Tag Archives: О нашем језику

Стојан Богдановић, О нашем језику

  Има од Св. Саве на овамо велики број текстова са озбиљним промишљањима о нашем језику. Ових дана се појавио и један такав са великим емотивним набојем познатог српског песника Мирослава Тодоровића. У њему се аутор залаже за чистоту нашег лепог српског језика наводећи разне примере његовог загађивања.Песник указује на поплаву страних речи, туђица. Као главни кривци означени су телевизија и политичари. То наравно није спорно. Може се рећи да је улога телевизије у формирању језика огромна и незаменљива, а већина српских политичара је потпуно неписмено и са жаљењем се може устврдити да је то у сагласности са (не)писменошћу нашега српскога народа. О томе постоје званични подаци који су познати српским властима. Али и власт је према народу.

  Но, вратимо се почецима српскога језика. Српски језик су Срби доправљали вековима. Не може се  рећи ко га је и када направио, јер је језик народни, није га правио појединац, хоћу рећи неформални, жив. Ион се са народом мења и усавршава. Споменимо да писмо нашег језика носи назив ћирилица.Прецизније, српска ћирилица. Јер и Руси имају своју ћирилицу и Бугари своју… Знано је и да је у имену тога писма из захвалности уграђено име великог просветитеља Св. Ћирила, који није био Србин. Дакле, позајмили смо творца писма. И знаци писма су позајмљени. Да те позајмице,  коју до данас нисмо вратили, није било, ми бисмо били још неписменији. Према томе, без позајмица се не може. Тога је у историји српске културе било доста. Хвала Господу и свим добримљудима који су здушно помагали нашем народу.А како наћи меру за туђице? Е, то је врло тешко питање. И велики проблем.

  На језик утиче много чинилаца, а пре свега моћ народа, која зависи од нивоа његове културе. При томе под културом не подразумевам само филозофију, религију и уметност како је уобичајено у конзерватвним круговима. У културу спада целокупна делатност једногнарода, па наравно и техничка култура, спортска култура,… и неизоставно преношење појмова из једне културе у другу по најмоћнијој методи по аналогији. По њој је Господ створио човека, по обличју својему. Са преношењем појмова природно се из културе у културу селе и њихови називи.

  Ми смо са писмом позајмили и хришћанство, и то у облику православља у које се данас заклињемо као у прадедовску веру, у предачку тековину. Са хришћанством су дошла и тзв. библијска имена као што су: Јован, Петар, Павле, Марија,… полако су нестајала наша дивна имена као што су: Перун, Милун, Радул, Видосав, Видоје, Видосава, Милосава,… Зна се да нам је хришћанство наметнуто или подметнуто. Свеједно је. Али мени је лакше, боље се осећам, кад кажем да смо га позајмили. А сад је проблем што га на време нисмо вратили. Пробаје било, не могу да кажем. Покушавали смо више пута. И Турци су нам помагали неколико векова! И ништа. Временом дошли су нови проблеми: Камата!  А она је баснословно нарасла. Толико да је дуг немогуће вратити, тј. немогуће је изаћи из дужничке кризе! И Грци и Турци  су нам прилично оставили. И од њих смо свашта позајмљивали. Ниједну од тих позајмица нисмо вратили. Не, нико никада није нам ни тражио. А не би ни било добро да то учинимо. По правилу то се крваво завршава, ако се враћа у деловима. Ако би, пак, вратили све одједанпут, онда бисмо били голи. А гоље готово нико не цени. Са друге стране, не постоји никакав ваљан разлог за одрицање од цивилизацијских достигнућа, макар она долазила и преко тзв. језичких туђица. За огроман  добитак у области културе, у ширем смислу, та је цена мала. Никаква.

  Мора се рећи да из моћи народа излази моћ истраживања, моћ стварања разних добара, моћ стварања науке , моћ примењивања научних и других кутурних достигнућа… А, са друге стране, то све представља његову културу . Ето и то постоји. И та култура народа се изражава на неком језику, на језику тога народа. Утицај културе на културу, и некултура је нека култура! није нека нова ствар. Само се убрзавањем комуникација убрзава и утицај културе. То морамо признати јесу достигнућа цивилизацијска, у најширем смислу.

  Позната су настојања Рејмона Кеноа да француска књижевност и администрација пређу на народни језик. А не да на сваком столу стоји дебели Ларусов речник по коме чиновници по цео божји дан копају да би нашли како се пише ова реч, како се пише… А овамо, јесу писмени! Не верујем да би Кено био срећнији и мирнији ако би знао да су сада на столовима компјутери уместо Ларуса. Двојност (диглоса) постоји и у грчком језику, где су држава и сав званични грчки свет до скора употребљавали један језик,а народ је употребљавао своју димотику, народни језик. Но, коначно, народ је победио. Сада грчки народ  и званично општи са својом државом на свом језику. Има још таквих примера. Ево, то су Грци урадили такорећи јуче,1976. године. Французи још нису.Ми смо имали срећу са покретом који је водио Вук Караџић.Његовом заслугом је устоличена српска димотика. Aли треба споменути и то да се састављач речника нашег језика Вук Караџић врло озбиљно носио мишљу да из тога речника избаци туђице, нарочито турцизме. Одустао је, јер да је то урадио од речника не би ништа остало.

  Примедбе које Тодоровић у своме тексту износи на рачун утицаја појединих чинилаца нису без основа.Али  оне су више окренуте према жаргону који постоји у сваком језику па и у нашем. У књижевним часописима се не примећује тако неки, рекао бих драстичан,  напад на језик. У књижевним делима тога је још мање.

  Тодоровић наводи као пример наступ једног нишког већника на телевизији који је говорећи о учесталим крађама поклопаца за канализацију употребио сијасет туђица. Затим, констатује да је већник у приватном животу сасвим нормалан човек. Ово тврђење је заиста охрабрујуће, јер оно говори да се туђице код већника нису примиле.

  Локалне телевизије често као госте имају локалне политичаре. Ови су по правилу недоучени, а и недорасли своме послу. Те да би показали како и они нешто знају прибегавају употреби разних туђица. И то врло неумесно. А, неретко, и погрешно. Већина гледалаца не зна да за наступ на телевизији треба и одговарајућа припрема. Посебно су важне реторичке и глумачке способности које, наравно, не поседују сви који се на телевизији појављују. Трема је врло важан чинилац  у телевизијском наступу. Због ње учесници често греше. И несвесно.  Код  једног дела публике то изазива смех. А да ли је баш смешно?

  Међутим, морам да приметим да ове туђице које понекад чујемо на телевизији нисам чуо на пијаци, у трговинама… а арго постоји у сваком језику па и у нашем. Но, промене у језику су увек на помолу, а да ли ће се десити то зависи од много чинилаца од разних коцкица. Неке од њих смо спомињали.  Кад се оне наместе, онда кажемо да су се створили услови (историјски) да се промене остваре.  Да се уведе димотика.  Можда је боље рећи да се остварују. Можда!

  Хришћанство је дошло код нас са разним уступцима.   Добило је овде своју српску боју. Довољно је рећи да имамо своју националну Српску православну цркву. Наша Црква је и најзаслужнија за очување, а може се рећи и за реконструкцију националног идентитета, након пропасти државе. После су се појавиле и друге институције, али то излази из оквира овога текста. Црква је, дабоме, имала улогу и у очувању српскога језика и писма. На то наше наслеђе смо јако поносни. Али немојмо бежати од природе. Шта је по питању језика природно? Природно је да сваки језик има време своје димотике. И то време димотике дође с времана на време кад му је време. Димотика порасте и тражи своје место. То важи за сваку димотику па и за српску.

  Хришћанство је код нас, као што смо споменули, добило своју српску боју. Између осталог, због тога је оно наше. Нисмо ми сада мање Срби него што смо били. Напротив, сада смо богатији за тековине хршћанства. Сада смо Срби који су оспособљени за заједнички живот и за стварање сопствене културе. И упркос томе што смо прескочили ренесансу. Наравно, то подразумева и заједнички језик. Нажалост, наше национално биће, па и језик као његова главна одлика, су исцепкани. Може се рећи  да стварање српске нације није завршено! Ни стварање српске државе. Тај посао је у току. Самим тим није завршено ни стварање српског језика. И тај се посао мора завршити. Усавршавање је стална обавеза. Нарочито су за то одговорни водећи интелектуалци: филозофи, писци, научници,… Мудраци нашега народа. И сви они су дужни да брину о језику. Писцима припада посебна част да о језику највише брину. Наша славна Српска православна црква се мора присeтити иницијативе покојног патријарха Павла да је српска димотикa пред вратима. Само треба одшкринути.  

  Песник Тодоровић жали за издавачким кућама које су током минулих година нестале. Ствар није трагична. Неке су угашене, али су се појавиле нове. Има их и превише. И то руку на срце није никакав проблем за издаваштво. За ту врсту посла проблем јесу писци. Заправо превелики број писаца и пискарала. Продукција књига је импозантна. А квалитет? А поткупљиви рецензенти и критичари, приказивачи! Брате Србине, само да знаш какви су. Никакви!У сваком случају опрез и брига за језик никада нису на одмет.