Tag Archives: Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић, Списатељи и књиге у недоба

На  клапни своје књиге За горама писац Владимир Кирда Болхорвес је штампао белешку: Нешто сасвим лично.  Пише:Извињавам се својим најближима, супрузи, деци и унуцима, због тога што им, у њиховом рвању са поретком и нередом свакодневице, и настојању да остваре мање и веће властите снове, не помажем онако како то чине ваљани мужеви, очеви и дедови, него им (супрузи и деци деценијама, унуцима тек неколико година) загорчавам живот. Манијачка жеља да се реализујем као творац хеутеранизма, романсијер и песник,  и да своје рукописе видим претворене у књиге, скромно моје  (пензионерске) приходе преусмерава са кућног буџета  на задоваљавање  ексцентричних личних илузија.  Пакет са својим  делима, од  Владимира, сам добио поштом на дар. Дакле, још један трошак на терет породице. Посвета на књизи казује, и, о другој  мисији:

Мирославе, драго ми је што се и на овај начин главни град југа Србије повезује  са главним градом севера исте државе В. К. Болхорвес, 27. 12. 2012.

Пре столећа дивљи геније искусан као издавач својих књига штампао је књигу „Нечиста крв“ (2010).  Морао је књигу да скраћује, према парама да се управља. Али, тада је његов роман дочекан, и изван Србије, речима Б. Лазаревића: „Доле капе , Господо! Као оно Шуман Шопену, то је поздрав који шаљем свим српским приповедачима, онима који су били и онима који су: Доле капе, Господо, пред вама је геније…“ (1910). Продао је Бора прво издање преко пренумераната… Питао се тада (2010) Бора у писму Матошу:  Да ли може код нашег народа, а без партија и котерија штогод постићи?“ То питање и данас живи.
Још од  Вука Караџића, па ево до данас писци раде на ползу отечеству. О свом руву и круву трукују књиге. У оно време благодарећи пренумерантима штампане су књиге, у њима је сачувана душа народа тог доба, наш ослонац. Где је то отечество данас? Могући, данашњи, пренумеранти ишту хлеба: Хлеба господару!… Дакле данашњи писац мора, ако хоће да штампа своје дело мора  много чега  да се одриче.

„Ја се споразумео са једном госпођом преводиоцем да ми преведе Доротеја на енглески коштаће ме око пет хиљадарки. Када не могу да крстарим Нилом и да се брчкам по Копакабани да потрошим коју уштеђену кинту на свој ћеф…“ каже  наш најзначајнији романописац Добрило Ненадић (2011).

Занимљив је случај професора  С. Р. Своје наслеђе је уложио у штамање књига. Прву књигу дочекаше с усхитом, чак је и локална телевизија снимила репортажу. Некадашњи љубитељ књижевности вратио се, као успешан професор, својој великој љубави –  Књизи.  Прву књигу „Песмарица“ у луксузној опреми даривао је скоро свима. Написао посвету, срцем: „Ову збирку песама за певање о жудњи, жалу, неоствареној или изгубљеној љубави, „Туги големој“, поклањам свим мојим пријатељима који „знају само једну строфу“, а са којима сам, на моју велику радост, свирао и певао и са којима ћу, надам се, и да проводити лепе музичке тренутке.“

Није се освртао на шапутања да је то неозбиљно. Па он је име, научник, шта ли то петља са књигом. Шта му би, а угледан човек? Муке насташе с другом. Они који су му прву с радошћу примали сада се нађоше у чуду. Па, дао си већ,  имам књигу.  Залуд прича о магији читања…Залуд. Неће књигу ни као поклон. Нема читаоца. О томе је већ писао (у „Нину“, 1998) Бранислав Петровић:

Какво је славно време, мора се рачунати  и с читаоцима који не читају ни наслове, који у свом господству не читају ништа. Писац  који не рачуна с читаоцима који не читају,  неће се науживати успеха и књижевне славе. Од оних који читају, па још цепидлачки, ред по ред, као сајџије, само невоље. Зар су српски властодршци били глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених  грађана Србије. Нема тог lex specijalis-a, тих избора и референдума који би тако лако прошли да није полуписменог и неписменог становништва. У Србији нема куће без телевизора. Скупа справа  али осиромашеном српском народу приступачна. Књиге се, међутим, веома ретко могу  видети у кућама српских домаћина.“ 

        Гасе се издавачке куће, затварају књижаре, доћи ће на ред и библиотеке, али књига упркос недаћама опстаје. Штампају аутори, не одустају, пишу, поклањају. Оствари се пророштво Бранка Миљковића да ће поезији сви писати. Писати али је неће читати.             Пишу сви. Забављају се, не  сметају, нека доконају песници. Није џабе речено „Пе-сници су чудо на овом свету.“ Пишу, нико од њих не тражи да пишу а они пишу. Нико их не плаћа, они сами плаћају штампање.  Уметници и остала менажерија. Не вичу против власти.

        Пишу писмени, пишу и неписмени. Ни они што никада нису прочитали књигу пишу књиге. Домаћице, глумице, пиљарице, бивши легионари, генерали, пишу, кажу, криминалци, пропали фудбалери, политичари, естрадне звезде и оне друге, учесници ријалити програма, новинари

        Критичари прогласише „женско писмо“, следи „пензионерско“, следи…

        Све стало само писање књига не јењава. Чудо. Манија, епидемија, пошаст, феномен. Колико има писаца нико не зна. Зна се да је у Србији 30 % неписмених, толико и писаца ваљда  има, остали таворе у животу, само 2% кажу живи и не хаје ни за једне ни за друге. Не хаје ни држава, јер писци и без њене помоћи трукују своја сочењенија. Тако је  на овим просторима. Држава не хаје, али писци и „писци“  не одустају. Послушали првог српског  попечитеља Доситеја:  Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати! Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци. Књиге тај предараги и непроцењиви небески дар просвећених умова. Оне сад на земљи и на миру царују и премудре законе дају, оне славу срећних народа до неба подижу!“

Књига и књижевност су данас, у ово недоба, постали лична ствар, занимација.

У одговору на питање о песницима Стојан Богдановић, и сам песник, написа: „Навешћу и како су песници третирани у средњевековној Србији. У чувеном Душановом законику пише: На градски казан могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни. Што би значили да су песници на неки начин били обезбеђивани. А што се Вука Караџића тиче, он је добијао паре од свих, до књаза Милоша, од руског цара, од Аустрије, од Немачке, па и од пренумераната… Боље би било говорити о његовој улози у реформи језика. Ја лично мислим да реформа није успела, јер да је успела, Срби сада не би имали неколико српских језика: српски, црногорски, босански, бошњачки,… али то ћемо касније. Но штампање књига у време Његоша, Вука, Шелија… није исто што и данас, нити информације иду тако споро као некад…“

У Травничкој хроници Андрић пише:  Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.

Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од „конзулских времена“ до данас. Али писци и писци се не предају. Пишу, штампају… Одмах, друго издање, треће… Не живе од књижевности, живе за књижевност. Држе се знаног савета: Носи стари капут и купи нову књигу.

Спонзорска књижевност се разгранала. У сенци глобалних потреса култура је постала забава. Данас код нас већи утицај има естрада него академија, ко пита за научнике, песнике.Сведоци смо деградације културе, која је у модерном свету замењена  „забавом за масе“. А код нас Срба   то је  одавно сведено на филозофију „Узми све што ти живот пружа“, „Игра коло дупе голо.Баналност је заменила прави таленат. Та жеља да се забави публика види се у књижевности по доминацији „лаке литературе“. Виспрени и вешти да зараде су открили формулу  која важи у овом времену:Скандалозно, шокантно, сензационално! То, пролази. То се чита. Тражи. Купује. Курир. Скандал.  Пусти белетристика, каква поезија? Ово је  време фарме.Оне Орвелове.  Али писци не одустају. Не хају за опште сиромаштво, на то што нико  више не хаје за књигу. Опомињу, како:  Ниједна књига није тако лоша да не би за нешто била корисна, на мисао Сервантеса  да:  Нема књиге, а да се у њој нешто добро не нађе.

„Не остаје нам ништа друго него да гледамо своја посла и да их не примећујемо. Док год имам иједног читаоца коме се допада оно што пишем ја ћу да објављујем а писаћу и даље и кад тај последњи читалац одустане. Све друго је узалудна секирација.  Нека их нека се шепуре и нека блебећу попут ћурана“, тако вели Балзак из Вигошта.  Расписала се Србадија, више песника него читалаца. И то је добро. Јер, каже Морозов:Књига је чаробњак. Књига је преобразила свет. У њој је памћење људског рода, она је тумач људске мисли. Свет без књиге – свет је дивљака.

Србија је земља књиге благодарећи писцима и њиховим одрицањима.

Поручују псалми “Јер сваки је човек уметник и жели да остави траг на земљи”. И стога пишите, али и читајте овај текст…

 *

Штампано, у: Политика, 18. окт. 2013.

Скраћена верзија под насловом Све стало, само писање књиге не јењава

 

 

 

Мирослав Тодоровић, Врзино коло

Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније....Јагма живих писаца за Наградама  са именима мртвих писаца поприма све више размере које не служе на част ни награђенима а, ни онима који нису... „Већ постоје два чопора српских писаца, Удружење књижевника  Србије и Српско књижевно друштво, који реже једни на друге. Нови чопор би неминовно створио нове сукобе… („Политика“, 31.дец.1.и 2. јануар 2010 изјавио је Љ. Ршумовић против оснивања Удружења писаца за децу. Зашто је Ршумовић назвао своје колеге чопором? Зашто пише да реже? Нико се није огласио у поводу ове изјаве.  Поделило се УКС. На српски начин. Поделили да би се умножили. Поделили и Награде. Кућу. Држе се знане  да „Свеци благо дјеле“. Па се сада живи трве и крве, лармају,  џеву дижу, живи за награде са именима мртвих писаца. Онијех што су живели за књижевност. Јер, награде су препорука за националну пензију, пут за Алеју великана…Али, ту је оно али што из прикрајка вреба, не мора увек Награда да буде препо/рука. Има и других путељака, има пречица. Могу, како то каза Волк у ТВ емисији неки да буду и  уметнути. У тој речи је корен речи уметност. Као у потоњем жребању. Ни комисија није знала због чега, и како,  су два добитника прошла. Један  је некада писао критику, а други је добар библиотекар, историчар књиге, радник у култури. Имао среће, пишу.  А тек глумица Љиљана Ђурић. Њена биографија је доказ колико је то „значајна“ глумица. Глумица активисткиња…А неки, као и потписник ових редова, хоће правду.

„По правду ћете се на небо попети“, поручује песникиња М. Булатовић.

Угледне Награде УКС „Милан Ракић“  (Политика, 30.нов. о.г) одрекао се песник Милош Јанковић. Разлог: „Ванкњижевни  критеријуми и параметри… и као врстан песник  стиховима је своје разлоге објаснио: Постоје награде које служе да награђено ојаде и награде дате да награђеног огаде, награде додељене зато да заваде и оне примљене из чисте досаде. Да ли се у Пандориној кутији после низа афера и којекаквих мафија, Колубара  стигло и до књижевних награда? Да  ли се  то српски језик снажи новим  метафорама. Ја сам измислио израз Колубара нишког здравства, изјавио је Нишлија Вишњић, говорећи о (не)стању у клиничком центру Ниша. Каква луцидност?

„Политика“  20. септ. 2008. у тексту „О наградама овде и сада“  пише  о српском парадоксу  да је земља са највише књижевних награда, по броју становника“ у Европи. Парадокс увећава и чињеница да је највише неписмених, да су тиражи књига све скромнији…Да се издавачке куће гасе…“Не смемо заборавити, пише Калезић, да награде додељује групица људи, а човек не мора донети праведну одлуку. Може, наравно, а не мора…Има ту сијасет ванкњижевних чинилаца  о којима се, готово по правилу, ћути. А ни сви кандидати, разуме се, нису једнако спретни, нити  упућени у технологију награђивања, у њену пајташко-мафијашку позадину…Остаје нам да и даље верујемо да је боље награду заслужити а не добити је, но обрнуто.“

Некада су се награде додељивале по кључу, по републикама, покрајина. По реду. Шта се променило?Сада су се удружили, умрежили, па „ја теби, ти мени“. Углавном, све се дешава у Престоници.

Јер, у Србији изван Београда ништа не постоји, осим провинцијске егзотике, и пустих села. Јужно од Јагодине нема ниједног достојног националног признања, нема га међу 2 милиона житеља. А, какав је то уметник ако живи и ствара  изван Центра?

 „…Литерарна вредност дела је важна, али није у првом плану. Похвална рецензија, похвална реклама, поново прави читаоца будалом  јер он не зна да је та рецензија добро плаћена. Они који могу да плате свој занос, моћи ће и да купе и награде, приказе, писање и наступе на ТВ“ – пише Купријанов у Летопису Матице српске.  Нико да  се јави, да оспори његове тврдње.

„Крајње неукусно, награде се деле  углавном међусобно, врте се у круг исти чланови жирија и ти исти добитници, хвалећи се међусобно крајње неукусно и некултурно, служећи се притом најбеднијим софистицираним апологетским методама, размењујући међусобно награде, које проглашавају, врло безобразно за престижне и националне. Успешни су једино у замешатељству, мешетарењу , „ваћарењу“ неупућених спонзора, организатора“. (Власта Младеновић, Бдење, 2007)

„Политика“, 9.02.2008. из пера проф. Цветковића доноси: „Годишње се објави више од хиљаду књижевних дела! Нико од читалаца није у могућности да све то пропрати па чекамо извештај жирија. Али, како смо толико пута били изненађени, не  можемо да се не упитамо: делују ли у тим жиријима  пишчеви „драгоцени“ пријатељи, или делује књижевни клан, или корупцијски Моби Дик, или писац лично? Да ли је и овога пута  нека „семољ“- дијалекатска кажа  проглашена за роман године , што је сасвим могуће у књижевности у којој нема Скерлића…Шта све писац мора да поради да би ушао у игру за награду, о томе је пре неколико година  један од награђиваних дао упутство у нашем најстаријем  књижевном часопису. И, наравно, то упутство и у његовом случају се апсолутно потврдило – подобијао је све, до последње, награде…Нисам позван да судим шта се дешава у нашем књижевном животу, нека суде они позвани и одговорни. Није могуће да међу њима нема оних који не виде шта се све чини у нашој тако озбиљној угроженој књижевности. Зашто ћуте? Не знају? Не могу? Али, доћи ће нови Скерлић који ће моћи, који ће зауставити ову књижевну страдију! Чекамо га.“

И Драган Великић у тексту „Кланови и кухиње“(Политика, 15. 04. 2005.) истиче: „Кланови и кухиње су константа сваке књижевне сцене. Склапају се савези , „мале Антанте“ фаворизују сопствене пулене, промовишу моделе који за неко време представљају литерарни канон. Смењују се генерације, увећавају листе објављених дела на клапнама едиција. Јер, увек су исти почеци, тројке из шума  прерасту у одреде, комесари арбитрирају, чувају леђа један другоме. Развијају се стратегије, технике незамерања горњи и доњи притисак, у баруштинама ветар само за кратко помери острва жабокречине…Нико нема шта да пита, јер мало ко шта зна“.

Одрекао се песник Јанковић часне награде, другом лауреату песникињи  Зорици Арсић Мандарић спочитавају чињенице које немају везе са њеном поезијом, песник Лакићевић је поштеђен злобе, штити га висина на којој се налази. Огласио се председник УкС Радомир Андрић. Казује: „Свако има право на свој слични став. Неким људима, вели, важнији је њихов лични интерес, од интереса УкС“. Не каже ко су ти Неки. Јесу ли то „мангупи у нашим редовима“?

Што се тиче награда,  и есејиста Миодраг Мркић пише: „Светски рекордери смо по броју награда. Наш највећи визионар Домановић је омануо у вези са наградама . Имамо песника „Националног бића“ који је добио преко 50 награда. Мислим да би требао да добије награду за најнаграђенијег песника.“ Неко записа, како је кренуло све више бива и да ће бити још горе. Оног тренутка кад поезија постане у било ком смислу помодарство тог тренутка и читаво шунтаво друштво постаје и ШУНДаво . А награде да не помињемо. Ова држава је имала многе мафије, одмотава се то клупко, хоће ли доћи на ред  и културна?

А потписник ових редова, далеко од београдске књижевне пијаце, на свом Парнасу, у Трешњевици  не хајући за књижевне марифетлуке зна   да је само  писање награда, божје послање, инокосан пискара по нешто и нада  победи дела, али, вазда има на уму  речи проповедникове: Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. 

*

*Књижевник, живи у Нишу као слободан стваралац  и Трешњевици где се позно бави земљоделством и медитацијом

Политика, 13. фебруар 2012. – Жири пишчевих пријатеља (Скраћена верзија, промењен наслов)

 

Мирослав Тодоровић, Књига која купује читаоце

ОБЗНАНА је особена књига. И њен творитељ је особен човек. Више(с-т)руки стваралац. Про-мислитељ. Шта је написао зна се*, чиме ће нас изненадити видећемо. Јер ево стигавши у златно доба живота досадашње животно и стваралачко искуство  дало му је елан да пером бодро сумира, да отвара сопствене ризнице сећања, васкрсава прошло и предочава властито виђење ствари и времена. И као код Пруста „неумитно пролажење  и нестајање света као да намах бива осујећено: оно што је у времену прохујало бива на свој начин враћено. Реч је, дакако, о субјективном доживљају васкрсавања минулог света.“ ** Такви су, углавном, Стојанови радови: песме, приче, мисли, роман…

Сада када улазимо у дигиталну галаксију, и дигитално стање духа,  када све/т/ тражи нову свест и друкчији вид ствари овај полифони стваралац  се без оклевања  укључио у њене токове.  Свет је постао „глобално село“ а нови начин комуникације  је умрежио људе диљем света. Благодарећи томе „налазе се“ заборављени, рађа нови вид пријатељства, „путује светом“ а да се притом нигде не иде. Али, нада овим лебди сумња и упит да ли смо то ми умрежени или нас је у ову мрежу  виша сила заточила   и сада нас свевидеће  око мотри и слуша.

И списатељ Стојан мотри, крепко  варницама  духа  пали ватру речи која обасјава и наше приче. Гномским исказима, својевсрсним духовним жаокама и  куршумима, предочава  особеност властитог виђења, доживљаја,  света. Пише из живота – из дубинског Ја. У томе Ја се препознаје и читаоц, отуда одзиви.

Његова поетика има жичку мисаоног дискурса са разуђеним садржајима прожетим иронијско-сатиричним струјањима. Да би обзнанио ову несвакидашњу књигу било је потребно да објави песничке књиге*** , математичке као и књигу сентенци „Трунке“. Стигао је до ове књиге. До  своје Обзнане.

У његовој поезији има дистих који опомиње:

будале мисле да је то лако

али видите шта је стојан богдановић

написао…

Створио је личну књигу за коју су му елан дале до сада труковане књиге у Гутенберговом руху, док су ову и својим умом пријатељи ↔ читаоци, на свој начин – одзивима, подстицали. Фејсбук и дигитална  техника је омогућила групни ства-ралачки портрет. Књига је стигла до читаоца, читаоци су ушли у књигу и постали коаутори. Њихове  одзиве на његове максиме је прихватио као своје. „Посвојио“ и постојанио.  Схватио је да су му читаоци иницирани његовим теКстом проширили причу. Удахнули у њ  и свој дух. Њему је преостало да све што пасује  угради у своју грађевину уз помоћ свеколике своје интелигенције.

      Неке границе, као писац, Стојан Богдановић  је померио, много тога гурнуо у страну, а опет овде  све почива на математичкој правилности и строгости, небеском принципу будуће једности, на Речи која нас, око своје ватре, окупља.  Бродски каже: „На крају крајева, то што се улаже у књигу – био то роман, филозофски трактат, збирка песама, биографија или трилер – јесте, најзад, једини човеков живот, добар лош, али увек коначан. Онај ко је изјавио да је филозофирање вежбање за умирање, био је у праву, јер док пише нико не постаје млађи…“

Али Стојан негира Бродског, он пишући постаје све млађи. Таква је његова мисао, песма, прича коју из бунара сећања износи пред читаоца.

И писац ових редова је инициран сликом четворогодишњег Стојана  на фејсбуку написао причу.

(Професор Стојан Богдановић већ у зрелом животном добу поставља на фејсбук фотографију. На црнобелој фотографији је четворогодишњи дечачић, гледа у фотоапарат. Стојан исписује легенду: У порти цркве Св. Николај, Велико Боњинце, 1948.

Мирослав из Трешњевице у Ариљу види да дечачић није у порти,  иза је тараба порте, види се звоник. Јесен, сивило, а можда је и зима на измаку.

На другој фотографији дечачић, удешен за сликање, стоји на столици. Мотри крупним очима у око фотоапарата.

Хоће ли птичица излетети? 

Зна ли дечачић шта га чека, види ли будућност?

Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, мотри  на екрану компјутера, себе дечачића како стоји на столици. Он чује прошлост, гласове… фотографија је разгрнула завесу и све оживела.

Изгубљено време је нађено време. Као код Пруста, помисли професор и писац.

С тим мислима утону у сан седећи у фотељи.

У сну професор  писац Стојан Богдановић се врати у прошлост. Мотри осмехнута лица, празник је, хоће да га сликају.

Чује се нека  ларма, и  он се буди као онај дечачић  што стоји на столици.  Бунован још не поима  шта се дешава. Помисли да сања, али убрзо схвата да то није сан. )*

*

Моју сумњу у истинитост ове приче препуштам читаоцима. Да ли се догодила или ће се догодити? Којим ће путем после овог збитија поћи  Стојан?… Лично мислим да ће се  посветити писању.

Данас када се физика све више утапа у метафизику када је контемплација сна и психијатрија све више мистика  случај је чудан. То потврђује, још увек,  мистерија случаја  шездесетогодишњег Руса Глигорија који се пробудио као петнаестогодишњак.  Ничег се није сећао. Пустињак и мистик са Кавказа Фјодор Булгаков је овај случај  описао. Данас је Глигорије познати психијатар и хипнотизер. Случај  младог Ирца Ирвина који се  пробудио као старац је  описан у часопису Бритиш медикал журнал… )

 Дописивали су ову књигу читаоци и вољом писца остали у књизи. Опасна је ова књига  јер у свом лавиринту задржава читаоца. А у књизи ниђе знака за Излаз. Све је као у оној бајци о пећини у коју воде сви трагови, а ниједан не води из ње. Онај што је то видео, мислио је да се спасао…

2.

Обзнана је тематски разуђена. Она обзнањује особеност Богдановићевог виђења света. Свега. Слика је и прилика  ауторова. Књига= Стојан, и све више Стојан, пријатељи и читаоци. Необична књига. Вашар духа. Чега све на њему нема? Од духовних поскочица, доскочица, којекаквих зезанција, да разгале и насмеју,  до суморних мисли о  овом и оном свету. Оне су зачињене хуморно иронијом, подстичу да и сам нешто кажеш, да се огласиш, замислиш. И размислиш док још можеш и смеш.

 А „ Он може да уђе у сваку главу, / У паметну, луду, веселу…/ А ја, ето, ни у своју не могу!“

Овој књизи не треба рецензент, критичар поготову, да у мноштву књига  читаоцу укаже на ову. Да му да компас и шифру: Сезаме, отвори се! Ова је књига  је оно што тражимо и без компаса. Бродски каже, а њему се, као и писцу Стојану може веровати:

„Критичарима се не може веровати јер,    њихова казаљка произвољно шета. Оно што је за једне север, за друге је југ (тачније Јужна Америка); исто се догађа, са још већом произвољношћу, са истоком и западом. Са рецензентима постоје (минимум) три врсте проблема:

а) он може бити занатлија и исти игнорант као што смо ми

б) може бити изузетно пристрасан према одређеној врсти писања  или може радити за одређене издаваче

ц) ако је даровит, претвориће своју рецензију у посебну уметничку форму – за то је потврда Хорхе Луис Борхес – и ви можете завршити тако што ћете радије читати приказе него саме књиге…“

То ова књига зна, она је кормилар, ветар и једра, она  води читаоца кроз „тамни вилајет“ с компасом  животних  мисли са којима живот  има виши смисао.

Из Обзнане сам за своју књигу „Листове на ветру“ узимао понеку максиму. Онако како су у ранијим временима у селима домаћице узимале из суседних кућа жар да би заложиле ватру. Тако сам и ја, Мирослав из Трешњевице,  писца Обзнане „заточио“ у своју књигу –  сваштару. Има такву књигу,   с тим именом, и  Милован Данојлић. „Сваштара“. Колико сам је само пута прочитао. И ова књига је њена својта. Обзнана – Сваштара. Ваља је читати прелиставати све док  не постане купусара. Онда је књига срећна…

3.

Објављују се у Богдановићу знани и незнани. Од Сократа, Ремизова, Хармса…Булкагова, Леца… деде Николе… Чују се у његовом гласу читаоци, слуте у душевном одзиву гласови сећања отвара и ствара животна и духовна биографија о чијем настајању и трајању казује ова књига. Она гледа на Стојанов начин. Мотри искоса, види право. У центар…

И зато, читаоче, уозбиљи се, а затим унеозбиљи. И слушај, читај, обзнану.

Казује она и о политици и политичарима. И ту врсту искуства овај  писац има.На путу до Обзнане  у прошлом веку је  свратио и у биртију звану Политика (4).  Видео је  да су српски политичари људи посебног соја. Да лажу мислећи да говоре истину то је дијагностиковано као синдром поремећеног мишљења. Има међу њима оних  из којих зине нека ала која би до ожмикура ( а то је 13 предак) све пропуштено узела и прогутала. Отуда толике лопине, отуда и по томе памтим Тихомира Јовића и његову „максиму“ влас мас.Али када је Стојан видео каква политика  то каљуга,  како…., Пандорина кутија,  вратио се себи, математици, поезији.  О колико су и када политичари паметни записао Тек када зглајзају.

У његовом песничком опусу, поред низа антологијских песма,  се издваја песма с именом „Браво Никола“, а ја могу да после свега речем Браво Стојане! Јер стојанио си пером како доликује на ползу речи, књизи, читаоцима. И зато  не стој, Стојане, пиши све док не постанеш човек песма*

 4.

Овај се текст може насловити  и као Књига испод црте. Јер  је збир, синтеза. Све је сабрано у мисао,  пуцањ. Песма треба да има (с)мисао, каже стихом Стојан. У овој се роје мисли.  Афоризми. Хуморни. Сатирични. Духовити, али испод те духовите маске налазе се и други слојеви.  („И „Маска има своје лице“). Треба је читати. „Читати се може на много начина,  и зато човек треба да има много памети да би могао добро да чита“ Гистав Флобер (1812 -1880). Свако ко прочита ову књигу имаће осећање те памети.  Ова не држи само читочеву пажњу она читаоца не пушта из својих  одаја. Волео бих да сам  је написао, али како нисам, ништа ми другo не  преостаје  него да будем њен издавач.

Уз текст о њој иде и арапска пословица:

Рај на земљи налази се на грудима жене, на леђима коња и на страницама књига.

Ја сам свој рај нашао на страницама ове књиге.

Е, тека, и довека…                                                                                                                                 

 

Трешњевица, септембар 2013.                                                                  Мирослав Тодоровић

 **

И. Тартаља: Циклус романа о роману још ненаписаном, ЛМс, мај, 2010. стр. 861.

 ***

Биг Бен (Београд, 1977)

одлазим а остаје нејасно (Крушевац- Књажевац, 1990)

зна се  (Ниш, 1991)

црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш, 2004)

господар (Ниш, 2004)

човек песма* (Врање, 2007)

Бдења и буђења (Коауторска, Сврљиг –Књажевац, 2010)

Трунке (Панчево, 2011/2012; Књажевац, 2011)

О ДА (Апостроф, Књажевац, 2013)

(4)

1990. Г  Стјан Богдановић тада председник општине Књажевац је био на Изборној листи за Народног посланика (Демократска странка ?).  Сада мислим да су и тада Избори намештани. Шта власт све није чинила да Стојан не буде изабран ? Ангажован је и месни свештеник да са активисттима иде по селима, да агитује. Ширен је глас како Стојан напуста Књажевац и да нема сврхе да он буде изабран. СПС је свог кандидата представио на плакатима поред Председника Србије Слободана Милошевића. Код житеља, у то време, када је пропаганда воздигла  Милошевића до неба, као спаситеља ово је имало и те како великог значаја за ток и резултат избора. И поред тога су стрепели да њихов кандидата лекар (? )неће проћи. Из Беле Паланке где сам тада радио интересовао сам се за изборе. Питао.

Пропали избори – каже ми пријатељ.
Како ?  – питам.
Стојан није изабран. Шушка се, да су избори организовани. Покрадени.

Пропала Србија, народ – помислио сам и убрзо  и сам напустио Књажевац.  

*

    У Књажевцу на промоцији Стојанове књиге човек песма  7. дец 2007. у Дому културе имао сам утисак да се  скупила цела варош. Дошли су да виде, поздраве и чују свог Стојана. Препуна сала, стајало  се  у ходнику, на степеништу.  Не знам да ли сам тада рекао Стојану, или сам помислио, да би га и сада изабрали за свог председника када би се кандидовао. 

       О његовој поезји, о њему као човеку тада су говорили: Ректор нишког универзитета поф. др Радослав Бубањ, деканица учитељског факултета проф. др Стана Смиљковић, проф.др  Зоран Момчиловић,  Радомир Виденовић Равид, књижевник,  Мирослав Тодоровић, песник, Обрен Ристић, песник, Небојша Ђорђевић, песник, Милијан Срејић, песник и ини. Остала су ми у сећању радосна лица публике, то њихово осећање да су у другој стварности, у стварности поезије Стојана Богданвића, као и мени драги суграђани  ( И сам и сам био житељ Књажевца…)  а поготову проф. филозоф  Вита чији је ђак Стојан био. Поносио се својим ђаком премда у годинама, младићки  радовао сусрету и књижевној вечери…