Tag Archives: Милуника Митровић

Милуника Митровић, Видело тишине

Шум и лахор, прави је наслов најновије песничке књиге Мирослава  Тодоровића, који наговештава да нас у њој очекују стихови ванредне лепоте и осећајности. Са не малим задовољством, она ће окупирати пуну пажњу пробраног читаоца, од првог до последњег стиха. Наизглед овлаш, а ипак прецизно скицирани детаљи у призорима свагдашњег живота, знаног нам а ипак вазда тајанством овитог света, нису само формално аскетски збијени у доследно сведене стихове. Свега три стиха са седамнаест слогова које захтева строгост јапанске хаику песме, сугестија су нечега много вишег и значајнијег.

Дискретно али прецизно бележећи узбудљиво искрен свој доживљај виђеног, песник се служи не само  „одузимањем“ сувишних речи, непотребних фигура и украса класичног песништва, него показује и завидну вештину налажења најефектнијег израза, због кога се хаику песма одржала живом толико векова, сматрана својеврсном  молитвом истини, лепоти и чистоћи.  

Мирослав Тодоровић је пре свега песник упечатљиве атмосфере осаме и тишине, зачињене оним једва чујним брујем земље и небеса. Он разуме, осећа  и успешно „чита“ и оне пренежне сигнале као знаке природе и њених преображаја, региструјући нехотице сваки шум: трепер листка, зуј пчеле, дашак лахора, лепет птичијег крила, и језик трава:

 *

Мотри те небо

Језиком траве слушаш

видело тишине.

 *

 Радост је трешња

 коју засадих. Сада

 цветамо заједно.

*

  У сликама одуховљеним виделом тишине, присутне су напоредо и друге чулне сензације, које се сустижу и узајамно повезују, призивајући распеване мирисе носталгичних сећања на детињство и завичај, на умрле родитеље, читав један минули свет… Етеричност спољашњих утисака наговештава и унутрашње расположење самог песника, одакле се распламсава богатство маште и асоцијација, које изненађују мисао одводећи је у разним правцима: од тренутка садашњег до сна и сећања, од младице која се из пања помаља до потомка  посматрача, или до стабла предака… Путујући Тодоровићевим светом природе, указује нам се јасније једна скривена, свепрожимајућа ануму мунди, која је  увек ту, на дохват руке и у свему. На крају, она једначи васколики космос и човека у њој, делећи заједничку судбину са сваким од нас, а нарочито са сензибилним бићима, попут „старог вилењака Мирослава“, како и песник себе самог назва у једном стиху. Задивљујуће лако и спонтано, тај немирни дух вилењака и чаробњака речи, поистовећује се са природом и њеном вечном игром садејства јединства и разлаза са човеком. Зато ове стихове читамо као да су сами од себе написани, јер се песник често измешта своје списатељско Ја, постајући неко друго, и нешто друго што интензивно доживљава, рецимо: јесењи пејзаж, сломљена грана стабла у завичају, расцвала трешња, пуста родитељска кућа која види и чује оно чега има,  преображава у глас оних којих нема:

 

У старој кући

у ноћној тишини

слушам оно чега нема

 Минимум речи, максимум значења −  очарава у целости Тодоровићев Шум и лахор, књига меланхоличне ведрине,  иначе тематски груписана у три одељка. Издвајамо саме неке од мајсторских хаику медаљона из прве групе,  иако је повише оних које бисмо овде навели, а сваки од њих би заслуживао и читав есеј, мада је хаику песма таквост сама по себи, свет осликан у капи росе који не очекује опширна тумачења. Као и свака друга добра лирска строфа, хаику гађа право у мету не скривајући се иза сувишних описа, нарације и дигресија. Отимајући се апстракцијама, управо стихови пред нама, пружају непоновљив доживљај пуног тренутка садашњег и места овдашњег:   

 *

Боје пролећне

Скупљам погледом

Ја јесењи пејзаж

 *                                                                                                                                                

Мирис јабука

у оголелом воћњаку и

године које су прошле

 

*

Сломљено стабло јабуке

Стојим пред њим

У истој судбини.

 Одвећ је потресна је балада о вечном трајању и протицању, збијена у орахову љуску антологијски упечатљиве строфе, која се памти и након склопљених корица ове књиге, гласи:

 Тишина родне куће.

Туга зрелог воћа

које нико не бере.

 Језовита и заумна је и радост цвећа пусте авлије без мајке, од сваког описа речитији неми ноћни разговор снежне мећаве са пламеном воштанице:

*

Расцвале хризантеме

радост пусте авлије.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        

Сећање на мајку.

*

Ковитла снег

око пламена воштанице

Неми разговор.

Безнадежно поразна је и тишина похрањена у гару сећања, и сета због проблеска одбеглог сјаја, који само песникова осама записује. Где је пламичак винућа живота што га још лахор разноси преко неповрата година у јесење венуће  − остаје само нежности душе да се пита, загледана у угасли фењер и стару фуруну. Те нам више ником потребне ствари, сад само болни симболи негдашње топлине породичног огњишта:                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          *

Одбачен фењер.

Где ли сада светлуца

онај пламен?

 *

Стара фуруна

сред ђубришта.

Греје се на сунцу.

 

Мотиви годишњих доба, углавном су стални оквир традиционалног хаику песништва не случајно, као и код Тодоровића. Заправо, циклично смењивање  преображаја природе као део суштинског закона вечног протицања живота, рађања и умирања, настајања и нестајања, непосредно је виђено као нешто у свему незаобилазно. А поетска аура оваквим језичким и стилским изразом даје свему томе неки виши склад и ниво спиритуалности, мудрост и лепоту смисла. Зато се и  ове песме често ближе савршенству аутентичног хаику стиха, својом формом и духом. Али и личним печатом, попут овог: Из старог пања/расте младица/ Оживео пањ.

         Иако се књигом „Шум и лахор“ први пут огласио хаику стиховима, веома искусни и одавно признати песник Мирослав Тодоровић је и овог пута свој дар врсног  лиричара упечатљиво потврдио. Пре свега, стиховима свима пријемчивим, а особито осетљивим естетама. Оним, можда ипак не тако ретким птицама – поклоницима магичне једноставности хаику поезије. А она је, увек и те како  актуелна, свевремена.