Tag Archives: Стојан Богдановић

Стојан БОГДАНОВИЋ: SAN TIAGO DE LISBOA (29)

Би ми лакше када угледах Тумача на фотографији, посматрао је своју инспирацију, исто као онда када је био заљубљен, њему се то дешавало више пута, али не овако као са својом женом. Са њом је увек почињао испочетка, и зато је ствар пропала, зато што кад је ствар једном пукла, онда назад нема. Али он је насео на бапске приче: а ко ће децу да им чува. И та његова жена, она никада није била сигурна, да ли он има неку другу, а њој, као и већини жена, то је било најважније, а  мање је било важно што он као писац, као преводилац, као тумач поезије није зарађивао за живот, па хајде није за свој живот, него није ни за живот своје деце, а жена она би се снашла, ту су родитељи, ту су браћа,… На фотки, он са женом и децом у Београду. Интервју. Питају га, Зашто сте изабрали баш овај тренутак за повратак у отаџбину, он одговара, скратићу овде причу да не буде досадна, Дошао сам да помогнем својој жени и деци, а то значи да помогнем својој отаџбини, јер када би се сваки човек бринуо за своју децу, држава не би имала проблеме, овако испада да само писци треба да воде рачуна о отаџбини, а она њима да спреми азил, најважније је да не умру на улици. Сада ми је срце на месту, знам да постоји алтернатива за све, и да мој Тумач поезије неће умрети на улици. Ухапсиће га, а тамо ће имати бесплатан смештај, и храна ће бити бесплатна, једино ће му простор бити ограничен! А писцу димензија ионако ништа не значи.

 

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (28)

Запрепашћење је било велико када се на мом зиду појавило саопштење да једног тумача јури ни мање ни више него три хиљаде полицајаца. Био сам шокиран. Чекао сам авион из Бразила, хтео сам да дочекам тог јадничка, нико га не чека, жена се спаковала и отишла за Београд, одвела је и децу, а она нису била вољна да иду, навикли су се на предграђе Лисабона, сада треба све испочетка, треба да се навикавају на предграђе Београда. То није као некада, Београд се изменио, а и становништво се увећало више пута. Нема више оних старих Београђана, нема више оне господе, навукли се ту свакојаки типови, сва она андрићевска фукара, коју је изнедрио рат. Са увећавањем града, увећавао се и лоповлук, он је опхрвао и власт, власт је делила судбину народа на равне части, узела је народу све. А када народу узмете душу, онда је град пуст, ту је крај. Градоначелник, који је претио да ће завести ред, сада се правда недостатком пара. Пустио је полицајце, њих око три хиљаде комада, да јуре вештице и вампире, када му тај подухват није успео усмерио се на писце. Не јури он писце зато што не пишу, него зато што дишу. До сада је било, пусти људе да се надишу чистог ваздуха, е сад је и то спорно, јер он мисли да писци нису људи, да они само загађују средину, да загађују ваздух. Па кад већ не може јадног писца да умори глађу, то је иначе врло тешко, са било којег становшта писца је тешко уморити, он може да се протегне супротно медицинсим разлозима и да траје вековима, миленијумима, зато писцу треба одузети ваздух, јер он се храни ваздухом и креће се кроз ваздух у простору који нема димензије, нема димензије, зато је у њему све, а писац је ту да вам то протумачи. Запрепашћење моје је било стравично, када сам на моме зиду видео она бела слова, којима је био прекречен цео зид на коме је писало да Тумача јури ни мање ни више него свих три хиљаде полицајаца. Због тих огромних белих слова на моме зиду, мени је пао мрак на очи, био сам у шоку, био сам узнемирен, као да је било помрачење сунца, а није, било је помрачење ума, све могућности у нашој јадној и напаћеној земљи су исрпљене, држава се може спасти само ако се откачи писаца. Дакле, на реду су писци. То у нашој држави није нека новина, наша власт има одговарајуће службе, а оне имају велика искуства са писцима, сетимо се Голог отока и голих писаца, тако да писци не могу да избегну судбину свога народа, добиће оно што им следује, а то је ништа. Баш сам мислио да се вратим у отаџбину, али тамо су истакли фото-робот писца, а нико не зна на кога се то односи, да ли на мене или на Тумача, или на неког другог писца. Пише, Поштовани грађани! Почела је сезона лова на писце. Те штеточине се морају уништити. За сваког одстрељеног писца следује награда, коју ће ловац, не мора да зна да чита и пише, добити у натури: џигерице, срце, цревца ‒ изнутрице, оно остало ће власт појести у сласт. Треба се усредсредити на веће писце. Градоначелник се лично придружује и предводиће потеру. Они су опасни, ти већи су врло опасни, оне мање доделићемо невладиним организацијама, па нека их храни ко хоће. Стрепим. Жив нисам! Како ли ће проћи, да ли ће изватати Тумача, као и друге што су изватали. А могу да га ухвате, будала једна, само зна да пише. Увек најебу они који нису згазили ни муву ни буву. По правилу њихове главе се домогне нека гњида.

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (27)

Сада сам га само ја чекао на аеродрому. Жена је покупила децу и вратила се у Београд, ту су и његови и њени, помоћи ће око деце. Рекла ми је, Не могу више ово да трпим, деца су ми гладна, он каже да су деца и његова, он само лута и измишља глупости, те само још овог песника да уради, само још овог песника да преведе, има једна сјајна драма, и све тако, а ко је видео да неко живи од књижевности, и то још од тумачења поезије, молим те лепо, ово није стари век, овде сви јуре, сви кидишу као вукови, као хијене. Он то не разуме, а не разуме ни да сам ја мајка, а зна да каже, Моја мама, као да само он има маму, свекрва је супер жена, али он не поштује ни њу, а она као свака мајка, шта год он да уради, опрашта, смирује, и ја бих тако, али моја свекрва има мужа, који издржава и њу и кућу и … а ја немам, у томе је проблем, ја немам мужа, имам тумача, он ће мени да тумачи, па кад имам паре ја ћу наћи тумача и те каквог тумача, а не овај мој, као олињали папуџијски мачак, покушава да буде умиљат, а ево јутрос, немам ни пребијену пару, ни за млеко, а деца само што нису устала, треба да пођу у школу, немам да им дам ни за трамвај, а комшија вози своју децу, као министар просвете, у приватну школу, да уче на француском, неће ваљда да испусти место које је добио, па то министарско место ће у перспективи оставити своме сину, дабоме, а мој син шта ће он добити у наслеђе, добиће биографију свога оца Тумача поезије, којом ће се поносити, ето шта ће добити дете, па сад ти види, како ћеш живети, а и дотле треба преживети. Дође авион, изађоше весели путници, радосни што су слетели, што су још живи, а њега нема!

 

 

 

 

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (26)

Па онај тумач је чудо. Послао ми фотографију. Шири руке испод једне палме. Видим да није у Лисабону. Ма не смета ми што је отишао, то је његова ствар, може да иде где хоће и када хоће. Него, мени се јуче јавила једна нова тумачица, зваћемо је Драга, јер је она хтела да све буде дискретно, разумем је, има данас  гадних типова , са једним наизглед безазленим питањем, а питање је, Да ли је њено време прошло. Мислио сам да је то питање за Тумача. Али њега нема. Има га али на фотографији. Можда је та фотка одговор на Драгино питање. Тек сам почео коресподенцију са Драгом и не иде да јој сада уместо одговора на њено питање пошаљем фотку неког типа кога она никада није ни сањала. Не иде. Дакле, ја морам сада да преузмем посао и Тумача. Драга се  издаје за тумачицу, можда је она то тамо, где се она креће, али код нас то не може да прође. Она мора да се декларише, тј. да се изјасни који јој је мотив, да поставља оваква питања. Оваква питања се обично постављају, када је неко у кризи, малој или великој, свеједно је. А она ми не изгледа да је депресивна, додуше само на основу рукописа то се не може закључити. Напротив изгледа сјајно. Можда она само хоће да ме замајава, док тамо иза мојих леђа не посвршава оно шта је наумила, а шта је то, е то ми није написала, нити јавно, а ни тајно. И Тумач се увек изгуби, добри смо пријатељи, али ово прелази сваку меру. Кад год наиђе неко озбиљно питање, где треба да се покаже као Тумач и да да право објашњење, њега нема. Случајно окренем ону његову фотку, замало је нисам бацио, све сам је изгужвао премештајући је из руке у руку и размишљајући шта сада да радим без њега, видим на полеђини пише нешто. Читам, Извини, морао сам да одем хитно у Бразил, одмах сам помислио да је то због тога што је овде у Лисабону хладно, али није због тога, већ због осигурања. Да, да, осигурање, а то мучи и мене и Драга ми се жалила, сви смо осигурани. Осигурање је добра ствар, али само за осигуравајућа друштва. Сви мисле, а и агенти који нуде осигурање, док те навуку, обрлате те нашминканим причама о добити. Кажу, добићете своје паре које сте уплатили, плус добит. Могуће је и да прекинете са уплатама премија и да свој новац добијете назад по истеку уговореног периода, тај новац није онај који сте ви уплатили, јер је умањен за одговарајући проценат, ако пак не прекинете уплаћивање, онда по истеку, такође, добијете свој новац умањен за известан проценат, дакле, новац вам је блокиран током година, не можете да се служите њиме, а лажна добит не покрива онај део који вам је умањен, тј. одузет. Да сте умрли или доживели неку незгоду, онда би вам била исплаћена уговорена сума. Тако кажу, а сви знају да је то немогуће. Како ће вам бити исплаћена сума, ако сте умрли. Све у свему, закинули су вас, отели вам, опљачкали вас и ником ништа. Држава препоручује осигурање, односно пљачку, јер део новца иде за порез, тј. за мангупе. Испада да бисте боље прошли да сте умрли. Али ни то није једноставно. Не може се ни то тек тако. Смрт, да! Али треба стати у ред, не може ни то преко реда. Теби се чини да може, да су неки отишли преко реда, то није тачно, него неразумевање долази отуда што ниси ти тај који прави ред, за те ствари има надлежни. А тумач није ту, тако да ће и Драга морати да сачека објашњење. А и ја се не журим, сачекаћу и ја. Баш ме интересује, шта ће јој рећи у вези њеног питања, а ја хоћу да видим, да га погледам у очи, да видим како ће реаговати када га жена и деца спопадну за патике, фармерке, мајице. Једино зима може да га извади, да му олакша ствар, јер се летње мајице не носе зими, или би и њему боље било да је умро. Дотле, пошто ја нисам тумач, морам да се послужим Гуглом, а то сам саветовао и Драгој, да и она погледа шта у вези оног њеног питања пише на Гуглу. Вала, нека гледа сама, ја сам одгуглао и огуглао. Са осигурањем или без осигурања мора се живети. Осигурање је илузија, која вас непотребно кошта. А има толико занимљивијих илузија, и ништа вас не кошта да се заносите!

 

Стојан Богдановић, Глава шећера

Дача је рођен у  селу Дол код Беле Паланке. Оца му је убио један четник из њиховог села. За ту битангу кажу да је одробијао. Као да се човек може одробијати. Убијеш човека, па га одробијаш. Без везе! Зар није боље да прво одробијаш, ако треба и доживотно, него да убијеш човека. Као сироче, Дача је остао да живи са дедом и бабом. Деда се бавио, као и сви тадашњи србијански сељаци, политиком целе задруге, а баба је водила домаћинство и зна се, ишла је на женску пијацу, нешто да прода, нешто да купи. Враћајући се са пијаце, увек је купила коцку шећера, за децу, да се нађе. Она су редовно чекала бабин повратак са пијаце, чим би је угледао, шиљати Дача, лаган као перце, јурнуо је из све снаге и као вихор очас се створио пред бабом, далеко иза њега залитала је његова сестра. Баба је гурнула руку у џеп од прегаче и отуда извукла коцку шећера, коју је Дача за тили час у сласт смотао, скакућући  поред бабе, као кученце. Узаман стиже и сестрица, баба је помилова по глави и рече, Ајде, ајде, играјте се, теби ће баба да дâ коцкицу други пут. Е, тај други пут, није се десио. 

 

Стојан Богдановић, Дача код патријарха

  Данило Ж. Марковић, кога сви из милоште зовемо Дача, је чувени професор универзитета. Оснивач је неколико факултета, у Нишу, у Београду, у Врању, у Јагодини,… Бавио се и политиком. Једно време је био министар просвете у српској Влади. Потом је прешао у дипломатију. И како то редовно бива,кандидате шаљу тамо где имају највише познаника, где имају велики углед. Њега су послали у Москву, јер је од раније имао врло добре везе са научницима из Русије. Имао је  пријатељске односе чак и са председником Руске академије наука Јевгенијем Примаковом, који у време бомбардовања наше Србије беше и председник руске Владе. Тога академика је доводио и у Ниш, па и у Белу Паланку. Но, поставши амбасадором у Москви, Дача је морао да иде од пријема до пријема, од ручка до ручка, да ручка, коктели, изложбе, пригодне прославе, обележавања разних значајних датума, а тога је у Москви било колико ти душа иште, а и Дачи то није сметало, он је волео да поједе, да попије, да се дружи са Русима, и са Рускињама, наравно, и са разним другим људима из дипломатије, из привреде, из културе, са универзитета итд. И, богами, ишло му је то од руке. Једнога дана га  аташе за културу обавести да мора да се појави на пријему код патријарха Московског и све Русије господина Алексеја. Пријем је организован поводом патријарховог  рођендана. Тамо ће бити цео државни врх на челу са предесдником Јељцином, цео дипломатски хор, представници војске, верских заједница и сестринских православних цркава. Морао је и Дача да буде присутан, неизоставно. Тако га је саветовао и његов аташе за културу и информације. Дача је као народски човек волео да странцима поклања производе из Србије. То се странцима много допадало, а и наша власт је то одлично оцењивала. Нису се расипале паре на разне помодарске глупости. Дача је у ту сврху, наредио да се дипломатски магацин снабде разним врстама ракије. Било је, што би наши рекли, да се напоји пук војске. Полазећи код патријаха Дача узе једну флашу ракије Манастирке. На флаши је била слика Грачанице, чувеног српског манастира, задужбине српског краља Милутина из 1321. године. Ракија је произведена у Прокупљу, у Хисару, и нема никакве везе са Грачаницом нити са било којим другим манастиром. Дачи је било згодно да понесе ту флашу патријарху, зато што је на етикети била слика манастира. Рачунао је да ће то бити најбољи и најубедљивији поклон  за патријарха. Рачунао је и на изненађење. Мислио је да ће изненадити пријатно, пре свега патријарха, потом и све присутне. Његов аташе је носио флашу Манастирке. Тај аташе је био аташе за културу и информације. У ствари то се само тако зове, не знам како се раније то звало, за ову прилику није ни важно како се зове, него шта ради. Тај се бави прикупљањем и обрадом информација, и разменом информација. Кратко, могло би се рећи, бави се шпијунажом. Информације су у ствари трачеви. Организује мрежу. Сталну или ad hoc. Е, тај врли аташе му је направио белај. Дошавши код патријаха Алексеја, где је већ било много људи, отего се ред. Дача се придружи, стаде у ред. Аташе му даде флашу и удаљи се. Кад се Дача мало осврнуо, виде да они који су испред и иза њега сви држе у рукама букете разновсног, прелепог, цвећа. Он се мало узнемири. Не иде да сада напушта  ред, да излази да нарушава поредак, да га сви гледају. Разни попови и монаси који су ту у тишини помагали да се тај беспрекорни ред и одржи, мували су се ту као утваре, само се однекуд појаве, не видиш ни када дођу ни када оду. Дача се освртао не би ли некога од њих видео и дозвао да му да флашу, да се откачи Манастирке. Сада кад му требају, нигде их нема, као да су у земљу пропали. А нема га ни онај његов аташе, који га није обавестио о руском обичају. Код нас, када идете у посету, мушкарцима носите пиће а женама цвеће. Код Руса није тако. Свима цвеће. Дача, крупан човек, око сто осамдест килограма, презнојавао се, може се рећи, зној је текао. Одједанпут појави се један монах. Дача му дискретно махну и овај се одмах створи поред Даче, који му пружи флашу ракије Стомаклије за патријарха. Но, Дача би запрепашћен кад монах одби да узме ракију, рекавши амбасадору, Не. Не, Ви лично морате то да му предате. Монах се окрену и оде. Дача је остао да се зноји. Кад је дошао на ред, он честита патријарху рођендан уз жеље да дуго поживи на корист Русије и пружи му ракију гледајући га право у очи. Патријарху је једва приметно мрднуо брк, причао је касније Дача.    

Стојан Богдановић, Зашто ме стално боли глава

  Био сам горе у селу. Празно. Држава је затворила наше село. Затварају редом. Само да знате, игра мечка код стринини, па дође и код чичини. Моји пријатељи гледају на фотографијама пропаст. Један ми каже, Плаче ми се… Други само ћуте, стегло их за гушу. А ја, шта да вам кажем, шта има ту да се каже. Али ево је она од јуче, каже нисам ти рекла, Ја сам из твог краја. Зашто ми то говори, само да ме чачка. Ионако нисам могао спавам. Легнем синоћ, оно ми се све врти, не могу да склопим мисао, само мотам. Ћутим и куњам, као бесно псето. Жена види, избегава да ми нешто каже. Горко ми у устима. Отпада онај малтер са цркве Св. Николаја, а ја се пипам за главу, мислим да ми отпада са главе, па се тргнем. И све тако. Само се себам.

  Устанем. Као, сетим се једне књиге, Конфуције, Лаоце, Чуангце. Кадгод ми је тешко, тамо нађем нешто да ме смири. Али не знам где сам оставио књигу. И увек кад не могу да нађем неку књигу, најчешће је о књизи реч, али и неке друге ствари, ја оптужим жену, Ти си је негде склонила, а она, Можда када сам брисала прашину… Али сада ње нема. Нема је жена, па нема ни књиге. Ко ће сада да нађе књигу, као да су она тројица отишла чак у Кину. Ма, она жута књига, тачно знам да је ту била. А када је то било, када је ту била, то не знам. Где ли је сада та књига. Идем тако блесав из собе у собу. Књиге свуда по столу и по патосу, поред кревета… Ништа чудно, увек је тако било, ништа необично. Ако је тако, ја знам да нађем сваку књигу, и када је мрак. Тако је било, сада тражим, тражим, па седнем да се издувам. Није од умора, од беса. Кренем поново у потрагу. Саплетем се, нешто сам оборио. Не секирајте се, није кинеска ваза. Шерпа. Кад је то прилупало, ево је газдарица, Па шта сада тумараш, видиш колико је сати, Знам, него тражим Лаоцеа, Ту је, не брини, зар ти баш сада треба, хајде легни, Ма, само да видим нешто, Добро, ево подигни ове књиге. Погледам, Кортасар, Лаоце, Песоа,… Питам, Па што си то ту ставила,

  Ко ће ту да их нађе, Хајде, хајде, узми ту књигу, видиш да сам притисла паприке, ти волиш пеглане паприке. Ето, тако ми и треба, као да нисам могао да понесем један камен из Великог Боњинца. Понео сам само тврду главу. Носим у њој своју цркву са које отпада малтер, а моји пријатељи се чуде, зашто ме стално боли глава.

Стојан Богдановић, О нашем језику

  Има од Св. Саве на овамо велики број текстова са озбиљним промишљањима о нашем језику. Ових дана се појавио и један такав са великим емотивним набојем познатог српског песника Мирослава Тодоровића. У њему се аутор залаже за чистоту нашег лепог српског језика наводећи разне примере његовог загађивања.Песник указује на поплаву страних речи, туђица. Као главни кривци означени су телевизија и политичари. То наравно није спорно. Може се рећи да је улога телевизије у формирању језика огромна и незаменљива, а већина српских политичара је потпуно неписмено и са жаљењем се може устврдити да је то у сагласности са (не)писменошћу нашега српскога народа. О томе постоје званични подаци који су познати српским властима. Али и власт је према народу.

  Но, вратимо се почецима српскога језика. Српски језик су Срби доправљали вековима. Не може се  рећи ко га је и када направио, јер је језик народни, није га правио појединац, хоћу рећи неформални, жив. Ион се са народом мења и усавршава. Споменимо да писмо нашег језика носи назив ћирилица.Прецизније, српска ћирилица. Јер и Руси имају своју ћирилицу и Бугари своју… Знано је и да је у имену тога писма из захвалности уграђено име великог просветитеља Св. Ћирила, који није био Србин. Дакле, позајмили смо творца писма. И знаци писма су позајмљени. Да те позајмице,  коју до данас нисмо вратили, није било, ми бисмо били још неписменији. Према томе, без позајмица се не може. Тога је у историји српске културе било доста. Хвала Господу и свим добримљудима који су здушно помагали нашем народу.А како наћи меру за туђице? Е, то је врло тешко питање. И велики проблем.

  На језик утиче много чинилаца, а пре свега моћ народа, која зависи од нивоа његове културе. При томе под културом не подразумевам само филозофију, религију и уметност како је уобичајено у конзерватвним круговима. У културу спада целокупна делатност једногнарода, па наравно и техничка култура, спортска култура,… и неизоставно преношење појмова из једне културе у другу по најмоћнијој методи по аналогији. По њој је Господ створио човека, по обличју својему. Са преношењем појмова природно се из културе у културу селе и њихови називи.

  Ми смо са писмом позајмили и хришћанство, и то у облику православља у које се данас заклињемо као у прадедовску веру, у предачку тековину. Са хришћанством су дошла и тзв. библијска имена као што су: Јован, Петар, Павле, Марија,… полако су нестајала наша дивна имена као што су: Перун, Милун, Радул, Видосав, Видоје, Видосава, Милосава,… Зна се да нам је хришћанство наметнуто или подметнуто. Свеједно је. Али мени је лакше, боље се осећам, кад кажем да смо га позајмили. А сад је проблем што га на време нисмо вратили. Пробаје било, не могу да кажем. Покушавали смо више пута. И Турци су нам помагали неколико векова! И ништа. Временом дошли су нови проблеми: Камата!  А она је баснословно нарасла. Толико да је дуг немогуће вратити, тј. немогуће је изаћи из дужничке кризе! И Грци и Турци  су нам прилично оставили. И од њих смо свашта позајмљивали. Ниједну од тих позајмица нисмо вратили. Не, нико никада није нам ни тражио. А не би ни било добро да то учинимо. По правилу то се крваво завршава, ако се враћа у деловима. Ако би, пак, вратили све одједанпут, онда бисмо били голи. А гоље готово нико не цени. Са друге стране, не постоји никакав ваљан разлог за одрицање од цивилизацијских достигнућа, макар она долазила и преко тзв. језичких туђица. За огроман  добитак у области културе, у ширем смислу, та је цена мала. Никаква.

  Мора се рећи да из моћи народа излази моћ истраживања, моћ стварања разних добара, моћ стварања науке , моћ примењивања научних и других кутурних достигнућа… А, са друге стране, то све представља његову културу . Ето и то постоји. И та култура народа се изражава на неком језику, на језику тога народа. Утицај културе на културу, и некултура је нека култура! није нека нова ствар. Само се убрзавањем комуникација убрзава и утицај културе. То морамо признати јесу достигнућа цивилизацијска, у најширем смислу.

  Позната су настојања Рејмона Кеноа да француска књижевност и администрација пређу на народни језик. А не да на сваком столу стоји дебели Ларусов речник по коме чиновници по цео божји дан копају да би нашли како се пише ова реч, како се пише… А овамо, јесу писмени! Не верујем да би Кено био срећнији и мирнији ако би знао да су сада на столовима компјутери уместо Ларуса. Двојност (диглоса) постоји и у грчком језику, где су држава и сав званични грчки свет до скора употребљавали један језик,а народ је употребљавао своју димотику, народни језик. Но, коначно, народ је победио. Сада грчки народ  и званично општи са својом државом на свом језику. Има још таквих примера. Ево, то су Грци урадили такорећи јуче,1976. године. Французи још нису.Ми смо имали срећу са покретом који је водио Вук Караџић.Његовом заслугом је устоличена српска димотика. Aли треба споменути и то да се састављач речника нашег језика Вук Караџић врло озбиљно носио мишљу да из тога речника избаци туђице, нарочито турцизме. Одустао је, јер да је то урадио од речника не би ништа остало.

  Примедбе које Тодоровић у своме тексту износи на рачун утицаја појединих чинилаца нису без основа.Али  оне су више окренуте према жаргону који постоји у сваком језику па и у нашем. У књижевним часописима се не примећује тако неки, рекао бих драстичан,  напад на језик. У књижевним делима тога је још мање.

  Тодоровић наводи као пример наступ једног нишког већника на телевизији који је говорећи о учесталим крађама поклопаца за канализацију употребио сијасет туђица. Затим, констатује да је већник у приватном животу сасвим нормалан човек. Ово тврђење је заиста охрабрујуће, јер оно говори да се туђице код већника нису примиле.

  Локалне телевизије често као госте имају локалне политичаре. Ови су по правилу недоучени, а и недорасли своме послу. Те да би показали како и они нешто знају прибегавају употреби разних туђица. И то врло неумесно. А, неретко, и погрешно. Већина гледалаца не зна да за наступ на телевизији треба и одговарајућа припрема. Посебно су важне реторичке и глумачке способности које, наравно, не поседују сви који се на телевизији појављују. Трема је врло важан чинилац  у телевизијском наступу. Због ње учесници често греше. И несвесно.  Код  једног дела публике то изазива смех. А да ли је баш смешно?

  Међутим, морам да приметим да ове туђице које понекад чујемо на телевизији нисам чуо на пијаци, у трговинама… а арго постоји у сваком језику па и у нашем. Но, промене у језику су увек на помолу, а да ли ће се десити то зависи од много чинилаца од разних коцкица. Неке од њих смо спомињали.  Кад се оне наместе, онда кажемо да су се створили услови (историјски) да се промене остваре.  Да се уведе димотика.  Можда је боље рећи да се остварују. Можда!

  Хришћанство је дошло код нас са разним уступцима.   Добило је овде своју српску боју. Довољно је рећи да имамо своју националну Српску православну цркву. Наша Црква је и најзаслужнија за очување, а може се рећи и за реконструкцију националног идентитета, након пропасти државе. После су се појавиле и друге институције, али то излази из оквира овога текста. Црква је, дабоме, имала улогу и у очувању српскога језика и писма. На то наше наслеђе смо јако поносни. Али немојмо бежати од природе. Шта је по питању језика природно? Природно је да сваки језик има време своје димотике. И то време димотике дође с времана на време кад му је време. Димотика порасте и тражи своје место. То важи за сваку димотику па и за српску.

  Хришћанство је код нас, као што смо споменули, добило своју српску боју. Између осталог, због тога је оно наше. Нисмо ми сада мање Срби него што смо били. Напротив, сада смо богатији за тековине хршћанства. Сада смо Срби који су оспособљени за заједнички живот и за стварање сопствене културе. И упркос томе што смо прескочили ренесансу. Наравно, то подразумева и заједнички језик. Нажалост, наше национално биће, па и језик као његова главна одлика, су исцепкани. Може се рећи  да стварање српске нације није завршено! Ни стварање српске државе. Тај посао је у току. Самим тим није завршено ни стварање српског језика. И тај се посао мора завршити. Усавршавање је стална обавеза. Нарочито су за то одговорни водећи интелектуалци: филозофи, писци, научници,… Мудраци нашега народа. И сви они су дужни да брину о језику. Писцима припада посебна част да о језику највише брину. Наша славна Српска православна црква се мора присeтити иницијативе покојног патријарха Павла да је српска димотикa пред вратима. Само треба одшкринути.  

  Песник Тодоровић жали за издавачким кућама које су током минулих година нестале. Ствар није трагична. Неке су угашене, али су се појавиле нове. Има их и превише. И то руку на срце није никакав проблем за издаваштво. За ту врсту посла проблем јесу писци. Заправо превелики број писаца и пискарала. Продукција књига је импозантна. А квалитет? А поткупљиви рецензенти и критичари, приказивачи! Брате Србине, само да знаш какви су. Никакви!У сваком случају опрез и брига за језик никада нису на одмет.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТАКО СВАКЕ ВЕЧЕРИ

 ТАКО СВАКЕ ВЕЧЕРИ

Вратила се. Не каже где је била. Нико је ништа и не пита. Дигла нос. Неки кажу, онако заједљиво, ишла је госпођа на море, ко зна с ким је сада ишла. Прошле године је испратила мужа, а сад на море. Онај јој није био добар. Једва је чекала да га испрати. Руку на срце, поштено га је испратила. Три попа су се саплитала, јер су им се мантије умотавале око ногу, на свакој раскрсници су мрсили, како је и ред. А и она се сита исплакала, не за њим, плакала је над својом судбином. Али изгледа има Бога, или она има среће. Кад некога хоће. Поједине жене се убише, и никоме ништа, а она, погледај каква је. Угојила се као мечка. Шта ли ти мушкарци виде, где су им очи. Променила је и фризуру. Није више ни црнка, офарбала косу у плаво. Светло плаво, очи црне. Шминка дискретна, рекао јој неко да садашњи мужеви воле то. Не воле много када се жена нафрака. То имају код куће. Уосталом, која се жена шминка за свога мужа. Невероватно, како је окретна, не смета јој тежина. А и хаљине су сада друкчије. Покрију све, закамуфлирају, не види се дебљина. Нарочито је важно да се не види да има дебеле ноге. А нису лепе ни танке ноге, па да жена изгледа као коза. Све треба да буде онако, како треба. Све то слушам овде, онде, а када чујем, у стомаку почне нешто да ми ври, а у грудима нешто штреца, ипак се уздржим да им кажем да је била са мном на море. Што да не? Шта је ту лоше? Ми смо слободни људи? Треба ли да изигравамо или да живимо као два вампира. Чаршији би то више одговарало. Натераће ме да се одселим. Отићи ћу у неку већу варош. Дошло је време да човек може да буде сам само ако живи у великој вароши. Има тамо и оних великих кућа, ко зна колико имају спратова те кућерине, пуне су људи, и нико никога не зарезује, сваки човек живи сам. Па и жене, дабоме. То сада није ништа. Живи жена сама и сама води своје домаћинство. За доручак, чај са витаминима, за ручак, витамини са чајем, за вечеру, антидепресиви, са мало лаганог чаја, да може да заспи. Има све, и тв, и пи-си. Зависи до чега јој је. Седне, отвори пошту, затвори пошту, отвори претраге, отвори фејс. Гађа некога. Када га погоди, отвара причу. У ствари две одједном. Једну прича са собом, псује онога тамо, коментарише, убацује фотке, преписује из новина, из књига из часописа, са гугла, и нема двојке, а ни кеца, пушта музику, смеје се ономе тамо и себи, наравно он то не види, а другу причу пише ономе тамо, он види само гладац, тј. сличицу коју је истакла само за њега. А шта ради он, онај тамо? А то сам ја. Па и он ради исто. Одлично се слажу. Иду често на море, скоро сваке вечери. Воле море и она и он. Он не воли зиму. Њој не смета зима, али ако он запне, ићи ће и она на море. Тако скоро сваке вечери, попну се на фејс и возе до дубоко у ноћ. А сутра се ради. Ради ко ради, ко не ради, не ради. Спава до подне, па устане да се одмори.