Tag Archives: Тако сваке вечери

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТАКО СВАКЕ ВЕЧЕРИ

 ТАКО СВАКЕ ВЕЧЕРИ

Вратила се. Не каже где је била. Нико је ништа и не пита. Дигла нос. Неки кажу, онако заједљиво, ишла је госпођа на море, ко зна с ким је сада ишла. Прошле године је испратила мужа, а сад на море. Онај јој није био добар. Једва је чекала да га испрати. Руку на срце, поштено га је испратила. Три попа су се саплитала, јер су им се мантије умотавале око ногу, на свакој раскрсници су мрсили, како је и ред. А и она се сита исплакала, не за њим, плакала је над својом судбином. Али изгледа има Бога, или она има среће. Кад некога хоће. Поједине жене се убише, и никоме ништа, а она, погледај каква је. Угојила се као мечка. Шта ли ти мушкарци виде, где су им очи. Променила је и фризуру. Није више ни црнка, офарбала косу у плаво. Светло плаво, очи црне. Шминка дискретна, рекао јој неко да садашњи мужеви воле то. Не воле много када се жена нафрака. То имају код куће. Уосталом, која се жена шминка за свога мужа. Невероватно, како је окретна, не смета јој тежина. А и хаљине су сада друкчије. Покрију све, закамуфлирају, не види се дебљина. Нарочито је важно да се не види да има дебеле ноге. А нису лепе ни танке ноге, па да жена изгледа као коза. Све треба да буде онако, како треба. Све то слушам овде, онде, а када чујем, у стомаку почне нешто да ми ври, а у грудима нешто штреца, ипак се уздржим да им кажем да је била са мном на море. Што да не? Шта је ту лоше? Ми смо слободни људи? Треба ли да изигравамо или да живимо као два вампира. Чаршији би то више одговарало. Натераће ме да се одселим. Отићи ћу у неку већу варош. Дошло је време да човек може да буде сам само ако живи у великој вароши. Има тамо и оних великих кућа, ко зна колико имају спратова те кућерине, пуне су људи, и нико никога не зарезује, сваки човек живи сам. Па и жене, дабоме. То сада није ништа. Живи жена сама и сама води своје домаћинство. За доручак, чај са витаминима, за ручак, витамини са чајем, за вечеру, антидепресиви, са мало лаганог чаја, да може да заспи. Има све, и тв, и пи-си. Зависи до чега јој је. Седне, отвори пошту, затвори пошту, отвори претраге, отвори фејс. Гађа некога. Када га погоди, отвара причу. У ствари две одједном. Једну прича са собом, псује онога тамо, коментарише, убацује фотке, преписује из новина, из књига из часописа, са гугла, и нема двојке, а ни кеца, пушта музику, смеје се ономе тамо и себи, наравно он то не види, а другу причу пише ономе тамо, он види само гладац, тј. сличицу коју је истакла само за њега. А шта ради он, онај тамо? А то сам ја. Па и он ради исто. Одлично се слажу. Иду често на море, скоро сваке вечери. Воле море и она и он. Он не воли зиму. Њој не смета зима, али ако он запне, ићи ће и она на море. Тако скоро сваке вечери, попну се на фејс и возе до дубоко у ноћ. А сутра се ради. Ради ко ради, ко не ради, не ради. Спава до подне, па устане да се одмори.