Tag Archives: Горан Ранчић

Горан Ранчић, Ја намћор

Снег ни затрупал. Село обелело. Зимско време.

Дьн кратак. Ноч нема крај. Сељак не знаје како да изарчи време. Дьн и пројде некако. Ал ноч-к’о гладна година. Сељак, к’о сељак, неје научил залудан да седи.  

Одељамо некоје држаље за алатће. Мож да буде некоје за сећиру. Или одељамо за ашов. Напрајимо косило. Напаримо и савијемо некоју вилу. Че требе кад падну први откоси. Исплетемо нећи кош за носење сламу. Одељамо набадњу. Врша зачьс дојде. Прајимо дрвене ложице. Големе. Малечће. Разне. Ако имамо дьшчице од липу, прајимо клупе. Боље кад су од полько дрво. Згодне за преносење. Некоји праје сандуци за пчеле. Попрајимо јерм. Закрпимо душаме или калкан. Добро, искарујемо и ђубре на њиве. На сьнће туримо канате, упрегнемо краве, па ајд’, искарамо нећи пут. Снег само скрца под сьнће. Ми црвени ко булће. Нешто од товарење, нешто од грејану рећију, ал’ ни тај работа не траји. Наодимо се на разне работе. Стезамо кош. Поправљамо пресеци. Чисто да несмо залудни.

Тека. Надвечери се. Намиримо прекај стоку. Простремо им сламу. Насечемо лисковине за потклаџу, па ајд у “задругу”! Друго нема кво мож сељак да работи кад га снег затрупа, а ноч се примациња. Времето га стегло, само скрцка под опьнци док стигнемо до центар село куде се наоди задруга. По њиве се разиграла снежни свиткала. Ма једнуш лепотија за онија који тој примечују и умеју у тој да уживају. Попосле че одрипи месец  над Брандел и још повиш че га стегне студат. Нема везе, ми се па позагрејемо с рећијицу и ником ништа.

Тека му тој иде. Нечемо ваљда, к’о жене, да седимо дом и да врткамо за вунене чарапе, ил’ да мотамо цевће, ил’ да мотамо преџу на мотавилче, да заплитамо џемпери, ил’ да веземо труковани чаршави. Бьш ако очете оно има и такви. Седу си дом и ткају си са жене. Не кажем ја ништа лоше за њи’, само казујем да  има и такви…

Ми који несмо од тија што се увечер дом засеџују идемо у задругу. Туј се збирамо. Куј пивце. Куј вино и ћиселу водицу. А понајвише си арчимо домаћу рећијицу. Сељаци људи. Тека смо си научили. А и нема си га боље од рећицуту. Знаш кво пијеш. Од њу не боли глава кад се прекара. Од вино и од пиво оче…

Вурунчето у задругуту само тутњи. Ората разна. А заслушујемо нечију препирку. А иде смеј. А се сетимо за нечију невестицу. Ехххх, беше док беше! А се сетимо за некву догодовштину из младос. А га некој одврже. А некој некога рчне у ребра. Тија се рипне, упцује се. Сељачка работа, прости љуђе, просте ни и зајебанције. А се ућутимо кад дојде некоја од нашете да си купи некво. Чим се ућутимо, значи да ју поштујемо. Она купи, па си отиде. Некој дьлбоко уздьне. Која се од њи  поодзрне да види куга све има у продавницуту, е по њу уздьну повиш… Ееее, теја увек некво забораве да си купе, па се поврну… па се па поодзрну, па ако ји после некој стигне конто дом… ма има тој, живи људи… после по село иде прича… ал’ њи брига неје, терају си живот… мужи печале по бели свет… оне печале по село, напредльк у кућу.

Печалбариви имају највиш приче. Од сорте. Зевзевације до онде. Кад ји послуша човек помислил би- печалба бања! Све код њи, цело лето, ишло весело и све они у причете најпаметни. Ма, добро, наши људи па им као верујемо, а можда је и затој што се на њин рачун највиш пије. Сви знамо: да од туј работу нема потешка.

Задруга пуна. Продавацат трља руће. Чьс, чьс, па муне по некоје пиво, на туџ рачун, а како би и друкчије, ем пије муфте, ем наплачује. За њег паре и муфте пијење, за нас шегачење. Куј кво воли.

 Овакве зајебанције нигде нема к’о што се дешављају кад пинемо. Све сећирације се забораве и ударимо тугу на весеље. Тићем се некој дерне-“држ голуба”! Ми се уребечемо. Некoга преварило. Попуштиле му кочнице. Заулав свет, овија сељаци,  мож да помисли некој кoј ни незнаје. Ал’ кад би ни руће погледал, видел би да неје тека. Укоравиле се. Испуцале. Мука се потписала на њи’. А и душа ни боље не изгледа. Испуцала. У крв плинула. Али, сељак је сељак, увек негде најде снагу да победи живот.

Задруга нам је и лек. Колко да смо насећирани, кад заприча Курјак њeгови дневни доживљаји и толмачења на животат, не ђине ти падање под астал од смеј, по два сата се држимо за мешине да не пукнемо ко пендуј. А њему се свашта дешава: Како јурил кокошку што му мрси жито, па како излезла комшика да ју заједно искарују из жито, па како на крај кад искарају кокошкуту а житото повиш умрсено… Како затекал једну невестицу у градину како мрси  лозу од краставице… Како тепал с бич баксузестуну жену… Како се здравил с нечију кумицу на свадбу, па ју ђилнул… Како пречукал бачију на Нецинчање с јаловог овна… Како се најел отровне печурће… Комендије од њег’ до онде. А он само додава гас.

Ал’ овуј вечер не испаде тека. Дојде Курјак ко и сваку вечер. Улезе Курјак у продавницу. Наручи пијење за сви. Приде, наручи нарезану саламицу уз вегету. Тека се полько омькне пијењицето. Ми сви претворени у једно уо. Са че почне! Наоштримо се за њeгове  вербалне акробације. Али, џабе, наћулимо уши за хуморизам. А за тој смо понајвиш дошли. Поготово ја.

Бркну се Курјак конто џеп да плати. Кад га у’вати сијалицата под качкет, видомо, побелел ама ко да је у млин бил. По бел од перлонкуту што је на њег’. Облизну си Курјак сува уста, гльну од шљивовицуту ко да је вода и поче испольк:

         – Овој, право да ви казујем, несьм имал намере да проорачујем с вас, ал’ ме онија зевзек изеде за стару рану. Тој ли му је требало. Зајми се синдрак. Затој чу ви овој од њег казујем. Морам. Док је јоште жив. Да не речете: Курјак на мртво куче диза нож.

Додуше и овој са како тера не мож се рече да му је некв живот. Нечу га оговарам. Само да ви нарисујем како ме тьг изеде. А и са ме уапа за једно место… Ма планирал сам да га једнуш насликам… Само сликувањето не би било с овија апарат. Пошто је такв намћор, мислеја се да га насликам у снег,па си реко:  ма мани зевзека нека врека… Ал’ са’ га начисто  претера. Ви че са да терате шегу како одавна памтим, ал’ тека си је. Бьш чу ви испричам на труп, по ред и по истину.    Ако је негде понакривено тој је затој што се позаборавило бьш како беше.

         Е, овак беше. Нели ја заврши четврти разред од осмољетку. Некако. Понекоји одовде знају како је било. На једвите јаде. Ко и сви моји врсници из моју малу Дубичје. С петлови и с кокошће. С банице и са сирење. С балончетија и шишетија. Теретно. По тупави од нас с јаганци и с прашчина. На зор. Пречапка до пети разред а да се несьм учапкал.

Обели се и тија дьн. Тьг си мислео црн дьн. А мож се рекне да несьм ни погрешил. Бео малко намрзал школу због тепањето које поједо једнуш од Гордану учителку. Ма да је једнуш па некако…

 Даклем, дојде време да се пооди у Бабушницу у школу. Са нумејем да ви кажем кво сам бьш осечал ал бео га, чини ми се, малко понасмел. Варош је тој. Школата голема зградурина. Гоџа кодници. Гоџа наставници. Разни.

И тека, одведе ме сестра први дьн у школу. Трчим на там ньо вам по големото двориште. Тека, ко сва деца, гледам си кoј би ми бил другар. Тај деца што су убаво премењена процени гатешко. Мрште се конто нас и бегају од нас ко да смо шугави. Видо једног: облечен ко ја, сиротињсћи. Иде меџу нас и понеког од премењенити чушне. Они падну и усвире се. Поче и ја тека. Али, терај, терај, на двориштето налете једьн наставник и кокну ми кокавац, тьг ми се чинеше без разлог. Ја га напцува и побего. Некоје време задрнћа дрнћалото и ми правац зградурината, па у кодник, па у учионицуту. Седомо у клупете. Доодише наставницити, казуваше који су и кво че ни науче.

Тьг и он улезе. Куј је се надал на такво да че излезне. Подиза обрвинуту. Једну подигне. Једну спушти. Дува се ко жаба кад вој дојде. Нишани ни. Задзрта ни. Студира ни. Грађа за тесање колко оч. Жма на једно око. Па промени па на другото нажмикне. Некво писува у дневникат. Диже се. Накашљува се. Шета меџу клупете. Шета. Једва проорати. Питува ни одокле смо и чији смо.  Дојде ред и до мен’. Представи се ја. Наставникат се засмеја, па рече:Поздрави се на твоји и кажи им да ти ја предавам… Ја тека и уработи кад си отидо дом. Башта само рече:

а!

         Али тека, дьн по дьн, видо ја да смо уватили мачка за реп. Гордана учитељица испаде цвећка миришљавка за овог. Овија ни укара стра у косће. Е, овак работеше:

Дојде тека на час, врљи дневникат од врата на катедру. Катедра  ли се aсталан зваше уз којино седи наставник? Чини ми се тека беше.  Тьг му гледај чудо. Сваћи пут, кад тека дојде на час, некој од нас ђаци награбусти.

Дојде ред да га опатим и ја. Кво ли сам ночтуту сањувал?  Приде при мен. Ја сам се смрзал у сред мај. Загуљено. Насечам несрећу.

Стану изнад мен. Гледа ме и ћути. Ћути. Ћути. Сукне се па ми рокне једьн кокавац. Ја се себнем и ништа. Трпим. Идемо даље. Пројде малко време, прошета по учионицуту, па се примькне до мен, суне се и скубе ми зулуфи. Боли, да врекаш к’о јаре. Ал’ трпим. Морам.  

-Ја и ти смо род. – каже.

Па ме шибне преко шију. Кьв род, а мучи ме? помисли си. Несьм ни сањувал да че мучењето на поголемо да излезне. Бркну се наставникат у џеп. Извади паре.

Да идеш, да ми купиш кекс од пола ћило!-нареџује и дава ми парете. Ја узо парете. Отидо до прву продавницу. Купи му и донесо му кексат. Он позину ко да је вапира видел. Као чуди се. Некво страшно сам уработил. Видим ја ква гунгула следује. Ал’ немам куде. Некој га нагазил и ја чу га однесем к’о петьл у расад. Тека и би.

Примькну се па до мојту клупу. Тури кексат пред мен’ на клупу. Седе при мен’ у клупу. Поћута, поћута, смишља несрећу.

Па несм ти рекьл тија кекс да ми купиш.

Па пљус по шију. А неје ми рекл какв да му купим. Сечам се. Ко даньс да је било.

Кoј че са овој ђубре да једе?

Па кокавац.

На кoга си такв смотан и глупав?

Па ме муне у ребра.

Са мора ти овој да поједеш!

Па ме кокне. Мен срамота од другарити. Ма од другарити тека и тека, ал од девојчетијата, чу цркнем од срам. Тамьн се бео почел залолосујем. Нечу да узнем, па да ме утепа! А једе ми се кекс. Ми, деца из село, тој несмо често виџављали. Ја се узајнати. Нечу узнем. Ал и он не попушта.

Узимај, сунце ти јарко!

Па ме севне по тил. Разока се.

Узимај, бленто један, чу те скршим ко грсницу ако не узнеш!

Ја нечу да узнем, па да ме утепа. Суну се наставникат за зулуфити. Скубе душмансћи. Ја поче да цвилим по малко, ал трпим. Искубе ји све.

Е, са че видиш с кoга се зајебаваш стоко неваспитана!

Отрча наставникат до таблу. Довати дрвенити лењир.

Дооди овам, да ти ја препишем кво следује за инаџисување!

Ја отидо, морам, нема се куде.

Дај руће, овам да ји испружиш право напред! Понагор! Састави овак прсти, као кад се крстиш!

Показа ми како. Ја намести и зажма да не гледам.

Отварај очи!

Шибну ме с лењират по главу.

Не спуштај руће!

Ја ји па подиго. Свирну лењират. Ко да ми у мозак  мертечћи ексер закова. Крв шибну под нокти, тече низ прсти. Ја се тьг упишта. Немога више да издржим толће болће. Свирну лењират и по друђити прсти. Још једьн мертечћи ексер у мозак. Ја писну још појако. Чини ми се и са ме боли. Тека ми два-три пута с лењират унакази прсти. Са и да очу да узнем од кексат с овакви прсти нема шансе. Гледа ме, гледа, па се дерну:

Мьрш на место, соме један!

Нацрта ми се лењират по грбину! Измькну се ја у мојту клупу.

-Оче ли још некој да се прави мангуп? Кoј је са на ред да му очитам вакелу…?

Погледа ни по учионицуту, к’о лисица по кокошарник кад слима! Овија лудак че утепа некoга!сину ми муња меџу слепоочнице. Тьг се наставникат остро џилитну конто разредат. Онак накострешен, ко ћуран, прецепи ни! Тарзан шмугну на врата. Ми видомо од њег, па сви беж! Наставникат трчи по нас. Разјарил се к’о бик. Пцује ни и бије с лењират кoга стигне и куде стигне. Настаде тотоњ! Пиштање на све стране! Турло по целу зграду. Тьг ја видо да се за никакву грешку мож голема казна поједе.

Пројде нећи дьн по тој. Наставникат се посмири. Дооди и нагосје код нас. Башта и мати га госте како личи у домаћинску кућу. Ја се сакри да се не поздравим с њег’. Чујем га како орати, питује за мен и засмива се у другуту собу. Родитељи га кокре, а он им дете утепа! Чудо или глупост? Кој че га знаје! Кво ли сам му тьг све мислил? Кво ли сам му прошьпчал? Несьм му у мислењето остал дужан. Кво сам му мислил, ви че се и сами сетите. Да ви не казујем.

Тамьн реко да мањујем школу, оно  даде Бог добро, па се од шести разред спасимо од њег. Дојде једна наставница  да ни учи. Тьг сви ми ђаци видомо да има и другчији наставници од који се мож нешто научи, па чьк да мож и да ји заволиш.

 

*

Ене, кад оној идо по Свети Илију, на печалбу у големото село,cрето’ га. Лундза се, тека, без пријатеља. Без родбину. Без образ. 

Позна ме. А мислил сам да га заминем. Да се прајим да га несьм видел.  Заслужил је. Али ајд’. Поздравимо се. Чьк ме изока у кавану на каве. Ја се отима. Насечам: крв че ми пине. Бегам од невољу. Журим се к’о бођим. Ал он се наврза ко крпељ. Не попушта.

Отидомо. Седомо. Наручимо. Погледа ме у вр очи и рече:

-Куде си, бре, сопуране?

Заглоби зуби вапират. Некво ми мрдну под груди. Овој још зло и невоља човек! Смеје се изазивачћи.

Куга си домa оставил да га чува?

Накези се па. Хијена!

Ако налетиш на поголеми опьнци кад се врнеш…

Изгоре ме.

Малтерџисујеш ли? Неси за друго правен. Ујет си ко и мојни синовац. Знал сам да ти је тој плафон. Такв си си и у школу бил прос’ и приглупачак!

Па ме изгоре. Припуцаше ми прсти колко сам стиснул песнице. Помисли се да га ргнем меџу рогови, па кво буде-нек буде! Да види како бије Свети Илија. Некако се прикроти. Изброји до три у себе. Ма само што га не занитова. Диго се и отидо си без „Остани с Богом!“ Са видим да сам можда требал да га репнем. Требеше га оплавајзим с једну сељачку по излапелуту тинтару. Да га зачьс раставим сас живот. За све да му врнем и тој с камату.

Ал’ у невиделицуту видо једно. Нема потребе за тој. Нече њег’ паметан човек да утепа. На гоџа је се с пакос’ зајмил. Никој нече мьшка руће с будалу, па нечу ни ја.

Идем конто градилиштето. Нође се вртају. Не знам кво чу. Ма не мога да издржим. Право чу ви казујем. Поврну се. Придо уз асталат куде га остави. Сльгну се комто њег да ме боље чује, улезо му у зенице и реко му:

– Тој с опьнцити, твоја прича! Па нече ваљда с комарца онаква снага да живи. А за другуту женицу све најубаво. Она боља учитељица од тебе. Код њу сам одличан ђак бил. Понављал сам сто пута. Он побледе. Па поцрвене. Па поцрне. Ја ћимну на конобаратог. Дадо му иљадарку. Отидо си. Не волим да дугујем. Такьв сам човек…

Заћута Курјак. Наступи празнина и мучнина у задругу. Несмо научили на такве приче.

Ућа Срба спаси ситуацију, пресече празнинуту и мучнинуту,  извади црвену и наручи дуплу туру пијење за сви присутни.

Продавацат кад виде црвену пару, сукну се конто њу, па се некво сплете. Уватило га, изгледа, гоџа пијење на муфте. Изгуби равнотежу, замлатара с руће ко диригент. Груну у вурунче. Изгоре се на вурунчето, па се цимну конто гајбе. Падоше гајбе и потрошише се влаше. Срча колко оч! Вурунчето се разлете, са све ћунци, по продавницуту. Саџе из ћунци засипаше џак сас шићер. Тека и продавацат плати једну туру и направи на сви мерак.

Ко да се тој чекало! Засльзимо од чур. Засльзимо од смејање. Разгаламимо се. Оде све низбрдо. Курјаковуту причу заборавимо. Он се оћутал. Седи си у ћоше. Цима ји к’о смук. Нече ни више казује.

Ееее, а једнуш, једна снајка…

Не, не, од тој нечу! Добро, после кад си појдемо дом, заледе ни се бркови од студ, малко ни месечина соплита, малко рећијата, штрапамо напамет, ко сањити. Понећи се и опрзољи, па бупне…Мен се тој често дешавало… Али и тој је за људи…