Tag Archives: Сутрашњи варвари

Обрен Ристић, Сутрашњи варвари, сонети

Ако бих град зидао дворе и куле камене

Овде бих древне довео мајсторе

Оне у вековима минулим заборављене

Оне који једини су вични да моје намере

 

Тек  наслуте И праву меру Тачан угао

Изласка и заласка сунца и месеца спрам

Бесконачности у пени, зрак по зрак, кам

На камену. Њима ће се само казати ко

 

И како ће будуће насеобине, те куће

Небеске населити. И невеста чија ће

Безданим темељима своје девичанство дати

 

Јер само ће они, из векова давних неимари

Ветрове дивље моћи потчинити и призвати

Нови сунчев зрак. Ти сутрашњи варвари.

 

 

АКО БИХ ГРАД ЗИДАО

 

 

Ако бих град зидао дворе и куле камене

Несвакидашње насеобине на сунчевом блеску

Не онакве какве се граде сред реке на песку

Јер вечност припада светлости Песак и стене

 

Вода односи у неки други свет Књигу о томе

Старопланинску Поезију жића у саму зору

Капима росе тим мастилом светим на извору

Сричу у минулим вековима остављени што доме

 

Се кротки на фрескама мајстора сербских

Они које каткад у сну виђам јер време ово мним

Не иште обичне већ оне што погледом смерним

 

Мисли броде од истока ка ушћу зрак у стих

Јер такви градови нове људе творе

Овде бих древне довео мајсторе

 

 

ЈУТРО

 

 

Јутро. И сунце се распростире лагано на

Нежне таласе морске, кости изморене своје

Предајем том тренутку у ували из праисторије

Развлаче ме по шипражју камењу и шпиљама

 

Које су некад овде домиле марљиве војаке

А сад само око разроко у кршу и жбуњу прену

Се иако  уснуло давно је. У овом трену

То кости ове растурене не осећају, већ знаке

 

Историје која се на њих  наталожила

Спис по спис зрно на зрно прах

У  камен, стих и књига о времену Дах

 

Је и крвоток живота – водена сила

Све што руком  хтедох, умаче и оку

И само је ехо минулог у будућем току.

 

Валданос кодУлциња, 02.08.2011

 

 

ПОСЛЕДЕЊИ ДАН

 

 

Слово Цртеж у песку У таласима звук

Из галаксије далеке, из тајанства и мира

У једно писмо прошло и будуће сабира

А коме ће повест бити поверена за наук

 

Спознаја или слутња, тек чулима се оте

Какав је био последњи дан, без страсти

Сведочиће  завичај мој који из ове красоте

Блиста на хоризонту и са њим ће срасти

 

Да ли ће час тај имати снагу и лепоту вулкана

Из утробе, силину воде из тамних дубина

Или ће нежно сунце овога умилног дана

 

Ка свом заласку објавити вечност Оца и Сина

Можда нам камен острошки светлошћу у заметку

Благовести. Или ће реч само као на почетку.

 

 

 

БАЛАДА О СТАРОПЛАНИНСКОМ КОЊУ

 

 

Гора  дивља у погледу, непогода, трен

Подвигу вичан, клици  и невиделици

Небо се спустило на звери у измаглици

На кантарион растиње и светли камен

 

На зуб бабин биље трње и урвине

Пропиње се рже ат ил дорат мустанг

Вранац крилат пастув старопланински

Невесту тражи дозива из мрклине

 

Међ ногама муње, гром низ литице

Семе племенито из ког ће нићи, занети

Из ког ће се излећи пламене птице

 

Незна  газду и узду не седла се и не јаше

Никог да види нико да га види А снаше

Које га познаше родне им године беху

 

 

 

НИ ДАНА БЕЗ ПОЗОРИШТА

                                          Зорану Радмиловићу

 

 

Највећа сцена је она на коју пресели

Се ти у дивоти небеској као насред Агоре

Тамо где смерно играју око ватре сви весели

Цареви војсковође и цела свита Тек горе

 

И мајстори испод брка стреле одапињу

Благе што милују се као мирног мора вали

А црни снег пада на нашу Крајину

И Ртањ светила гаси као за фајронт Али

 

Ни дана једног без позоришта нека не буде

Јер снег црни пада на Крајину и смех

Твој у клупко леди се са кикотом дворске луде

 

Да ноћ бескрајну васкрсне на прагу Грех

Далеких предака  наших из снежних висина

У некој новој игри препозна истина

 

 

У ГОРАМА ЧУДО

                            Слободану Стојадиновићу

Чудовит сонет мним али не не зимски бели

У горама високим  једино песми тесно није

Док дува кошава и петнаест испод нуле је

Овде снегом прекривена жеља у срце се сели

 

Вазда са планине вриште митски коњаници

И на огњишту предачком ватре распаљују

Ту згрејаће кости посланица древна коју

Од гласова и слова у језику носе у бројаници

 

Мудро у благости зборе сељаци у завичају

Чим се магла спусти са Старе планине

У глуво доба кад пси чувари ланце кидају

 

Душа у зубима низ кланце и клисурине

Е тек са првом зором виде се трагови и двери

У снегу и тору: Какве ли нас походише звери

 

ИЗ ПРОФИЛА

                                       Бранку Миљковићу

 

Неки, ваљда с правом, у тишини изрекоше

Да из профила гледано Бранку сличим

Или им се учини можда онако ко у причи

Давној да вазда неко нечији нос имаше

 

И сем тог поноса шта би друго могло бити

Неки  је српски песник некад ласкао своме егу:

 Ако он већ једном оде, ја ћу се свакако родити!

И би тако а знаће се да ли вредело је или бегу

 

Је принчев одлазак сличан, кад ја тек што

Дођох. Ох, како је бедна та ваша шума кса

Верска и млада грана брезе…Авај, није то

 

Она слика што завађене мири речи. На пса

Луталицу подсећа воз из Загреба  што несме

Без песника. Јер,  изван истине нема песме.

 

 

НА ДРВЕНОМ ЖЛНСКОМ МОСТУ

                                                   О. Синиши, проти тимочком

 

 

Црна животиња у зло доба звер једнорога долази

С југа Само јој оклоп бели низ Тресибабу мрклину густи

Ни петли да се објаве псина ланцу уснули На стази

До цркве Светог Пантелејмона мост дрвени изусти

 

Оно што негда чинила је река  Или то крик само умаче

У гору и са првим капима кише на дивљем растињу

У венац се уплете Једино ветар понад крајњих кућа у

Том пристаништу ледном језом негоста прати и омче

 

Ко перчин седи расплиће Ништа се потом десило није

Прах праху земља се отворила све иште понориште

Низ мутни Тимок ко на бојишту језди сито чудовиште

 

А крст свемилостивог са овог места док још киша лије

Богољубац крајински вознесе на небо у свете висине

И ту ено оста вековима Врх Старе планине