Tag Archives: Мокра плава кошуља

Стојан БОГДАНОВИЋ: МОКРА ПЛАВА КОШУЉА

  МОКРА ПЛАВА КОШУЉА

Стојан Трумић је сликао ликове из окружења, сликао је своје колегинице, Живану Костић професорку психологије, Лепосаву Ристић, професорку српског језика, сликао је библиотекарку Миру Влајковић… Дружио сам се са њим, ишао сам чак и у сликарску колонију са њим. Тамо, у Делиблатској пешчари цртеж ми је урадио Мика Обрадовић, сликар из Баваништа, Миле Ђорђевић, сликар из Панчева, је урадио један цртеж на коме смо Мома Параушић, професор панчевачке гимназије и песник, и ја. Стојана сам једном у зборници питао, онако у шали, када ће бити готов мој портрет, изненадио ме својим брзим одговором рекавши да он већ ради на томе, био сам врло збуњен његовом изјавом, наравно да ми је то годило, још једанпут сам му то споменуо а он ми је рекао, Позваћу Вас, не брините драги Стојане. Не знам колико је времена прошло од тада, можда месец-два, и једног дана Стојан ме заступи и упита, Драги Стојане, да ли бисмо сутра могли да радимо портрет. Био сам одушевљен. Одем ујутру, у заказано време,  код њега у атеље. То му је била и кућа и атеље, ту је и читао,  ту је и слушао радио, ту се одвијао читав живот великог сликара и његове супруге,  драге Јелене. Готове слике, своје, а имао је доста слика и других сликара, изванредна збирка свих најпознатијих српских сликара, држао је у једној шупи у дворишту. У тој шупи су била и дрва и угаљ. Панчевци му никада нису дали атеље, а многи његови ђаци и разна мазала су одавно добила простор за сликање. Зато су његове слике отишле у Тител. Сео сам на једну столицу, која је личила на фотељу, умазана свим могућим бојама као у сликарском атељеу. Ту ме је посадио, а он је сео на столичицу испред свог штафелаја на коме се ваћ налазио припремљен папир. Узео је четку и туш. Добио сам кафу од госпође Јелене у великој црвеној шољи, није имала дршку. Испала је Стојану, случајно, рече госпођа. У то време сам страшно много пушио, нисам испуштао цигарету, заузела је важно место на слици, као мој заштитни знак. За пола сата цртеж тушем је био готов; велемајстор потеза је то брзо и прецизно скројио ту преда мном. Чудио сам се, шта му значе оне речи, радим на томе, кад је ово овако брзо завршио. Сутра ћемо радити уље, рече Стојан. Ова његова изјава деловала ми је некако свечано. Ујутру сам дошао у договорено време, сав радостан што ће ме портретисати велики сликар. Он ме одмери. Нисмо се ни поздравили упита ме, А где Вам је она кошуља. Претходног дана носио сам плаву кошуљу и преко ње наранџасти џемпер. Кошуља је отишла на прање, одговорих му помало иненађен његовим питањем. Он наставља, А не, не можемо да радимо. Брзо сам схватио, сео сам у ауто и отишао кући по кошуљу. Гордана се изненадила када сам се појавио а ја питам, Где је она кошуља од јуче, Па у машини за прање, одговори ми, Дај ту кошуљу, молим те, Па мокра је, Нема везе, дај, извади жена  плаву мокру кошуљу и пружи ми је, скинем чисту суву кошуљу и обучем мокру плаву кошуљу, похитам према Стојановој кући, дошавши он ме опет одмери и насмеја се, Седите драги Стојане. Поновили смо ритуал од јуче. За сат,  отприлике, слика је била готова и плава кошуља је била сува. Стојан се задовољно смешкао, Прави Стеван Синђелић, каже. Тако је замишљао лик тога српског јунака. Расправили смо и шта значи оно, радим на томе. У ствари он је студирао моју психологију и кад је све то скројио, онда је то својом врхунском техником невероватно брзо реализовао. Слике су се појавиле на његовој меморијалној изложби у Панчевачком музеју. Недуго,  по затварању изложбе Стојан је дошао код нас, донео је слике. Стао је насред дневне собе, окренуо је круг по соби, и рекао, Драги Стојане, овде би било најбоље да стоји. Не чекајући коментар, извадио је из мантила чекић и ексер, закуцао је ексер и окачио слику. Ту је висила све док није убијен наш Миодраг, слику сам потом донео у Ниш, на истом је месту у соби, само у Нишу. Стално се гледамо Стојан и ја. Томе већ четрдесет година.

(Стојан Богдановић: Изабране, Наис-принт, Ниш, 2015)