Tag Archives: Радомир Андрић

Радомир АНДРИЋ: СТВАРИ ИСТИСНУТЕ ИЗ РЕАЛНИХ ОКВИРА

РАЗВИТАК

Зајечар, 6(1990)

 

СТВАРИ ИСТИСНУТЕ ИЗ РЕАЛНИХ ОКВИРА

Стојан Богдановић: „Одлазим а остаје нејасно“, Багдала, Крушевац и Нота, Књажевац,1990.

Међу песницима који разрастају простор постмодерне у савременој српској поезији све је више оних који сам поетски чин пародирају и изврћу спозната значења у недогледним варијацијама неспутане инвенције и набујале ерудиције. Познати поетски мотиви, безброј пута коришћени, расплињују се у новим комбинацијама, постављени тако да стварају привид новог поетског поретка у вантекстуалним односима. У центру је сам песник и његов доживљај света, опор, горчином испуњен, циничан и неимпресиониран ниједном данашњом величином, окренут против лажних вредности и конформистичког незајажљивог духа.

Песник на задовољавање културне свакоденвнице постаје све више пример човекове угрожености на савременој друштвеној сцени. О тој угрожености написане су многе књиге. Време се показује деструктивним према човековим намерама и жељама. А књижевност, посебно модерна поезија, тај проблем ублажује својом функцијом, кој, како наглашава швајцарско-амерички књижевни критичар Пол де Ман, „не испуњава нешто што је већ испуњено, него потиче из празнине која раздваја намеру и стварност“. Модерна књижевност се непрестано обрачунава са прошлошћу. То је могуће јер смо у стању да препознамо облике само у власништву прошлости и у крилу традиције. А делотворност модерног израза доказује се у разарању утврђених облика, у тражењу пламена на којем ће се огрејати генерација која није успела да се упозна са другом ватром. У нашем случају модерна поезија се исцрпљивала у разним измима, у постмодерна свој задатак је испуњавала у непристајању на речено, на двоструку датост лирске песме; колико побегле од свога јаснописа толико урањене у енигму која нуди више одговора различитих и непотпуних што год више за њима трагамо… Заправо, речено постаје језгро новог текста који захтева неопходан коментар. Отуда је улога песника преведена у улогу коментатора спознатог света и културног наслеђа чијим значењима природно припада и он сам својим вишесмисленим објашњењима и промишљањима.
На линији оваквог схватања песничког текста и његове функције настала је и књига песама“Одлазим а остаје нејасно“ Стојана Богдановића, у чијим биографским подацима налазимо да је доктор математичких наука. Овај податак наглашавамо, јер је много тога из организма алгебре прерастало границе бројева и одређености операција и хватало се ирационалних сила у стварима истиснутим из реалних оквира. Једноставно, те ствари се померају у индивидуални доживљај где стварност не може често бити ништа друго до привид. Стојан Богдановић је загледан некако искоса у то што надраста стварност и што га удаљава од намера, али никако не губи везу са постојећим светом и свакидашњим животом. Песме овог песника, који се доста ослања на интелигенцију, израстају из неке врсте мета-језика који је упућен изван знаних значењских односа лексичког плодишта… Речи се плоде у настојању да остваре специфичну информативну вредност. Овај песник песму обликује унутар игре, и што је својевремено речено у извесном смислу за поезију Томажа Шаламуна, може се односити и на књигу „Одлазим а остаје нејасно“. Та одредница највише се везује за основу игре у песми; односно, на исходиште песме у игри „која није ништа друго до бити у беспредметности илузије“. Ту илузију појачава зависност песме од форме, или још боље, одсуство форме коју изручује прозни фрагмент. Заправо, колико год да се трудимо своју мисао да записујемо што потпунију и значењски обилнију, увек остаје изван те мисли много тога неухватљивог и неисказаног, тако да записано личи на фрагмент нечег што смо само желели рећи. Отуда нам се чини д да је много тога у овим песмама Стојана Богдановића више у повезаности језичких досетки, дневног говора, ликова из литературе и филозофије, чулних сензација и еротизоване комуникације са светом у чијем је окружењу песник у сталном трагању за песмом која пориче свет у распадању и која се раскриљује у сумњи и иронији.

Чворишта књиге „Одлазим а остаје нејасно“ чине песме: „Књижевна порота“, „Ако Сократ сврати у вашу кућу“, „Докле су стигли песници од којих се много очекује“, „На то једночасовном путу највеселији“… Називамо ове песме чвориштима књиге, јер у њима се најпоузданије сагледавају особености песника Стојана Богдановића. Предмет песме не постоји у дословном значењу – конституише се као накнадно размишљање о песниковим задацима који су превелики за данашњег уморног интелектуалца и баш због те увећаности неоствариви. Отуда ове песме можемо сматрати производом једне методе донекле депоетизоване у чијој је основи интелектуални лиризам. Стојан Богдановић нам каже да одлази „а остаје нејасно“, ипак не треба му веровати на реч – у овој књизи остало је срећом доста подстицајних јасноћа.

(Развитак,Зајечар, 6/1999)