЗЕМЉА

Да ли се од земље прави и песма
За људе и птице одавно знам
Ал’ да ли од земље може и чесма
Која ће гасити судбине плам

Да ли се по земљи и речи сеју
Промрзлом руком кад месец је млад
О, да ли се сања док стихови веју
Богате жетве привидни склад

Ако се од земље и песма прави
Узалуд што сам за птице знао
Негде сад дише у дубокој слави
Онај што није од ваздуха крао

ВАЗДУХ

Умеш ли заиста и ваздух да бојиш
Многи већ знају да облаке кројиш
Да ли док снивам ти ватру дишеш
А кошмар од земље у недрима кријеш

Ако је ваздух стварно у боји
Како нам дане и ноћи броји
Кажи ми тихо магичне речи
Како то ваздух утваре лечи

Да ли ваздух држиш на ланцу
Вечито сама у градскоме кланцу
О зашто те тако мало има
Кад је и магли и прстима зима
Умеш ли заиста и ваздух да бојиш
Да ли си опсена ил’ стварно постојиш

КУЋА ОД ПРАШИНЕ

Градим кућу од чаробне прашине
Већ је ту цреп и венац олука
Зидам од блуза и туге камене
Кућу коју ће срушити бука

Малтер од песама гитаром мешам
За кућу по мери моје сунчанице
И шупље ноте на прозоре вешам
Док пристиже бука у руху венчанице

И када бука буде на прагу
Куће где живимо ја и тишина
Рукама слабим изнећу драгу
И поново све ће бити прашина

ТРЕН СЛАВЕ

Воли ме к’о што се воли пламен
на крају блуза кад дрхтим жедан
и заледи сузу тешку к’о камен
овај трен славе подмукло чедан

Ако ме нема потражи пругу
Којом се ка ушћу у небо стиже
Обриши шминку зауздај тугу
Моја се сенка прикрада ближе

Свирам још само две три теме
Пре него сва светла мину
Заустављен к’о давно уснуло време
Из кога памтим звонку тишину

БЕСКРАЈНА ПРУГА

Ми смо сенке што путују пругом
Вагонима вечним задојени дугом
Ми од пруге не кријемо сузу
Од рођења поклоњени блузу

Ми слушамо како расте трава
Поред шина усамљен маслачак
Ми крадемо ноћ од заборава
Две три звезде, месечине трачак

И ако пруга негде има краја
Наставимо кораком блузера
И нек’ сунце сенке наше ваја
Далеко од скретнице лузера

ЧОВЕК ОД ПЕСКА

На крају света је човек од песка
Из џепа му вири пешчана свеска
У њој уснула и ова песма
Скидам јој шешир, буди се бесна

Пешчани човек тешко се смеје
Говори тихо хода још теже
Надомак траве кристале сеје
Корак се осипа, ципеле беже

Човек је од песка и од дима
под налетом ветра све мање га има
загрцнут у виру коначног плеса
силази степеницама до небеса

У КАСНИ САТ

Имаш ли снаге за још један корак
Пут испред тебе ионако је пуст
Знам да је укус познато горак
Али мрак је лепљив и густ

Питам зато што постадох ветар
Који дира свилу бретела
И осетићеш када приђем на метар
Како вајам рељеф твог тела

Питам зато што постаћу лептир
И нећеш чути ципела бат
Лепетом крила ја певаћу немир
Кад уђеш опрезна у касни сат

ПУТ ТИШИНЕ

Стојим на крају пута тишине
струне од светла прстима дирам
дохватим небо дланом празнине
и дно хоризонта за кућу бирам…

Моје небо спашено од кише
Моје небо што нечујно дише

К’о заточеник јутарњег ветра
Огрнем смех и кренем у бег
Цестом дугом тек два три метра
Стазом која не познаје снег

Моје небо спашено од кише
Моје небо што нечујно дише

Сад живим на крају пута тишине
Под малим сунцем демоне плашим
Украден из твога света таштине
С небом се грлим и јецај твој тражим

Моје небо спашено од кише
Моје небо што нечујно дише

ШИНОБУС БЛУЗ

Да ли сам човек од пруге и пута
Да ли ми рука по бедрима лута
Гитаре што клечи у поноћни сат
Док песмом јој нежно милујем врат

Да ли сам човек од пута и пруге
Да ли ме маме улице дуге
И жене што чешљају мисао сваку
Кад схвате да сам са пругом у браку

И кад с гитаром кренем на пут
Мислићеш изнова како само љут
А мене само даљине вуку
Зову ме тихо и љубе ми руку

СВЕ ДО ЗВЕЗДА

Ходали смо путем слепим
све до звезда стазом уском
нисам знао где да слетим
на острву зверски пустом

Скривао сам страх од сунца
Свлачећи у сумрак тешки
Гитару што болно бунца
Урамљен у слику сенки

Сада идем цестом другом
Не знам куда она води
Да ли опет мрачним друмом
Или дугом ка слободи

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Саша радоњић је рођен 1964. године у Травнику. Oбјавио је више песничких књига и награђен је ПЕЧАТОМ ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ. Поред поезије, објавио је неколико романа, пише и приповетке, драме, сценарије, дневничку прозу, а као музичар је снимио 6 албума са СОЛАРИС БЛУЕС БАНДОМ. Живи и ради у Новом Саду.

One thought on “СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Саша РАДОЊИЋ

  1. Vlasta Mladenović

    Власта Младеновић

    У САГЛАСЈУ СА МОКРАЊЦЕМ
    (ТЕБЕ ПОЈЕМ, БОЖЕ)

    ПРАСКОЗОРЈЕ ПОЕЗИЈЕ

    Сад сам,
    како знам.

    Полако, путем христовим,
    па докле стигнем.

    Корак по корак,
    има времена,
    још је мрак.

    А кад сване,
    заиста, заиста,
    судбина ће бити иста.

    СТРАДАЊЕ ХРИСТОВСКО

    Радије ћу и ја
    страдати страдати ради христа,
    нек ропће поезија
    срца чиста,
    нек страдам, зарад истине,
    макар сам.

    Одбацујем милост
    сваке људске власти,
    о какво дивно подвижништво,
    у немилости бити због части.

    КАРПАТИ СЕ НАСТАВЉАЈУ
    Делијованска

    Пут ме води
    кроз планине,
    пределе снежне,
    разбацане су хаљине,
    руке беле,
    руке нежне.
    По милости Божјој
    путујем, ја славуј.
    Господи, помилуј!

    УЗДАРЈЕ
    Др Слободану Ћамиловићу

    У дар се свој
    једино уздајем,
    све што имам
    и што дајем.

    Што је право
    и Богу је драго,
    зато певам,
    певам усправно

    НОВИ СНОВИ

    Главом без обзира
    бежим у снове,
    зато ваљда ја
    пишем стихове.

    Не могу без њих,
    сваки ми стих
    живот значи,
    без обзира како се тумачи.

    БОЖЈА ПРОМИСАО
    Др Радиши Антићу,
    теологу

    Прошао сам муке,
    страшне науке,
    велико је моје знање,
    по Божјој промисли
    истинско певање.

    ПЕСМЕ БОГУ

    Поезија је истина,
    али има ли кога
    да је слуша,
    сем Бога.

    Хвала за речи
    које изустих,
    Њему дарујем
    сваки стих.

    Све сам гласнији,
    срце моје сме,
    док има Њега
    биће и песме.

    ПОМАЖЕ БОГ

    Тврде су моје песме,
    љуте као стене,
    тешем , брусим их,
    гладим сваки стих.

    Тежак је посао
    којим се бавим,
    тежак за мене нејаког,
    али помаже Бог.

    Бог помогао.

    БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

    Власта Младеновић рођен је 1956. године у Шаркамену код Неготина.
    Објавио је преко двадесет песничких књига. Између осталих, Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа (Београд, Књижевна омладина Србије, 1986), Без мене (Београд, Нолит, 1988), Онај кога нема (Београд, Нолит, 1994), Немам избора (Београд, Просвета, 1995), Лиричност у два дела (Београд, Просвета, 1999), Истокија (Нови Сад, Светови, 2006), Естрадија (Београд, Удружење српских издавача, 2010).
    Књиге су му преведене у Италији, Румунији, Француској и Египту.
    Приредио две антологије поезије источне Србије и Антологију српског песништва (Каиро, Раван Ко, 1996)
    Пише књижевне приказе.
    Оснивач Завичајне галерије Музеј црне крајине и Стваралачких дана у Шаркамену, и један од покретача Крајинског круга и Борског сусрета балканских књижевника.
    Сувласник књижаре и галерије Астафир (1989-1994)
    Слободан уметник (1995-1996)
    В.д.директор Народне библиотеке „Доситеј Новаковић“ Неготин (2009-2010)
    Уредник издаваштва неготинске библиотеке и часописа Библиопис.

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *